U Tr­žnom cen­tru Del­ta si­ti si­noć je otvo­re­na neo­bič­na iz­lo­žba „Vi­kend u Ti­to­gra­du” ko­ja vjerodostojno, kroz pri­zmu obič­nog čo­vje­ka, pri­ka­zu­je ka­ko je iz­gle­dao i ka­ko se od­vi­jao ži­vot u glav­nom gra­du Cr­ne Go­re 70-ih i 80-ih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Sta­ri­ji po­sje­ti­o­ci će do 16. ok­to­bra (od 10 do 22 sa­ta) bi­ti u pri­li­ci da se bar na krat­ko pri­sje­te po­ma­lo za­bo­ra­vlje­nog grad­skog am­bi­jen­ta, dok će oni mla­đi mo­ći da spo­zna­ju zbog če­ga nji­ho­vi ro­di­te­lji i da­lje žu­de za sta­rim, do­brim vre­me­ni­ma ko­ja su sim­bo­li­zo­va­li Ki­no kul­tu­ra, ne­ka­da­šnje po­sla­sti­čar­ni­ce sa de­zer­ti­ma, sta­ra zgra­da Op­šti­ne sa auten­tič­nim sto­lo­vi­ma, sto­li­ca­ma, sli­ka­ma, ure­đa­ji­ma i apa­ra­ti­ma za pla­sti­fi­ka­ci­ju lič­nih ka­ra­ta, fo­to­graf­ske rad­nje, za­tvor Ju­so­va­ča, kao i osnov­na ško­la iz tog pe­ri­o­da uz ci­je­lo­kup­ni in­ven­tar – đač­ke klu­pe, ka­te­dre, ma­pu Ju­go­sla­vi­je, re­pa­ri­ra­nu peć na dr­va, pi­o­nir­ske uni­for­me za fo­to­gra­fi­sa­nje, bu­kvar, dnev­nik i škol­ski pri­bor. Ta­ko­đe, Voj­ni od­sjek pri­ka­zu­je osno­ve slu­že­nja voj­nog ro­ka u gra­du, u sa­rad­nji sa Cen­tr­om za tran­sfu­zi­ju kr­vi, mla­dim me­di­cin­skim oso­bljem odje­ve­nim po stan­dar­di­ma tog vre­me­na.
Idej­ni tvo­rac iz­lo­žbe, tek­sto­pi­sac Lju­bo Jo­vo­vić u pret­hod­nih go­di­nu da­na pri­ba­vljao je iz­lo­žbe­ne eks­po­na­te, uglav­nom od Ro­ma na pi­ja­ci do ra­zno­ra­znih saj­to­va, u ko­ji­ma će pod­go­rič­ka pu­bli­ka, uz po­moć Del­ta si­ti­ja, mo­ći da uži­va. Ka­ko is­ti­če, po­stav­kom je htio lju­di­ma da po­ka­že li­je­pe tre­nut­ke i duh jed­nog vre­me­na, za ko­je tvr­di da ni­je bi­lo ide­al­no, ka­ko mno­gi sma­tra­ju.
– Sva­ki grad ima svo­ju pri­ču, du­šu i sim­bo­le, pa smim tim i Pod­go­ri­ca. Htje­li smo da iza­zo­ve­mo emo­ci­je kod lju­di ko­ji su do­ži­vje­li taj pe­ri­od, a ujed­no i da upo­zna­mo mla­đe ge­ne­ra­ci­je sa ne­ka­da­šnjim na­či­nom ži­vo­ta u gra­du. Lju­di ide­a­li­zu­ju to vri­je­me, a ni­je to bio pre­vi­še sja­jan pe­ri­od, ali tre­nu­ci do­ži­vlje­ni u nje­mu su za­i­sta neo­pi­si­vi. Na jed­nom mje­stu ima­mo mi­li­ci­ju ko­ja u jed­nom du­ho­vi­tom aran­žma­nu hap­si lju­de i vo­di u ozlo­gla­šen za­tvor Ju­so­va­ču, gdje oni mo­gu da po­pi­ju pi­vo i bez mno­go za­dr­ža­va­nja pro­du­ža­va­ju da­lje da iz­va­de lič­nu kar­tu u Op­šti­ni na dru­goj stra­ni uli­ce. Ima­mo so­be i ško­le iz tog vre­me­na, Ki­no kul­tu­ru ko­ja je, na­ža­lost sru­šena i vi­dim da pre­ma tome lju­di ima­ju stra­ho­vi­te emo­ci­je - ka­zao je Jo­vo­vić.
On na­vo­di da se i da­nas mo­že vidjeti duh pe­ri­o­da od pri­je 30, 40 go­di­na.
– Sa­hat ku­la, spo­me­nik na Go­ri­ci i broj­ni dru­gi objek­ti iz tog pe­ri­o­da su sve no­vi objek­ti ko­je lju­di i da­nas ko­ri­ste i po­sje­ću­ju. Lju­di su isti, sa­mo se pro­stor oko nas mi­je­nja. Kao što smo se mi bo­ri­li da se ne sru­ši Ki­no kul­tu­ra, ta­ko će se da­na­šnje ge­ne­ra­ci­je kroz ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja bo­ri­ti da se ne sru­ši Del­ta si­ti, jer ih za nju ve­žu ne­ke uspo­me­ne kao i nas za taj bi­o­skop. Jed­no­stav­no, sva­ka ge­ne­ra­ci­ja za se­be mi­sli da ži­vi naj­ljep­ši pe­ri­od- iz­ri­čit je Jo­vo­vić.
Duh 80-ih u Glav­nom gra­du na ve­li­kom plat­nu vjer­no je pri­ka­zao re­di­telj Ni­ko­la Vuk­če­vić u svom ostva­re­nju ,,Dje­ča­ci iz Uli­ce Mark­sa i En­gel­sa”. Ka­ko ka­že, iz­lo­žba „Vi­kend u Ti­to­gra­du” ga je vra­ti­la u dje­čač­ke da­ne ko­je je sa svo­jim vr­šnja­ci­ma naj­če­šće pro­vo­dio na ne­ka­da­šnjem kor­zou.
– Ti­to­grad je ne­što što je me­ni u sr­cu osta­lo ja­ko i či­me sam mo­rao da se ba­vim ka­da sam ra­dio film. Bio sam ta­da di­je­te i li­je­po mi se sje­ti­ti Ti­to­gra­da, pa i ve­če­ras kroz ovu iz­lo­žbu i sva­ka čast auto­ri­ma i or­ga­ni­za­to­ru za­to što su me vra­ti­li u dje­tinj­stvo.Na ne­ka­da­šnjem pod­go­rič­kom kor­zou sva­ko je imao svo­je mje­sto što je bi­lo sjaj­no, a ja sam pri­pa­dao eki­pi ro­ke­ra i sub­ver­ziv­nih mo­ma­ka ko­ja je sta­ja­la kod če­sme. Unu­tra­šnjost svih pro­sto­ri­ja i obje­ka­ta je do tan­či­na pre­sli­ka­na i vje­ro­do­stoj­no pri­ka­za­na- ka­zao je Vuk­če­vić.
Kul­tu­ru ne­ka­da­šnjeg Ti­to­gra­da ši­rom biv­še dr­ža­ve na naj­bo­lji na­čin je pro­mo­vi­sa­la kult­na pop gru­pa Ma­ka­dam či­ji je član bio Mir­sad Ser­ha­tlić. Lju­bav pre­ma svom gra­du ot­pje­va­li su u pje­smi „Ti­to­grad” na svom pr­vom al­bu­mu.
- I u do­bru i zlu Ti­to­gra­đa­ni su bi­li jed­no i to je ono naj­va­žni­je što nas je kra­si­lo. Ži­vot se od­vi­jao u cen­tru gra­da– Do­mu omla­di­ne, CNP-u, Ska­li­na­ma, Ki­no kul­tu­ri, Nje­go­še­vom par­ku, Sta­di­o­nu ma­lih spor­to­va i fa­kul­te­ti­ma. Na tim mje­sti­ma je Ma­ka­dam svi­rao i bi­lo nam je iz­van­red­no, jer je na nji­ma vla­da­la do­bra ener­gi­ja. Ma­ka­dam se žestoko bo­rio za kul­tur­ni iden­ti­tet gra­da u či­ta­voj Ju­go­slo­vi­ji i htje­li smo da naš duh i uli­cu afir­mi­še­mo i pred­sta­vi­mo na naj­ljep­ši na­čin i u to­me smo i uspje­li– re­kao je Ser­ha­tlić.
Lji­lja­na Ra­i­če­vić iz Si­gur­ne žen­ske ku­će je is­ta­kla da se Pod­go­ri­ca, po­red obje­ka­ta i du­ho­vi­tih lju­di, mo­že po­hva­li­ti i či­nje­ni­com da le­ži na pet ri­je­ka ko­ju bi, ka­ko sma­tra tre­ba­lo is­ko­ri­sti­ti.
– Či­ta­vog ži­vo­ta sam pri­želj­ki­va­la da se svih pet pod­go­rič­kih ri­je­ka spo­ji še­ta­li­štem i na­dam se da ću taj tre­nu­tak i do­če­ka­ti. Ri­jet­ko ko­ji grad mo­že se po­hva­li­ti ti­me da le­ži na pet ri­je­ka i šte­ta što to ni­je ade­kvat­no va­lo­ri­za­va­no. Svje­do­ci smo po­sled­njih go­di­na da se Mo­ra­ča za­ga­đu­je, da još uvi­jek ne­ma­mo ko­lek­tor i či­sto­ća ni­je na zvid­nom ni­vou – na­gla­si­la je Ra­i­če­vićeva.
B.KA­LE­ZIĆ


Kor­zo–nezaboravan i neponovljiv

Ti­to­grad 80- ih go­di­na za An­dre­ja Jo­va­no­vi­ća pred­sta­vlja si­no­nim jed­nog bo­ljeg i sreć­ni­jeg vre­me­na, za ko­jim mno­gi i da­nas ža­le.
– Ti­to­grad 80-ih pam­tim po Ki­nu kul­tu­ri, kor­zu, igran­ka­ma pet­kom na Prav­nom fa­kul­te­tu i po dru­že­nju u jed­nom od pr­vih ka­fe ba­ro­va u gra­du „Ba­ji­ce”. Pod­go­rič­ki kor­zo sva­ke ve­če­ri od 20 do 22 ča­sa je ma­mio lju­de na­po­lju i ti su­sre­ti i pri­če sa nji­ma su ne­što ne­za­bo­rav­no i ne­po­no­vlji­vo. Svi smo po­ma­lo no­stal­gič­ni za tim pe­ri­o­dom i svi mi­sli­mo da je ta­da bi­lo bo­lje, a i bi­li smo sreć­ni­ji ne­go sa­da. Ovi pri­zo­ri ma­me osmi­je­he, no­stal­gi­ju i sje­ća­nja u na­ma, kao i na­du u bo­lje sju­tra- po­ru­čio je Jo­va­no­vić.