Pi­še: Bo­ri­vo­je Ćet­ko­vić


Bio je za­i­sta red da se ne­ko na­po­kon iz cr­no­gor­ske opo­zi­ci­je ogla­si i sta­vi do zna­nja am­ba­sa­dor­ka­ma Nje­mač­ke i Ame­ri­ke da pre­sta­nu s otvo­re­nim mi­je­ša­njem u unu­tra­šnje stva­ri Cr­ne Go­re. Upo­zo­re­nje je, na­rav­no, upu­će­no iz DF-a, bor­be­nog di­je­la opo­zi­ci­je- nji­ma ni na kraj pa­me­ti ni­je da idu u ko­la­bo­ra­ci­ju (da sa­ra­đu­ju) s Đu­ka­no­vi­će­vim dik­ta­tor­skim re­ži­mom, ni­ti da svo­je opo­zi­ci­o­no dje­lo­va­nje pri­la­go­đa­va­ju po­tre­ba­ma i in­te­re­si­ma stra­nih na­lo­go­da­va­ca. Go­spo­đe am­ba­sa­dor­ke ra­de svoj po­sao- na­sta­vlja­ju di­plo­mat­sku prak­su svo­jih pret­hod­ni­ka- da­ju „sa­vje­te” pred­stav­ni­ci­ma vla­sti i opo­zi­ci­je ka­ko i na ko­ji na­čin da se iza­đe iz ka­ta­stro­fal­ne kri­ze. Ma ko­li­ko da nam je te­ško pri­zna­ti Ujeha­ra i Štaj­na­ker su u pra­vu- to što „dr­že lek­cije’’, da­ju „sa­vje­te’’ i dik­ta­to­ru i ko­o­pe­ra­tiv­nom di­je­lu opo­zi­ci­je sa­svim je nor­mal­no di­plo­mat­sko po­na­ša­nje u po­lupro­tek­to­ra­ti­ma, u tra­bant ze­mlja­ma kao što su dr­ža­vi­ce re­gi­o­na na­sta­le raz­bi­ja­njem SFRJ. Mi­je­ša­nje u unu­tra­šnje sta­nje dr­ža­vi­ca re­gi­o­na, pa i na­še „ne­za­vi­sne i su­ve­re­ne’’ Cr­ne Go­re, ima bo­ga­tu tra­di­ci­ju- du­bo­ke ko­ri­je­ne u bli­žoj i da­ljoj isto­rij­skoj pro­šlo­sti. Da bismo shva­ti­li šta se da­nas de­ša­va ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već i na ši­rim bal­kan­skim pro­sto­ri­ma, tre­ba se vra­ti­ti u pro­šlost - u vri­je­me ka­da je odr­žan Be­r­lin­ski kon­gres (1878.) na ko­jem su ve­li­ke si­le re­vi­di­ra­le San­ste­fan­ski mir iz­me­đu Ru­si­je i Tur­ske. I ta­da, kao i po­čet­kom de­ve­de­se­tih pro­šlog vi­je­ka, svjet­ski moć­ni­ci pre­me svo­jim in­te­re­si­ma is­cr­ta­va­ju dr­žav­ne gra­ni­ce na ovim pro­sto­ri­ma. Kul­mi­na­ci­ju od­lu­ka Berlinskog kon­gre­sa pred­sta­vlja­la je austrougar­ska oku­pa­ci­ja Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Tu ni­je bio kraj osva­jač­koj po­li­ti­ci Be­ča. Uz po­dr­šku Nje­mač­ke, upr­kos pro­ti­vlje­nju ve­li­kih si­la, Tur­ske, Sr­bi­je i Cr­ne Go­re i ot­po­ra na­ro­da, 1908. go­di­ne iz­vr­še­no je pri­pa­ja­nje Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne cr­no- žu­toj mo­nar­hi­ji. Ulo­ga Nje­mač­ke na kon­gre­su bi­la je od­lu­ču­ju­ća- Oto fon Bi­zmark, tvo­rac nje­mač­kog Raj­ha, po­zvao je ve­li­ke evrop­ske si­le da za­jed­no po­vra­te te­ri­to­ri­je ko­je je Ru­si­ja osvo­ji­la u ra­tu s Tur­skom. Cilj je bio ja­san: tre­ba­lo je pod­u­pri­je­ti već uve­li­ko na­kru­nje­no Oto­man­sko car­stvo. Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri i Ru­mu­ni­ji pri­zna­ta je ne­za­vi­snost, dok je Austo­u­gar­skoj omo­gu­će­no da na za­pad­nom Bal­ka­nu ra­di šta ho­će.Po­sli­je oba svjet­ska ra­ta stvo­re­ne su ve­će, ne­za­vi­sne Ju­go­sla­vi­je, ali mi­je­ša­nje ve­li­kih si­la, zbog nji­ho­vih in­te­re­sa, ni­je pre­sta­lo. Na sa­mom po­čet­ku de­ve­de­se­tih, na­kon ru­še­nja Ber­lin­skog zi­da i uje­di­nje­nja Nje­mač­ke, na­ša do­mo­vi­na Ju­go­sla­vi­ja je raz­bi­je­na.Sce­na­rio za ru­še­nje Ju­go­sla­vi­je sa­či­njen je u Va­šing­to­nu, etap­no je ostva­ri­van i po­red de­kla­ra­tiv­nog iz­ja­šnja­va­nja SAD da po­dr­ža­va­ju ne­za­vi­snost i in­te­gri­tet SFRJ. Dvo­stru­ki stan­dar­di i li­ce­mjer­je su kon­stan­ta ame­rič­ke spolj­ne po­li­ti­ke bez ob­zi­ra na to ko­je po­li­tič­ke eli­te, ma­kar i for­mal­no, vla­da­le Ame­ri­kom.
O ame­rič­kim pla­no­vi­ma za raz­bi­ja­nje Ju­go­sla­vi­je go­vo­re i ma­lo po­zna­ti po­da­ci ko­je je u „Po­li­ti­ci’’ ob­ja­vi­la Sa­ra Flan­ders, član Me­đu­na­rod­nog ak­ci­o­nog cen­tra, ko­ji vo­di bes­kom­pro­mi­snu bor­bu pro­tiv ame­rič­kog im­pe­ri­ja­li­zma, nje­go­ve rat­nohu­škač­ke po­li­ti­ke i mi­je­ša­nja u unu­tra­šnje stva­ri dru­gih ze­ma­lja. Ame­rič­ka vla­da je 1990. go­di­ne, na­vo­di Flan­der­so­va, u vri­je­me ka­da još ni­je bi­lo ni ra­ta, ni se­ce­si­je, do­ni­je­la spe­ci­jal­ni za­kon ko­jim je blo­ki­ra­la sve kre­di­te i fi­nan­sij­ske do­to­ke SFRJ. Taj za­kon je usvo­jen u oba do­ma Kon­gre­sa 5. no­vem­bra 1990, po­što je na pred­log ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka Bu­ša pro­šao kroz se­nat­ski Ko­mi­tet za odo­bra­va­nje sred­sta­va tre­ćim ze­mlja­ma. Za­ko­nom, ko­ji ima 13 ta­ča­ka, utvr­đe­no je pre­ci­zno da će se o bu­du­ćoj fi­nan­sij­skoj po­mo­ći i kre­di­ti­ma od­lu­či­va­ti po­seb­no za sva­ku od fe­de­ral­nih je­di­ni­ca, po­što u nji­ma bu­du spro­ve­de­ni iz­bo­ri ili re­fe­ren­dum o sa­mo­o­pre­dje­lje­nju, od­no­sno ot­cje­plje­nju. SAD su di­rekt­no po­vu­kle oba­rač se­ce­si­je Hr­vat­ske i gra­đan­skog ra­ta u Bo­sni. Sve se od­i­gra­lo ka­ko je pla­ni­ra­no. Hr­vat­ska je po­slije ot­cje­plje­nja od­mah po­če­la da do­bi­ja po­moć ko­ja je bi­la blo­ki­ra­na pret­hod­noj Ju­go­sla­vi­ji.
Ve­li­kih evrop­skih im­pe­ri­ja vi­še ne­ma-osta­le su Fran­cu­ska, Bri­ta­ni­ja i Nje­mač­ka. Sa­da su se umi­je­ša­le i SAD – one za­jed­no a Nje­mač­kom, s NA­TO- om, svo­jim mi­li­tar­stič­kim, osva­jač­kim sa­ve­zom, na­me­ću pre­ko svo­jih po­slu­šni­ka pot­pu­nu kon­tro­lu nad svim na­ro­di­ma ko­ji­ma je sta­lo do slo­bo­de i ne­za­vi­sno­sti. Tu svo­ju „hu­ma­ni­tar­nu’’ mi­si­ju, kao ma­lo gdje u svi­je­tu, ostva­ru­ju ta­ko la­ko nad sud­bi­nom na­ro­da za­pad­nog Bal­ka­na.Da za­klju­či­mo, nje­mač­ko, Bi­zmar­ko­vo pre­u­re­đe­nje Bal­ka­na opet je na dje­lu- i da­nas „zad­nji toč­ko­vi’’ sli­je­de „pred­nje’’. Me­đu­tim, ovo ni­je 1878. već 2016. go­di­na. Za Bal­kan je po­no­vo za­in­te­re­so­va­na i vas­kr­sla Ru­si­ja, ko­ja je vje­ko­vi­ma po­ma­ga­la oslo­bo­đe­nje bal­kan­skih na­ro­da od tur­skih, austrij­skih, nje­mač­kih za­vo­je­va­ča. Nje­na ulo­ga ključ­nog igra­ča da­je nam na­du da sa­mi, po­li­ti­kom ne­svr­sta­va­nja i sa­rad­njom sa svim na­ro­di­ma Bal­ka­na, Evro­pe i svi­je­ta ko­ji­ma je sta­lo do mi­ra, slo­bo­de i na­ci­o­nal­ne ne­za­vi­sno­sti, od­lu­ču­je­mo o sop­stve­noj sud­bi­ni.