Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić film­ski i TV re­di­telj


Stva­r­nost je mo­guć­nost lu­di­la, ali ne i nje­gov je­di­ni uzrok, i za­to se mo­ra u po­moć po­zva­ti ra­zum ka­ko bi bi­lo li­kvi­di­ra­no ovo zlo u čo­vje­ku! Kom­pro­mis, ka­kav se ni­je mo­gao pred­vi­dje­ti na po­čet­ku fil­ma ni­ti na­ći u te­o­ret­skim pret­po­stav­ka­ma! Nje­ga je umno­go­me dik­ti­ra­la i sa­ma si­tu­a­ci­ja u ko­joj je film ko­nač­no oform­ljen – dok je pi­san sce­na­rio rat je uve­li­ko bje­snio, a sa­da je na­ci­ja već mo­ra­la da se pri­vik­ne na mir i nje­go­ve za­htje­ve. Sve ono što je film mo­rao da iz­vrg­ne ap­so­lut­noj kom­pro­mi­ta­ci­ji i sa­mo je do­ži­vje­lo pot­pu­ni po­raz. Če­mu on­da to­li­ko su­prot­sta­vlja­nje ne­če­mu što je iona­ko sa­mo se­be uni­šti­lo? Iz­mi­šlje­na su no­va obra­zlo­že­nja za na­gla­še­nu eks­pre­si­ju, pa se od­jed­nom po­če­lo tvr­di­ti da se ona ne ogra­ni­ča­va ni na stvar­no­sti ni na čo­vje­ka, već da nu­žno stre­mi po­sto­ja­nju i iz­van stva­ri.
Ona dje­lu­je pa­ra­lel­no sa stvar­no­šću i nje­na kraj­nja su­bjek­tiv­nost je po­tvr­da ta­kvog po­sto­ja­nja; ne is­klju­ču­je po­sma­tra­nja sa po­zi­ci­je onog unu­tra­šnjeg, čak ga im­pe­ra­tiv­no tra­ži ka­ko bi se uni­je­la bi­stri­na u tu ma­glo­vi­tu taj­nu i, shod­no psi­ho­a­na­li­zi, pri­pre­mio te­ren za in­ter­ven­ci­ju mo­ral­nih dog­mi. Sa­mim tim što se Ka­li­ga­ri li­kvi­di­ra i one­mo­gu­ća­va u svo­joj ra­zor­noj ak­ci­ji, pre­sta­je i opa­snost od da­ljih uzur­pa­ci­ja. Cio film, me­đu­tim, po­sta­je ne­ka­ko ne­po­u­zdan ka­da shva­ti­mo da je lud­ni­ca iz okvir­ne pri­če sa­svim ista kao i pro­stor u ko­me se od­vi­ja Fran­ci­sov fleš­bek. Ra­zum, ko­ji se sa­mo tre­nu­tak pri­je so­li­da­ri­sao sa uža­som, spu­ta­va ga i ti­me se do­ne­kle i re­ha­bi­li­tu­ju tra­di­ci­o­nal­ne za­ko­ni­to­sti i oči­gled­no­sti po­sto­je­ćeg. Film je ta­ko po­stao akt is­cje­lje­nja i nje­go­ve ana­li­ze ni­je­su mo­gle uop­šte do­ći u su­kob sa psi­ho­lo­škim ogra­ni­če­nji­ma. Stvo­rio se uti­sak da je za­pra­vo za­go­va­rao po­vra­tak jed­noj dru­ga­či­joj re­al­no­sti, ta­ko da se i sam akt do­ži­vlja­va­nja po­is­to­vje­ću­je sa tra­ja­njem tra­ge­da­je i u okon­ča­va­nju nje­ne pri­ro­de po­no­vo na­la­zi ne­ki kon­ti­nu­i­tet sa umjet­no­šću fil­ma.
Za­hva­lju­ju­ći ta­kvoj po­mir­lji­vo­sti, eks­pre­si­o­ni­zam je se­bi, bar za iz­vje­sno vri­je­me, bio osi­gu­rao po­pu­lar­nost, sru­šio uske izo­la­ci­on­stič­ke gra­ni­ce nje­mač­kog fil­ma i otvo­rio no­va pod­ruč­ja za svo­ja is­tra­ži­va­nja. „Ka­bi­net dok­to­ra Ka­li­ga­ri­ja” ni­je nad­ži­vio svo­je vri­je­me kao umjet­nič­ko dje­lo či­ja bi re­al­nost mo­gla i da­lje da nas uz­bu­đu­je. On se sve vi­še is­ka­zu­je kao ilu­stra­ci­ja jed­ne od­re­đe­ne ide­je za ko­ju se ne mo­že­mo ve­zi­va­ti emo­ci­o­nal­no, a ni sa na­šim sop­stve­nim shva­ta­nji­ma o film­skoj umjet­no­sti. Ali je i ta­kav ugra­đen u raz­voj iz­ra­za i te­ško ga je po­sma­tra­ti odvo­je­no od sve­ga što se zbi­va­lo u svi­je­tu fil­ma. Ri­jet­ko u kom dje­lu tog vre­me­na ima­mo pri­su­stvo op­štih shva­ta­nja, svi­je­sti jed­ne sre­di­ne i svih onih uz­ne­mi­re­nja ko­ja su do­ve­la do izo­lo­va­nja fil­ma od sa­mog ži­vo­ta. To dje­lo upra­vo go­vo­ri o mo­guć­no­sti­ma fil­ma da iz­ra­zi ne sa­mo svoj od­nos pre­ma svi­je­tu, već da i u tom od­no­su na­đe smi­sao svog stva­ra­lač­kog či­na.
(Na­sta­vi­će se)