Eufo­ri­ja, smi­jeh, ra­dost, za­jed­ni­štvo, ri­je­či su ko­je bi do­ne­kle mo­gle da opi­šu je­dan 25. maj u ži­vo­tu (ne­ka­da­šnjih) Ju­go­slo­ve­na – Dan mla­do­sti. Za mno­ge naj­ra­do­sni­ji dan u go­di­ni, dan ka­da se sla­vi­lo ro­đe­nje pred­sjed­ni­ka Sa­ve­zne Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je (SFRJ) Jo­si­pa Bro­za Ti­ta.
Za sa­go­vor­ni­ke „Da­na”, Dan mla­do­sti je jed­na od naj­ljep­ših stra­ni­ca njihovog ži­vo­ta. No­si­ti ili pri­mi­ti Šta­fe­tu mla­do­sti, ka­žu, bi­la je pri­vi­le­gi­ja i čast. Ta­kav osje­ćaj je ne­mo­gu­će po­no­vo do­ži­vje­ti, a sje­ća­nje na dan ka­da je ci­je­la Ju­go­sla­vi­ja pro­sla­vlja­la ro­đen­dan svog do­ži­vot­nog pred­sjed­ni­ka ži­vo je i tra­je i da­nas, ma­kar za pri­ču bu­du­ćim po­ko­lje­nji­ma.
Po­sla­nik u Skuš­šti­ni Cr­ne Go­re Mi­o­drag Vu­ko­vić mo­že se po­hva­li­ti či­nje­ni­com da je pr­vi Ju­go­slo­ven ko­jem je go­di­nu da­na na­kon Ti­to­ve smr­ti uru­če­na Šta­fe­ta mla­do­sti. Kao ta­da­šnjem pred­sjed­ni­ku Omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je Vu­ko­vi­ću je pri­pa­la čast da iz lo­že u ko­joj je 40 go­di­na sje­dio Jo­sip Broz, na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du, po­zdra­vi 70.000 lju­di ko­ji su i na­kon mar­ša­love smr­ti na­sla­vi­li da njegov ro­đen­dan sla­ve jed­na­kim ža­rom, kao i za nje­go­va ži­vo­ta.
Vu­ko­vić je ka­zao za „Dan” da su pro­šle 34 go­di­ne od tog 25. ma­ja 1981. go­di­ne ka­da je kao pred­sjed­nik Omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je pri­mio Šta­fe­tu mla­do­sti na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du pred 70.000 lju­di.
– Ni­je­sam bio u pri­li­ci pri­je to­ga da pred­sjed­ni­ku dr­ža­ve Jo­si­pu Bro­zu pre­dam šta­fe­tu ni­ti sam bio je­dan od mno­gih mla­dih lju­di ko­ji su to ra­di­li. Ja sam pr­vi Ju­go­slo­ven ko­jem je na­kon Ti­ta uru­če­na šta­fe­ta na sta­di­o­nu JNA. Broz je umro 4. ma­ja 1980. go­di­ne, a šta­fe­ta je uobi­čaj­no i te go­di­ne išla kroz Ju­go­sla­vi­ju i za­u­sta­vi­la se upra­vo ka­da je ob­ja­vlje­na vi­jest da je Ti­to umro. Šta­fe­tu smo nas osam pred­sjed­ni­ka Omla­din­skih or­ga­ni­za­ci­ja ta­da­šnjih re­pu­bli­ka i po­kra­ji­na po­lo­ži­li na odar pred­sjed­ni­ku u ta­da­šnjoj Sa­ve­znoj skup­šti­ni. Go­di­nu iz­me­đu nje­go­ve smr­ti i go­di­šnji­ce u ta­da­šnjim dr­žav­nim i po­li­tič­kim struk­tu­ra­ma u Be­o­gra­du vo­di­la se ras­pra­va da li da se na­sta­vi ma­ni­fe­sta­ci­ja, jer vi­še ni­je bi­lo čo­vje­ka za ko­ga su je omla­din­ci iz Kra­gu­jev­ca 1940. i ne­ke go­di­ne or­ga­ni­zo­va­li po­vo­dom nje­go­vog ro­đen­dana. Ipak, od­lu­če­no je da šta­fe­ta kre­ne – pri­sje­ća se Vu­ko­vić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, šta­fe­ta je 1981. go­di­ne kre­nu­la iz Pod­go­ri­ce oda­kle ju je on i po­zdra­vio kao pred­sjed­nik Omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je. Iste go­di­ne pri­pa­la mu je čast da je i pri­mi u Be­o­gra­du.
– U to vrij­eme vo­di­la se po­le­mi­ka ko­me da se pre­da šta­fe­ta na ma­ni­fe­sta­ci­ji na sta­di­o­nu JNA – da li pred­sjed­ni­ku pred­sjed­ni­štva, ko­je je na funk­ci­ji za­mi­je­ni­lo Ti­ta, ili pred­sjed­ni­ku Omla­di­ne. Du­go se vo­di­la ras­pra­va i na kra­ju je od­lu­če­no da se šta­fe­ta uru­či pred­sjed­ni­ku Omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, po­što je u pi­ta­nju Omla­din­ska šta­fe­ta. Ta­ko se de­si­lo da sam ja i is­pra­tio šta­fe­tu na njen put kroz Ju­gosla­vi­ju i pri­mio je na sta­di­o­nu JNA. To je pr­va go­di­na po­sli­je Ti­to­ve smr­ti, pr­va šta­fe­ta ko­ja se uru­ču­je ne­ko­me, a da to ni­je Jo­sip Broz. Bi­la je pri­mjet­na eufo­ri­ja svoj­ste­na za to i ka­sni­ja vre­me­na, sve se sli­lo u jed­nu ide­ju da se na­sta­vi Ti­to­vim pu­tem. Ma­ni­fe­sta­ci­ja je bi­la vi­še ne­go fan­ta­stič­na, pre­ko 70.000 lju­di na sta­di­o­nu, 10.000 mla­dih lju­di iz svih re­pu­bli­ka i po­kra­ji­na ko­ji su vje­žba­li na te­re­nu. Ja sam ta­da sje­dio u sve­ča­noj lo­ži kao pred­sjed­nik Omla­di­ne, na mje­stu gdje je pret­hod­nih 40 go­di­na sje­dio Jo­sip Broz Ti­to – pri­sje­ća se Vu­ko­vić.
Funk­ci­o­ner So­ci­ja­li­stič­ke na­rod­ne par­ti­je (SNP) Ra­do­ji­ca Ra­do­je­vić je­dan je od no­si­la­ca Šta­fe­te mla­do­sti kroz ta­da­šnji Ti­to­grad. Svo­je­vre­me­no je, ka­že, bio an­ga­žo­van u ru­ko­vod­stvu Omla­din­ske or­ga­ni­za­ci­je Ti­to­gra­da i Cr­ne Go­re, a ka­sni­je i u dru­gim dru­štve­no-po­li­tič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma. Na­vo­di da se sa ra­do­šću sje­ća tog vre­me­na i naj­ljep­ših da­na.
– Uče­stvo­vao sam na 14 sa­ve­znih rad­nih ak­ci­ja i no­si­lac sam 13 udar­nič­kih zna­ča­ka. U tom pe­ri­o­du, kao mlad čo­vjek, uka­zom pred­sjed­ni­ka od­li­ko­van sam Or­de­nom ra­da sa zlat­nim vi­jen­cem, a pri­li­kom slu­že­nja voj­nog ro­ka od­li­ko­van sam Me­da­ljom za voj­ne za­slu­ge. Do­bit­nik sam i naj­ve­ćeg omla­din­skog pri­zna­nja – Di­plo­me 14 .sep­tem­bar. Sve to se de­ša­va­lo u jed­nom vre­me­nu, za me­ne div­nom i ra­do se sje­ćam pre­li­je­pih tre­nu­ta­ka mla­do­sti. Nas mla­de tog vre­me­na po­seb­no sreć­nim či­ni­la je pro­sla­va 25. ma­ja – Da­na mla­do­sti ko­ji je bio pra­znik SFRJ. Na taj dan mla­di iz ci­je­le biv­še Ju­go­sla­vi­je Ti­tu su pre­da­va­li Šta­fe­tu mla­do­sti kao sim­bol brat­stva i je­din­stva i pre­da­no­sti te­ko­vi­na­ma na­rod­no­slo­bo­di­lač­kog ra­ta. Pr­va šta­fe­ta mla­do­sti kre­nu­la je iz Ku­mrov­ca, rod­nog mje­sta dru­ga Ti­ta, a sva­ke na­red­ne go­di­ne iz dru­gog mje­sta, iz dru­ge re­pu­bli­ke, obi­lje­ža­va­ju­ći da­tu­me do­ga­đa­ja iz isto­ri­je ju­go­slo­ven­skih na­ro­da i na­rod­no­sti. Šta­fet­ne pa­li­ce no­še­ne su ši­rom Ju­go­sla­vi­je po ne­ko­li­ko mje­se­ci una­pri­jed utvr­đe­nim mar­šru­ta­ma, dok im je za­jed­nič­ki ele­me­nat bi­la pe­to­kra­ka ili buk­ti­nja u vr­hu. Šta­fe­ta mla­do­sti no­si­la je po­zdra­ve – pi­smo Ti­tu od omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, po­dr­ža­va­la nje­go­vu po­žr­tvo­va­nost za do­bro ze­mlje i po­že­lje­la dug ži­vot i uspje­šan rad u bu­duć­no­sti – ob­ja­šnja­va Ra­do­je­vić.
Osam­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, ka­ko do­da­je, bio je u užem ru­ko­vod­stvu mla­dih Ti­to­gra­da, i sje­ća se 25. ma­ja i do­la­ska Šta­fe­te mla­do­sti u Pod­go­ri­cu.
– Po­red sa­ve­zne šta­fe­te, u na­šem gra­du no­si­li smo i lo­kal­ne šta­fe­te, ko­jë bi se pre­da­va­le ru­ko­vod­stvu mla­dih gra­da. Sva­ka ži­vot­na sre­di­na, rad­na or­ga­ni­za­ci­ja ili ko­lek­tiv pri­re­đi­va­li su to­ga da­na raz­ne sve­ča­no­sti po­sve­će­ne pra­zni­ku. Šta­fe­tu su po obi­ča­ju no­si­li naj­bo­lji rad­ni­ci, is­tak­nu­ti omla­din­ski ru­ko­vo­di­o­ci, naj­bo­lji stu­den­ti i đa­ci. I ja sam bio je­dan od no­si­la­ca Šta­fe­te mla­do­sti u na­šem gra­du, a cen­tral­ni do­ček bio je or­ga­ni­zo­van na Tr­gu Iva­na Mi­lu­ti­no­vi­ća. Za me­ne je to bi­la ve­li­ka čast i pri­zna­nje kao što je ina­če bi­la čast za sva­kog pi­o­ni­ra, omla­din­ca i gra­đa­ni­na da no­si Ti­to­vu šta­fe­tu. No­si­o­ci na va­žni­jim eta­pa­ma bi­ra­ni su po na­ci­o­nal­nom klju­ču i to je zna­či­lo jak po­li­tič­ki pod­sti­caj nji­ho­voj bu­du­ćoj ka­ri­je­ri. Na pu­tu do od­re­di­šta šta­fe­ta je po­kri­va­na ja­kim po­li­cij­skim obez­bje­đe­njem i pra­će­na u svim me­di­ji­ma. U svim ve­ćim na­se­lji­ma kroz ko­je je šta­fe­ta pro­la­zi­la pri­pre­ma­na je sve­ča­na po­zor­ni­ca na ko­joj su se na­la­zi­li naj­za­slu­žni­ji bor‑­ci i naj­vi­ši funk­ci­o­ne­ri tog pod­ruč­ja, dr­ža­ni pri­god­ni go­vo­ri i re­ci­ta­li, vi­jo­ri­le se tro­boj­ke, na­stu­pa­li ho­ro­vi i so­li­sti, a na­rod se ve­se­lio... Sve je to tre­ba­lo do­ži­vje­ti, bi­lo je ve­li­čan­stve­no – uvje­ra­va Ra­do­je­vić.
Biv­ši di­rek­tor Dječ­jeg sa­ve­za Mi­loš Mi­lić ra­do se sje­ća Da­na mla­do­sti i vo­lio bi da se ta ma­ni­fe­sta­ci­ja za­dr­ža­la do da­nas i da su nje­go­vi unu­ci u pri­li­ci da pri­su­stvu­ju ve­li­čan­stve­noj pro­sla­vi. Pri­sje­ća se da je šta­fe­ta išla iz re­pu­bli­ke u re­pu­bli­ku, iz gra­da u grad i da je na sva­kom ko­ra­ku iza­zi­va­la odu­še­vlje­nje i ra­dost gra­đa­na ta­da­šnje Ju­go­sla­vi­je.
A.T.

U Ti­to­vom rod­nom mje­stu
obi­lje­žen Dan mla­do­sti
Vi­še od 6.000 po­što­va­la­ca pred­sjed­ni­ka ne­ka­da­šnje SFRJ Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, me­đu ko­ji­ma je bio i biv­ši pred­sjed­nik Hr­vat­ske Stje­pan Me­sić, oku­pi­lo se u nje­go­vom rod­nom mje­stu Ku­mrov­cu, na obi­lje­ža­va­nju ne­ka­da­šnjeg Da­na mla­do­sti, ko­ji se u SFRJ 25. ma­ja sla­vio u čast Ti­to­vog ro­đen­da­na.
Na sve­ča­no­sti is­pred Ti­to­ve ku­će, Me­sić, ko­ji je i po­ča­sni pred­sjed­nik Sa­ve­za an­ti­fa­ši­sta Hr­vat­ske, po­ru­čio je da pra­vu isti­nu tre­ba pre­no­si­ti ge­ne­ra­ci­ja­ma ko­je do­la­ze i upo­zo­rio da će Evro­pa bi­ti u ve­li­kim pro­ble­mi­ma ako na vri­je­me ne shva­ti i ne spri­je­či „ga­lo­pi­ra­ju­ću fa­ši­za­ci­ju u Evro­pi”, pre­no­si RTS.
Na­čel­nik Op­šti­ne Ku­mro­vec Dra­gu­tin Ula­ma re­kao je da je se „ve­li­ka isto­rij­ska lič­nost ro­di­la u mje­stu od 300 sta­nov­ni­ka” i po­ru­čio da Ku­mro­vec že­li da se po­zi­ci­o­ni­ra kao mje­sto pri­ja­telj­stva, mi­ra i sa­rad­nje me­đu na­ro­di­ma u re­gi­o­nu i Evro­pi.

Po­sled­nju pre­da­la Sa­ni­ja Hi­se­ni

Ka­ko se pri­sje­ća Ra­do­ji­ca Ra­do­je­vić, po­sled­nju šta­fe­tu na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du 1979. za 87. ro­đen­dan Ti­tu pre­da­la je omla­din­ka Sa­ni­ja Hi­se­ni.
– Šta­fe­ta mla­do­sti za Ti­tov 88. ro­đen­dan pre­ki­nu­ta je nje­go­vom smr­ću 4. ma­ja 1980. go­di­ne, ali je ma­ni­fe­sta­ci­ja na­sta­vlje­na na­red­nih go­di­na kao sim­bol lju­ba­vi i oda­no­sti nje­go­vom dje­lu, sa po­ru­kom „I po­sli­je Ti­ta–Ti­to”. Po­sled­nju šta­fe­tu 1987. go­di­ne pra­tio je skan­dal, pa je pre­ki­nu­ta jer se is­po­sta­vi­lo da je idej­no rje­še­nje lju­bljan­skih di­zaj­ne­ra pla­ka­ta i šta­fe­te na­zva­no „No­vi ko­lek­ti­vi­zam” pre­pra­vlje­na ko­pi­ja na­ci­stič­kog pla­ka­ta „Tre­ći Rajh” Ri­har­da Klaj­na – uka­zu­je Ra­do­je­vić.