BE­O­GRAD – Pred­sjed­nik nje­mač­kog Sa­ve­znog ure­da za mi­gra­ci­ju i iz­bje­gli­ce Man­fred Šmit iz­ja­vio je da tra­ži­o­ci azi­la iz ze­ma­lja za­pad­nog Bal­ka­na prak­tič­no ne­ma­ju iz­gle­da da do­bi­ju azil u Nje­mač­koj, jer u 99 od­sto slu­ča­je­va do­la­ze da bi do­bi­li nov­ča­nu po­moć, na­šli po­sao ili ku­pi­li auto­mo­bil.
Šmit je u in­ter­vjuu za ne­mač­ki ra­dio Doj­če ve­le re­kao da je pri­mi­je­ćen na­pre­dak ka­da je u pi­ta­nju broj azi­la­na­ta ko­ji do­la­ze iz Sr­bi­je. „U ok­to­bru i no­vem­bru ima­li smo 3.000 do 3.600 za­htje­va za azil (iz Sr­bi­je), a sa­da ima­mo 1.700”, re­kao je Šmit is­ta­kav­ši da efe­kat pred­u­ze­tih mje­ra ipak ni­je kao što je bio oče­ki­van i da će za­to bi­ti pred­u­ze­ti da­lji ko­ra­ci.
Gra­đa­ni Sr­bi­je, Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne i Ma­ke­do­ni­je, ko­je su ozna­če­ne kao „si­gur­ne ze­mlje”, do­bi­ja­ju za­šti­tu u 0,1 do 0,2 od­sto slu­ča­je­va.
„Da­kle, prak­tič­no ne­ma­ju iz­gle­da na azil u Nje­mač­koj. Isto ove go­di­ne vi­di­mo kod Ko­so­va i Al­ba­ni­je, tu je broj odo­bre­nih za­htje­va prak­tič­no nu­la”, re­kao je Šmit, ko­ji sma­tra da i njih tre­ba sta­vi­ti na li­stu „si­gur­nih ze­ma­lja”.
Iz Al­ba­ni­je, do­dao je, ove go­di­ne je do­bi­je­no 28.000 za­htje­va za azil. „Ta­kav raz­voj ni­smo mo­gli da prog­no­zi­ra­mo i ve­o­ma nas je iz­ne­na­dio”.
Šmit je is­ta­kao da od av­gu­sta stu­pa na sna­gu no­vi za­kon ko­ji će omo­gu­ći­ti da se kod oči­gled­no neo­sno­va­nih za­htje­va za azil iz­ri­če za­bra­na ula­ska i bo­rav­ka u šen­gen­skom pro­sto­ru.
Ta­ko­đe, pre­ma nje­go­voj ocje­ni, tre­ba znat­no skra­ti­ti vri­je­me tra­ja­nja po­stup­ka od­lu­či­va­nja o azi­lu jer ne smi­je vi­še bi­ti fi­nan­sij­ski is­pla­ti­vo za­dr­ža­va­nje u Nje­mač­koj, a u usta­no­va­ma za pri­jem iz­bje­li­ca tre­ba vi­še da se kon­cen­tri­šu da tim lju­di­ma po­mog­nu u na­tu­ri, a ma­nje nov­cem.
Na pi­ta­nje no­vi­na­ra da li vje­ru­je da po­tra­ži­o­ci azi­la do­la­ze sa­mo da bi u Nje­mač­koj do­bi­ja­li nov­ča­nu po­moć, Šmit ka­že da upra­vo to ču­ju na mno­gim sa­slu­ša­nji­ma tih lju­di u pro­ce­su od­lu­či­va­nja o pru­ža­nju za­šti­te.
„U 99 od­sto slu­ča­je­va ču­je­mo: `Došli smo da tra­ži­mo po­sao, da nam dje­ca ov­dje idu u ško­lu, jer je ov­dje bo­lja zdrav­stve­na nje­ga...` Ta­ko­đe ču­je­mo da mno­gi že­le da se za­dr­že u Nje­mač­koj po­la go­di­ne ka­ko bi pri­ku­pi­li do­volj­no sred­sta­va da u ze­mlji po­ri­je­kla od to­ga ži­ve de­vet do dva­na­est mje­se­ci. Ka­da to ču­je­mo, moj ured u skla­du sa tim i od­lu­ču­je”, ka­zao je Šmit. Osnov za do­bi­ja­nje azi­la su sta­tus iz­bje­gli­ca, sup­si­di­jar­na za­šti­ta ili ka­da je ne­ko te­ško bo­le­stan i ne mo­že bi­ti ade­kvat­no li­je­čen u do­mo­vi­ni.
„Lju­di sa Bal­ka­na ko­ji do­la­ze ov­dje, ne do­la­ze iz raz­lo­ga ko­je pred­vi­đa Že­nev­ska kon­ven­ci­ja. Ima onih ko­ji na sa­slu­ša­nju ka­žu: 1Osta­vi­te me još sa­mo če­ti­ri ne­dje­lje ov­de, ho­ću da ku­pim auto, po­nio sam i pare`. Ka­da ču­je­te ta­ko ne­što, to na­pro­sto ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa azi­lom i za­šti­tom iz­bje­gli­ca”, is­ta­kao je Šmit.
(Be­ta)