Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Ru­ski mo­na­si sa Sve­te Go­re da­ri­va­li su 1923. go­di­ne pi­rot­skim čor­ba­dži­ja­ma iko­nu Bo­go­ro­di­ce Do­stoj­no Jest, za ko­ju se vje­ro­va­lo da je ne­ru­ko­tvo­re­na.
Ona se ne­ka­da na­la­zi­la u ma­na­sti­ru Abra­mi­ta u Ca­ri­gra­du van grad­skih zi­di­na. Po pre­da­nju, jed­ne su­bo­te, po do­la­sku sta­rog mo­na­ha na bde­nje u Pra­ta­tu, nje­gov uče­nik odr­žao je bo­go­slu­že­nje u is­po­snič­kom sta­ni­štu. Na­ve­če se, iz­ne­na­da, u ke­li­ju po­ja­vio ne­po­zna­ti mla­di ka­lu­đer, mo­le­ći za go­sto­prim­stvo. Za vri­je­me ju­tre­nja pri­šao je iko­ni Bo­go­ro­di­ce i za­pje­vao him­nu, do ta­da ne­po­zna­tu, „Do­stoj­no Jest”. Za­tim je nje­ne ri­je­či pr­stom is­pi­sao na ka­me­noj plo­či pri­je ne­go što je iš­če­zao kao Ar­han­gel Ga­vri­lo, po­ru­čiv­ši da tu him­nu za­u­vi­jek pje­va­ju pra­vo­slav­ni hri­šća­ni.
Po toj po­sje­ti bla­go­vje­sni­ka ne­ba Sa­vjet sve­ti­gor­skih sta­ra­ca pre­nio je iko­nu u Pro­tat­ski hram. Ota­da pred njom go­ri kan­di­lo. Svje­do­čan­stvo an­đe­o­skog ja­vlja­nja da­ri­va­no je Kon­stan­ti­no­polj­skom pa­tri­jar­hu kao naj­ču­de­sni­je sve­ti­gor­sko zna­me­nje.
Mi­lo­sr­đe iko­ne Do­stoj­no Jest po­ka­za­lo se u Sr­bi­ji već po­sli­je tri go­di­ne u pi­rot­skoj Pa­zar­skoj cr­kvi, za­pi­sa­la je dr Bo­ri­sla­va Li­lić u svo­joj knji­zi „Oda­nost Sr­ba vje­ri i tra­di­ci­ji”’. U da­nu ve­li­ke po­pla­ve 30. ju­na 1926. go­di­ne, ka­da je iz cr­kve Ro­žde­stva Hri­sto­vog iz­ba­če­na vo­da, is­pod ol­ta­ra je po­dig­nu­ta plo­ča na ko­joj se uka­zao srp­ski dvo­gla­vi orao s kru­nom.
Da­nas is­pod Bo­go­ro­di­ce Do­stoj­no Jest go­re tri kan­di­la, a po­bo­žni Pi­ro­ćan­ci re­dov­no je da­ri­va­ju, mo­le­ći se da se nje­no mi­lo­sr­đe iz­li­je i na nji­ho­ve do­mo­ve i ob­da­ri ih po­ro­dom i sreć­nim po­tom­stvom...
U ne­ka­da­šnjem de­čan­skom me­to­hu, u ku­ći po­ro­di­ce Mla­de­na Jo­nji­ća ob­re­la se Bo­go­ro­di­ca sa hri­stom ti­pa iko­ne Maj­ke Bož­je Ču­var­ke Vrat­ni­ca i za­štit­ni­ce ru­skog ma­na­sti­ra Ivi­ri­o­na, pr­vog ne­grč­kog na Sve­toj Go­ri, osno­va­nog pri­je hi­lja­du go­di­na.
Dav­na­šnje pre­da­nje go­vo­ri da je ova iko­na u ne­mir­no vri­je­me na­šla pri­bje­ži­šte u ku­ći jed­ne udo­vi­ce iz Kon­stan­ti­no­po­lja. Ka­da su iko­no­bor­ci na­sr­ta­li na ču­va­re iko­na ona je svo­je zna­me­nje ba­cil­ča u mo­re. Či­ta­vih 70 go­di­na iko­na je odo­li­je­va­la, dok je ta­la­si ni­je­su iz­ba­ci­li na sve­ti­gor­sku oba­lu is­pred Kli­men­to­vog ma­na­sti­ra.
Nje­nu po­ja­vu na tom mje­stu obi­lje­žio je ne­be­sni stub svje­tlo­sti. Za­di­vlje­ni mo­na­si shva­ti­li su tu ču­de­snost kao Bo­žan­sku po­ru­ku. Po­lo­ži­li su iko­nu u glav­nu cr­kvu, ali je ona tri pu­ta na­pu­šta­la mje­sto uka­za­ne po­ča­sti i po­ja­vlji­va­la se pred ula­znim vrat­ni­ca­ma na ma­na­stir­skih zi­di­na. Tu je i da­nas, u sa­gra­đe­noj ka­pe­li. Na obra­zu Bo­go­ro­di­ce vi­di se oži­ljak od za­sje­ka ma­čem arap­skog gu­sa­ra Ra­ha­ia. Za­ču­đen što je krv po­te­kla sa li­ka iko­ne, ba­cio je svoj mač, pri­klo­nio se hri­šćan­stvu i za­mo­na­šio u pra­vo­slav­nom ma­na­sti­ru. Ti­me je svo­je ime unio u vječ­ni za­pis hri­šćan­stva kao Sve­ti Var­va­rin.
Kult iko­ne Maj­ke Bož­je Ču­var­ke Vrat­ni­ca pro­ši­rio se po­čet­kom tre­će de­ce­ni­je pro­šlog vi­je­ka i u pi­rot­skom kra­ju ku­da je ter­zi­ja Mla­den Jo­nić ku­pio plac sa zgra­dom De­čan­skog me­to­ha. Čim je za­ko­ra­čio u pra­znu zgra­du, na jed­nom nje­nom zi­du za­te­kao je lik Bo­go­ro­di­ce s Hri­stom i sve­ci­ma, sve­tim Ro­ma­nom i sve­tim Sti­lja­nom.
Unu­ka Mla­de­na Jo­ni­ća, go­spo­đa Mir­ja­na Igić za­pi­sa­la je u tek­stu „Ču­do­tvor­na iko­na Bo­go­ro­di­ce Spa­si­te­lji­ce” sle­de­će: „... Kao po­bo­žni lju­di Mla­den i Lju­bi­ca Jo­nić su iko­nu oči­sti­li i po­sta­vi­li sa osta­lim iko­na­ma po­red kan­di­la, mo­le­ći se sve­srd­no pred njom. Kra­jem 1940. iko­na je si­šla sa zi­da na ko­mo­du is­pod kan­di­la, iako je bi­la obez­bi­je­đe­na ja­kim me­tal­nim al­ka­ma oka­če­nim o zid. Bi­lo je ne­sum­nji­vo da se do­go­di­lo ču­do i po ob­ja­šnje­nju sve­šte­ni­ka iko­na je ovim uka­za­la na va­žne do­ga­đa­je. Ubr­zo je iz­bio rat, stra­da­nja, ne­vo­lje. Ljud­ski sa­ču­va­na, ali ma­te­ri­jal­no uni­šte­na, po­ro­di­ca Mla­de­na Jo­nji­ća sa še­sto­ro dje­ce do­če­ku­ju oslo­bo­đe­nje. Iz ku­će je `u ime naroda` od­ni­je­ta sva ro­ba i po­slov­ni ka­pi­tal. Osta­la je sa­mo iko­na i mo­li­tva pred njom. Uoči kr­sne sla­ve Sve­tog Ni­ko­le 1948. go­di­ne ču­do se po­no­vi­lo, iko­na je po­no­vo si­šla...”
Još jed­na ču­do­tvor­na iko­na da­ri­va­na je pi­rot­skom pra­vo­slav­nom na­ro­du od ru­skih mo­na­ha. Po­zna­to je da je Sve­ti Sa­va unio u Sr­bi­ju iz je­din­stve­ne la­vre Is­to­ka Sa­ve Osve­će­nog i iko­nu Mle­ko­pi­ta­te­lji­cu, sim­bol ova­plo­će­nja ko­je da­je Spa­si­telj svi­je­ta.
Njen kult u srp­skim ze­mlja­ma pr­vo je ukra­sio Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju, sa­zi­da­nu kao dar ne­bu u vri­je­me ar­hi­e­pi­sko­pa Da­ni­la 1337. go­di­ne. Po­sli­je sko­ro šest vje­ko­va Mle­ko­pi­ta­te­lji­ca je po­sta­vlje­na sa li­je­ve stra­ne ol­ta­ra cr­kve Us­pe­ni­je Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce u Pi­ro­tu. Ti­me se grad za­šti­tio Mi­lo­sti­vom Bo­go­ro­di­com, Ču­var­kom i Do­ji­ljom.
(Na­sta­vi­će se)