MO­STAR – Mo­star­ski Sr­bi, ne­za­do­volj­ni na­či­nom na ko­ji se rje­ša­va­ju pro­ble­mi srp­ske za­jed­ni­ce u Mo­sta­ru, ali i Her­ce­go­vač­ko-ne­re­tvan­skom kan­to­nu po­sled­njih 20 go­di­na, gra­đan­ska i kul­tur­na udru­že­nja, uz po­dr­šku SPC i ne­kih stra­na­ka, od­lu­či­li su da svo­ju sud­bi­nu uzmu u svo­je ru­ke, a za po­če­tak će ući u po­li­tič­ku are­nu.
Sma­tra­ju da je po­li­ti­ka ključ za rje­še­nje pro­ble­ma iz ko­jih će sli­je­di­ti rje­še­nje eko­nom­skih i eg­zi­sten­ci­jal­nih pro­ble­ma, ali i ostva­ri­va­nja dru­gih pra­va – po­put pra­va na po­sao u in­sti­tu­ci­ja­ma si­ste­ma i jav­nim pred­u­ze­ći­ma, obra­zo­va­nja na ma­ter­njem je­zi­ku i pi­smu, ve­će vi­dlji­vo­sti na kul­tur­noj i umjet­nič­koj sce­ni, ob­ja­vio je por­tal Al­Dža­zi­ra Bal­kan.
Oku­plje­ni oko Ko­or­di­na­ci­o­nog od­bo­ra srp­skih or­ga­ni­za­ci­ja u Mo­sta­ru, ko­ji je oform­ljen pri­je če­ti­ri mje­se­ca i ko­jim pred­sje­da­va Du­šan Go­lo, za po­če­tak su se od­lu­či­li iz­bo­ri­ti za sta­tus kon­sti­tu­tiv­nog na­ro­da, rav­no­prav­nog s dru­ga dva, Hr­va­ti­ma i Bo­šnja­ci­ma, na tom pod­ruč­ju. U tom smi­slu ini­ci­ra­li su iz­mje­ne Iz­bor­nog za­ko­na, ali i Sta­tu­ta gra­da Mo­sta­ra.
– Po­sled­njih 20 go­di­na dva su ve­ćin­ska na­ro­da na li­ste svo­jih stra­na­ka sta­vlja­li srp­ske pred­stav­ni­ke, ali ti lju­di ni­je­su za­stu­pa­li in­te­re­se Sr­ba, ne­go stra­nač­ke in­te­re­se, ni­ti su rje­ša­va­li eg­zi­sten­ci­jal­ne pro­ble­me svog na­ro­da. Za­to i ni­je­smo bi­li po­li­tič­ki na­rod, ni­ti se mo­glo ču­ti za nas. Sad kad smo se ko­nač­no oku­pi­li, od­jed­nom smo po­sta­li ja­ko in­te­re­sant­ni svi­ma da nam go­vo­re ka­ko smo „po­želj­na uda­va­ča” – pri­mje­ću­je Go­lo.
Ima du­go­go­di­šnje pred­rat­no is­ku­stvo u po­li­ti­ci, pa uvje­ra­va ka­ko se po­lo­žaj Sr­ba u Mo­sta­ru mo­ra pr­vo rje­ša­va­ti po­li­tič­kim pu­tem. Po­tom se, sma­tra, stva­ra­ju pret­po­stav­ke za po­bolj­ša­nje eko­nom­skog po­lo­ža­ja i otva­ra pro­stor za do­la­zak ka­pi­ta­la ko­ji otva­ra rad­na mje­sta, ta­ko nu­žna mla­dim lju­di­ma. Po nje­mu, sa­mo će to spri­je­či­ti od­la­zak i „od­liv mo­zgo­va” s mo­star­skog pod­ruč­ja.
Na pi­ta­nje gdje su mla­di lju­di u po­li­ti­ci, pri­zna­je ka­ko bje­že i od po­li­tič­kog an­ga­žma­na i jav­nog eks­po­ni­ra­nja.
– Uglav­nom ja da­jem iz­ja­ve po­sled­njih mje­se­ci, a dru­gi to iz­bje­ga­va­ju jer raz­mi­šlja­ju ka­ko ovo ni­je pod­ruč­je gdje se mo­že po­na­ša­ti slo­bod­no sa bez­bjed­no­snog aspek­ta. Za­to se i ja­vlja od­re­đe­ni ot­por. Uosta­lom, la­ko je bi­ti Sr­bin u Be­o­gra­du ili Ba­nja­lu­ci, ali ni­je u Sa­ra­je­vu i Mo­sta­ru. To je ve­li­ka raz­li­ka – sma­tra Go­lo.
Iako su se po­če­li vra­ća­ti svo­jim do­mo­vi­ma ne­ko­li­ko go­di­na na­kon ra­ta, Go­lo ne pri­hva­ta da Sr­be na mo­star­skom pod­ruč­ju – a u sa­mom Mo­sta­ru i de­se­tak okol­nih se­la ima ih ot­pri­li­ke 5.000 (pri­je ra­ta bi­lo ih je 30.000) – na­zi­va­ju po­vrat­ni­ci­ma. Ve­ći­na njih ba­vi se po­ljo­pri­vre­dom, baš kao i Go­lo ko­ji uz­ga­ja krom­pir, rod pla­si­ra u Nor­ve­šku, i od to­ga ži­ve.
I Go­ran Ko­sa­nić ge­ne­ral­ni se­kre­tar Srp­skog pro­svjet­nog i kul­tur­nog dru­štva Pro­sve­ta, uka­zu­je ka­ko „onaj ko ne­ma ne­ki do­bar za­nat u svo­jim ru­ka­ma, te­ško pro­la­zi”. Ža­li se ka­ko je „Sr­bi­ma ja­ko te­ško, za­pra­vo ne­mo­gu­će na­ći po­sao u dr­žav­nim i dru­štve­nim in­sti­tu­ci­ja­ma”.
Pri­mje­ću­je i on ka­ko Sr­ba ne­ma u grad­skoj i kan­to­nal­noj ad­mi­ni­stra­ci­ji, ali i fir­ma­ma ko­je su u lo­kal­noj nad­le­žno­sti, ali i do­da­je da „u Mo­sta­ru ne­ma ni mje­sta za Mo­star­ce – bez ob­zi­ra je­su li Sr­bi, Hr­va­ti ili Bo­šnja­ci”.
– Na bi­rou je naj­vi­še Mo­sta­ra­ca, a svi osta­li ima­ju po­sao. Mo­star­ci su de­fi­ni­tiv­no ugro­že­ni i tu Sr­bi di­je­le sud­bi­nu svo­jih su­gra­đa­na jer se pu­no lju­di sli­lo u grad, rod­bin­skim ve­za­ma za­u­ze­li su dr­žav­ne usta­no­ve i ja­ke fir­me, pa ne­ma ni­kog u nji­ma – ni onih ko­ji su ži­vje­li, ni onih ko­ji su se bo­ri­li za Mo­star, ni­je bit­no na ko­joj stra­ni – ža­li se Ko­sa­nić.
Iz is­ku­stva svog si­na uka­zu­je i na pro­blem ne­po­sto­ja­nja ba­rem nje­go­va­nja, ako ne i dru­gih mo­de­la na­sta­ve na srp­skom je­zi­ku i ći­ri­lič­nom pi­smu. Dok je po­ro­di­ca bi­la u iz­bje­gli­štvu u Sr­bi­ji, Ko­sa­ni­ćev mla­đi sin kao ma­ter­nji je­zik učio je srp­ski. Kad je do­šao u Mo­star to­kom osnov­ne ško­le učio je bo­san­ski, a u sred­njoj – hr­vat­ski.
Zna­čaj­nu ulo­gu u pod­u­ča­va­nju mla­dih mo­star­skih Sr­ba svom je­zi­ku i pi­smu ima Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva ko­ja dje­cu oku­plja dva­put mje­seč­no u Vla­di­čan­skom dvo­ru, sje­di­štu Epar­hi­je za­hum­sko-her­ce­go­vač­ko i pri­mor­ske.
– Šta je na­rod ako jed­nog da­na iz­gu­bi svoj je­zik, kul­tu­ru i obi­ča­je? Za­to, kao Sr­bi, mo­ra­mo sa­ču­va­ti svo­je i da­ti ovom gra­du ono što je uvi­jek imao – mje­ša­vi­nu kul­tu­ra tri na­ro­da. Je­di­no Mo­star kao tro­no­žac u sva­kom ob­li­ku mo­že ima­ti uspjeh i bi­ti grad ka­kav je ne­ka­da bio – mo­de­ran i evrop­ski, grad pun pro­spe­ri­te­ta, ali i pri­mjer za okru­že­nje i Evro­pu – sma­tra Ra­di­slav Tu­bić, pred­sjed­nik SPKUD Gu­sle.
Pod­sje­ća­ju­ći da Mo­star ima tri kul­tu­re na jed­nom mje­stu, na­vo­di ka­ko je „nu­žno svi­je­tu pri­ka­za­ti to bo­gat­stvo, is­ko­ri­sti­ti pri­rod­ne i isto­rij­ske po­ten­ci­ja­le te stvo­ri­ti grad kao kul­tur­ni cen­tar ko­ji će pri­vla­či­ti slič­ne, ma­nje slič­ne ili pot­pu­no raz­li­či­te kul­tu­re”.
– I u tom smi­slu Sr­bi mo­ra­ju da sa­ču­va­ju iden­ti­tet, ali i upo­zna­ju is­toč­ne i za­pad­ne kul­tu­re. Što ih vi­še upo­zna­ju, to su bo­ga­ti­ji. Po sa­mom ro­đe­nju mo­ra­mo da upo­zna­mo svo­ju kul­tu­ru, ali mo­ra­mo zna­ti i ka­ko je pre­ni­je­ti dru­gi­ma. Na svi­je­tu ma­njeg na­ro­da na ovo­li­kom ge­o­graf­skom pod­ruč­ju sa ra­zno­vr­sni­jom kul­tu­rom i obi­ča­ji­ma – ne­ma. To ne tre­ba pred­sta­vlja­ti kao ma­nu, ne­go kao ve­li­ku vr­li­nu i naj­ve­će bo­gat­stvo – is­ti­če Tu­bić.
Go­lo vje­ru­je da su mo­star­ski Sr­bi „ko­nač­no iza­šli iz cr­ne ru­pe i po­sta­li po­želj­ni za raz­go­vo­re i s po­li­tič­kim stran­ka­ma dru­ga dva na­ro­da, me­đu­na­rod­nom za­jed­ni­com, me­di­ji­ma...”
– Mno­go smo to­ga tra­ži­li, ali ni­kad ni­šta ni­je­smo do­bi­li. Ko­nač­no smo se na­met­nu­li kao sa­go­vor­ni­ci i vje­ru­jem da vi­še ne­će mo­ći ra­di­ti bez nas i da nas ni­šta ne pi­ta­ju, ra­ču­na­ju­ći na „svo­je” Sr­be. Vri­je­me je da bu­de­mo pot­pu­no rav­no­prav­ni, da par­ti­ci­pi­ra­mo u vla­sti i od­lu­ču­je­mo o ras­po­dje­li bu­dže­ta i za­po­šlja­va­nju – po­ru­ču­je Du­šan Go­lo.
(Tan­jug)