Je­le­na Ra­du­lo­vić iz Ko­ma­na jed­na je od 2.500 že­na sa se­la ko­ja ni­je uspje­la da ostva­ri na­kna­du za maj­ke sa tro­je ili vi­še dje­ce usled ne­za­po­sle­no­sti, jer zbog te­ške fi­nan­sij­ske si­tu­a­ci­je ni­je mo­gla da pu­tu­je do pr­vog bi­roa ra­da ka­ko bi se pri­ja­vlji­va­la. Je­le­na ima če­tvo­ro dje­ce, a oko 13 go­di­na se pri­ja­vlji­va­la na bi­ro, što joj ni­je bi­lo do­volj­no da ostva­ri na­kna­du jer su joj fa­li­le dvi­je go­di­ne.
Je­le­na je za „Dan” ka­za­la da je glav­ni raz­log za­što se ni­je pri­ja­vlji­va­la na bi­ro taj što ni­je ima­la da iz­vo­ji 20 eura za pre­voz do gra­da, usled te­ške fi­nan­sij­ske si­tu­a­ci­je u ko­joj se na­la­zi nje­na še­sto­čla­na po­ro­di­ca.
Ona ka­že da za­htjev za ostva­ri­va­nje na­kna­de ni­je ni pod­no­si­la, jer joj je ja­sno da bi bi­la od­bi­je­na. Na pi­ta­nje da li sma­tra da je dis­kri­mi­ni­sa­na zbog či­nje­ni­ce da upr­kos to­me što ni­je ra­di­la i što ima če­tvo­ro dje­ce ni­je ostva­ri­la na­kna­du, a zbog to­ga što ni­je ima­la mo­guć­no­sti da se re­dov­no pri­ja­vlju­je na bi­ro, Je­le­na skrom­no ka­že da ne zna.
Na­vo­di da se nje­na po­ro­di­ca uglav­nom ba­vi sje­čom dr­va, te da je to ote­ža­no ka­da su lo­še vre­men­ske pri­li­ke. Is­ti­če da pri­ma­ju so­ci­jal­nu po­moć u vi­du tu­đe nje­ge i po­mo­ći.
Zbog lo­še fi­nan­sij­ske si­tu­a­ci­je i ne­re­dov­nog pri­ja­vlji­va­nja na bi­ro Je­le­ni­noj po­ro­di­ci je čak do­ve­de­no u pi­ta­nje i zdrav­stve­no osi­gu­ra­nje ko­je ostva­ru­je pre­ko bi­roa.
Pje­sni­ki­nja iz Nik­ši­ća Na­ta­ša La­la­to­vić jed­na je me­đu ri­jet­kim mla­dim že­na­ma ko­ja je upr­kos či­nje­ni­ci što je ra­sla na grad­skom as­fal­tu u cen­tru Be­o­gra­da, gdje je pro­ve­la de­set go­di­na ži­vo­ta na­kon uda­je, pri­hva­ti­la te­ret bre­me­ni­tog se­o­skog ži­vo­ta. Za raz­li­ku od ve­li­kog bro­ja pri­pad­ni­ca ljep­šeg po­la ko­je ne že­le da pri­zna­ju da su sa se­la, a po­naj­ma­nje da za­su­ku ru­ka­ve, ra­de i pri­vre­đu­ju, ži­ve­ći od po­ljo­pri­vre­de, Na­ta­ša sa odu­še­vlje­njem za „Dan” ka­že da se sa nji­ma ne bi mi­je­nja­la ni u jed­nom po­gle­du, jer sti­že da za­vr­ši sve oba­ve­ze kod ku­će, u po­lju, oko ži­vog, da je pri­sut­na na kul­tur­nim de­ša­va­nji­ma u gra­du či­ji je če­sto i uče­snik jer iz­van­red­no pi­še po­e­zi­ju, re­ci­ta­tor­ka je, a opro­ba­la se i kao vo­di­telj­ka kul­tur­nih ma­ni­fe­sta­ci­ja. Uz sve to, sa ši­ro­kim osmi­je­hom do­če­ku­je lju­bi­te­lje knji­ge u knji­ža­ri „Na­rod­na knji­ga” u Nik­ši­ću.
– Ži­vot že­na na se­lu, kon­kret­no mi­slim na Ozri­ni­će, ne­u­po­re­di­vo je te­ži od onih ko­je ži­ve u gra­du, ne­bit­no u ko­joj cr­no­gor­skoj op­šti­ni one ži­vje­le. Ve­li­ko bre­me je na le­đi­ma tih že­na. Po­go­to­vo su fi­zič­ki i psi­hič­ki op­te­re­će­ne one že­ne ko­je su rad­no an­ga­žo­va­ne, jer su u oba­ve­zni da za­vr­še sve po­slo­ve u do­ma­ćinstvu, ali i u po­lju i oko sto­ke – ka­že La­la­to­vić.
Ona na­gla­ša­va da su nje­ni pro­htje­vi i že­lje mno­go ve­ći od ono­ga što jed­na pro­sječ­na že­na sa se­la no­si u se­bi.
– Ka­da se po­me­ne že­na sa se­la pr­va po­mi­sao je da je ona do­ma­ći­ca, da bri­ne o nji­vi, ži­vom i slič­no. Ni­ko ne raz­mi­šlja u ši­rem smi­slu ri­je­či da ima že­na ko­je ne pri­hva­ta­ju taj na­čin ži­vo­ta i da im se dan ne za­vr­ša­va sa­mo tim ak­tiv­no­sti­ma i is­pi­ja­njem ka­fe u kom­ši­lu­ku. Ako go­vo­ri­mo o pro­sla­vi 8. mar­ta, Me­đu­na­rod­nog da­na že­na, ne mo­gu a da ne ka­žem da ni­ka­da taj pra­znik ne mo­že bi­ti pro­sla­vljan pod istim uslo­vi­ma u gra­du i na se­lu. Že­ne na se­lu su na ne­ki na­čin u za­peć­ku. Pri­je sve­ga one se od­no­se pre­ma se­bi na taj na­čin, pa ih i dru­gi ta­ko tre­ti­ra­ju. To je ka­rak­te­ri­stič­ko za sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je, dok se kod mla­đih svi­jest mi­je­nja i že­ne su eman­ci­po­va­ni­je. I dje­ca gle­da­ju­ći i slu­ša­ju­ći od dru­ge dje­ce ima­ju že­lju da da­ru­ju maj­ke za pra­znik, ali i nji­ho­vi mu­že­vi. Ono što je ja­ko pri­mi­jet­no kod sta­ri­jih že­na na se­lu je­ste da one sa ne­kom tu­gom u oči­ma po­sma­tra­ju nas mla­đe ako pri­mi­je­te da im je uka­zao pa­žnju za pra­znik. Mo­žda za­to što su ci­je­log ži­vot če­znu­le za tim. To je u stva­ri sma­tra­no pot­pu­no bes­po­treb­nim – ka­že La­la­to­vić, na­gla­siv­ši da su sa­mo bi­li u pi­ta­nju uvri­je­že­ni sta­vo­vi i po­gre­šna mi­šlje­nja.
Kri­sti­na To­do­ro­vić iz Ja­se­no­vog Po­lja maj­ka je tro­je dje­ce, ko­ja je do uda­je ži­vje­la u Dra­go­voj Lu­ci na ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od gra­da. Ona di­je­li Na­ta­ši­no mi­šlje­nje i ka­že da je upr­kos na­por­nom ra­du za nju ži­vot na se­lu lak­ši ne­go ne­kim že­na­ma ko­je ra­de u pred­u­ze­ći­ma.
– Iako sa­da ži­vim u se­lu uda­lje­nom 17 ki­lo­me­ta­ra od gra­da, ne bih se ni sa je­dom od že­na u gra­du mi­je­nja­la. Isti je ži­vot ov­dje i ta­mo, za one ko­ji ži­ve u iz­o­bi­lju. Me­đu­tim mno­go je onih ko­ji gla­du­ju, ali ho­će da su u gra­du. Ne­kad do­đu da ži­ve na se­lo i ži­ve od svog ra­da. One že­ne ko­je ima­ju pa­žnju su­pru­ga, maj­ke, se­stre, bra­ta, ku­mo­va i pri­ja­te­lja, ma gdje ži­vje­le ima­će je u istom obi­mu. Naj­veća raz­li­ka iz­me­đu že­na u gra­du i onih na se­lu je što one ko­je ži­ve u zgra­da­ma lagodnije žive dok že­ne sa se­la no­se te­ret na svo­jim ple­ći­ma kao i mu­škar­ci jer je osim što za­vr­ša­va ku­ćan­ske po­slo­ve ona pla­sti, ko­pa, ne­ri­jet­ko po­ma­že prili­kom dru­gih te­žih po­slo­va. Za­to sma­tram da bi že­ne tre­ba­lo da bu­du rav­no­prav­ne sa mu­škar­ci­ma svih 365 da­na u go­di­ni, a ne sa­mo da se je­dan dan ra­ču­na za nji­hov pra­znik – ka­že To­do­ro­vić.
Iz Ak­ci­je za ljud­ska pra­va (HRA) su na­ja­vi­li da će uče­stvo­va­ti na Mar­šu že­na ko­ji da­nas or­ga­ni­zu­ju Cen­tar za žen­sko i mi­rov­no obra­zo­va­nje (Ani­ma) i Cen­tar za žen­ska pra­va.
– Po­dr­ža­će­mo sve že­ne ko­ji­ma ni­je omo­gu­će­no da se obra­zu­ju, da ra­de, da se ba­ve po­li­ti­kom, da do­no­se od­lu­ke, da rav­no­prav­no upra­vlja­ju kuć­nim bu­dže­tom, ko­je tr­pe na­si­lje, ucje­ne i pri­ti­ske, ko­je su za isti rad pla­će­ne ma­nje od mu­ška­ra­ca, ko­je se iz­ra­blju­ju u ne­hu­ma­nim rad­nim uslo­vi­ma ili se ne mo­gu rav­no­prav­no za­po­sli­ti ako su uda­te i ima­ju dje­cu ili pla­ni­ra­ju da ima­ju dje­cu. Su­prot­sta­vi­mo se dis­kri­mi­na­ci­ji že­na, na­si­lju nad že­na­ma i mje­ra­ma ko­je obes­hra­bru­ju po­slo­dav­ce da za­po­šlja­va­ju bu­du­će maj­ke. Tra­ži­mo ostva­ri­va­nje pro­pi­sa­nih pra­va že­na, umje­sto ka­ran­fi­la. Vi­di­mo se na Tr­gu – po­ru­či­li su iz HRA.
A.T.-L.N.

Pa­žnja naj­ro­đe­ni­jih pu­no zna­či
Da se 8. mart – Me­đu­na­rod­ni pra­znik že­na ne sla­vi i po­štu­je sa­mo u gra­du, već i na se­o­skom pod­ruč­ju do­kaz je Fi­kre­ta Si­ja­rić iz Lo­zne kod Bi­je­log Po­lja. Ovo pre­li­je­po se­lo, uda­lje­no od gra­da dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra, do­kaz je da su že­ne po­što­va­ne na pra­vi na­čin. Na­i­me, ka­ko Si­ja­rić ka­že sva­ke go­di­ne zna do­bro kad je ovaj dan.
– Ja sva­ke go­di­ne do­bi­jem po­klon, isti­na on je skro­man, a ne mo­ra ni da bu­de ne­ki ve­li­ki, jer je pa­žnja na pr­vom mje­stu od mo­jih naj­mi­li­jih. Sje­te se su­prug i sin da mi če­sti­ta­ju ovaj dan i uvi­jek mi udi­je­le ne­ki po­klon. Ja sam im na to­me ne­iz­mjer­no za­hval­na, jer znam da sam ostva­ri­la pun po­go­dak i vas­pi­ta­la ih na naj­bo­lji mo­gu­ći na­čin. Na ovaj na­čin oda­ju mi pa­žnju i vi­dim da im pu­no zna­čim – ka­zu­je Si­ja­rić.
Ona do­da­je da upr­kos što ži­ve na se­lu sje­ti se ovog pra­zni­ka i ta­ko što ob­ra­du­je svo­ju vre­me­šnu maj­ku.
– Znam da je ob­ra­du­jem na ovaj na­čin, i njoj je to po­seb­no dra­go iako je već u po­od­ma­klim go­di­na­ma. Ta­ko se ja dvo­stru­ko sje­ćam da­na­šnjeg da­na – is­ti­če Si­ja­rić, do­da­ju­ći da že­na­ma sva­ki dan tre­ba­lo bi da bu­de kao ovaj da­nas, i da joj se po­kla­nja pu­na pa­žnja to­kom či­ta­ve go­di­ne.M.N.