PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Je­lić je vje­ro­vao da ovaj pre­pis po­ti­če iz ar­hi­ve Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na. Dio te ar­hi­ve ot­ku­pio je od jed­nog Bo­san­ca ko­ji je bio po­sil­ni jed­nom vi­šem austro­u­gar­skom ofi­ci­ru. Taj ofi­cir pro­veo je Pr­vi svjet­ski rat u Be­o­gra­du, gdje se do­mo­gao di­je­la ar­hi­ve Ili­je Ga­ra­ša­ni­na, u ko­joj se na­la­zio i ovaj pre­pis. Po­sli­je smr­ti ofi­ci­ra sve nje­go­ve stva­ri osta­le su u svo­ji­ni nje­go­vog po­sil­nog, a po­tom su pro­da­va­ne iz ru­ke u ru­ku. Je­lić je ot­ku­pio sve uze­te ar­hi­va­li­je po­ro­di­ce Ga­ra­ša­nin, a Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci u Be­o­gra­du po­nu­dio je za ot­kup sa­mo pre­pis Na­če­r­ta­ni­ja, 28. ju­na 1943. Pre­ma za­bi­lje­šci uči­nje­noj na pr­voj stra­ni ovog do­ku­men­ta, vi­di se da ga je Na­rod­na bi­bli­o­te­ka ot­ku­pi­la 3. no­vem­bra 1943. go­di­ne. Je­lić je skre­nuo pa­žnju lju­di­ma iz bi­bli­o­te­ke da bi bi­lo do­bro, zbog rat­nog vre­me­na, da se spis sklo­ni na „ka­kvo po­u­zda­no mje­sto”.
Po­ku­šaj utvr­đi­va­nja auto­ra pre­pi­sa na osno­vu upo­re­đe­nja ru­ko­pi­sa ni­je dao že­lje­ni re­zul­tat. Na osno­vu ma­sti­la i har­ti­je pret­po­sta­vlja­mo da je pre­pis uči­njen osam­de­se­tih go­di­na 19. vi­je­ka.
Po­sto­je još dva pre­pi­sa „Na­čer­ta­ni­ja” na stra­nim je­zi­ci­ma. Tekst na nje­mač­kom je­zi­ku ču­va se u Dr­žav­nom ar­hi­vu u Be­ču, a na ma­đar­skom u Ze­malj­skom ar­hi­vu u Bu­dim­pe­šti. Austri­jan­ci su do­šli do Na­čer­ta­ni­ja 1883, a Ma­đa­ri ta­da ili 1886. go­di­ne. Iako isto­ri­ča­ri ni­je­su ras­po­la­ga­li pro­prat­nim ak­tom austro­u­gar­skog po­sla­ni­ka Ke­ven­hi­le­ra, ko­jem je do­sta­vio nad­le­žnim u Be­ču tekst Na­čer­ta­ni­ja, mo­gu­će je utvr­di­ti da je nje­mač­ki pre­pis uči­njen sa ori­gi­na­la. Kod ovog pre­pi­sa zbu­nju­je či­nje­ni­ca da ne­ma uvod­ni dio, već da po­či­nje od na­slo­va „Po­li­ti­ka Sr­bi­je” (Die Po­li­tik Ser­bi­ens). Ni na­slo­vi ni­je­su po­seb­no iz­dvo­je­ni, osim pret­hod­nog, a ne­kih čak ne­ma. Pod­vla­če­nja su sa­svim dru­ga­či­ja ne­go kod Ga­ra­ša­ni­na, a u odjelj­ku „O po­li­ti­ci Sr­bi­je u smo­tre­ni­ju Bo­sne, Her­ce­go­vi­ne, Cr­ne Go­re i Sje­ver­ne Al­ba­ni­je”, umje­sto na­vo­da po bro­je­vi­ma da­ti su na­vo­di po slo­vi­ma.
Ma­đar­ski pre­pis pro­na­šao je Jo­žef Tim u Dr­žav­nom ar­hi­vu u Bu­dim­pe­šti 1886. go­di­ne, ali se ne zna ka­da je na­pra­vljen. Mo­že se pret­po­sta­vi­ti da ni­je pri­je beč­kog, a naj­vje­ro­vat­ni­je su na­sta­li u isto vri­je­me – 1883. go­di­ne. Ka­da je pri­pre­mao knji­gu A Ma­gu­a­ror­sza­gi 1848–49-iki Szerb fol­ke­les tor­te­ne­te, I–II, Bu­da­pest 1940, pre­pi­sa vi­še ni­je bi­lo u ar­hi­vu, pa je Na­čer­ta­ni­je ob­ja­vio pre­ma Vu­ki­će­vi­ću i sa nje­ga iz­vr­šio pre­vod.
Po sve­mu su­de­ći, austro­u­gar­ski kon­zul u Be­o­gra­du Ke­ven­hi­ler po­slao je pre­pis Na­čer­ta­ni­ja po­čet­kom 1883. go­di­ne. Pre­pi­su pret­ho­di bi­lje­ška, sa­či­nje­na u Be­ču: „Sle­de­ći me­mo­ar po­ti­če od srp­skog mi­ni­stra Ili­je Ga­ra­ša­ni­na, naj­ve­ćeg dr­žav­ni­ka ko­ga je Kne­že­vi­na ima­la u 19. vi­je­ku. Me­mo­ar je sa­sta­vljen kon­cem 1844. go­di­ne, usko­ro po­što je, po­sli­je pro­tje­ri­va­nja Obre­no­vi­ća, no­vo­i­za­bra­ni knez Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić po­sta­vio Ga­ra­ša­ni­na za mi­ni­stra. Ovaj me­mo­ar bio je ta­da, kao i 1859. go­di­ne, po­što je knez Mi­loš Obre­no­vić po­zvao Ga­ra­ša­ni­na u mi­ni­star­stvo, pro­gram srp­ske vla­de. I da­nas je još va­žan jer ga vi­so­ko ci­je­ni sin Ili­je Ga­ra­ša­ni­na, da­na­šnji mi­ni­star unu­tra­šnjih dje­la, a po­znat je sa­mo kra­lju Mi­la­nu. – Ori­gi­nal je sa­sta­vljen srp­skim je­zi­kom na plav­ka­stoj kon­cept har­ti­ji pi­san na po­la stra­ne (u stup­ci­ma) vla­sto­ruč­no od Ili­je Ga­ra­ša­ni­na. On se ne smi­je shva­ti­ti sa­mo kao isto­rij­ski do­ku­ment pun du­hov­nih i po­uč­nih obr­ta, ne­go ta­ko­đe kao pi­sa­ni pro­gram srp­ske dr­žav­ne po­li­ti­ke. – Beč, av­gu­sta 1883.”
Oči­gled­no je da je pre­pis uči­njen sa ori­gi­na­la, mo­žda uz sa­gla­snost od­go­vor­ne oso­be u dr­ža­vi. Austro­u­gar­ski kon­zul bio je do­bro oba­vi­je­šten o ovom va­žnom do­ku­men­tu. Do ta­kvog sa­zna­nja mo­gao je do­ći sa­mo uz sa­gla­snost oso­be ko­ja je ima­la uvid u taj­ne srp­ske spolj­ne po­li­ti­ke. Ta lič­nost bi­la je u pri­snim od­no­si­ma sa Ili­ji­nim si­nom Mi­lu­ti­nom Ga­ra­ša­ni­nom, ko­ji je ta­da oba­vljao du­žnost mi­ni­stra unu­tra­šnjih dje­la, kao i nje­gov otac ka­da je sa­sta­vio Na­če­r­ta­ni­je. Sa­mo oso­ba od po­vje­re­nja mo­gla je zna­ti da Mi­lu­tin „vi­so­ko ci­je­ni” očev pro­gram spolj­ne po­li­ti­ke Sr­bi­je. Na­gla­ša­va­mo da je pro­gram imao u oče­voj za­o­stav­šti­ni i da je ova bi­lje­ška uči­nje­na pri­je ne­go što je sin po­čeo da sa­ku­plja oče­va pi­sma i spi­se i sre­đu­je ih. Lič­nost ko­ja je upo­zna­la Austri­jan­ce sa tek­stom Na­čer­ta­ni­ja tre­ba­lo bi tra­ži­ti me­đu na­pred­nja­ci­ma ko­ji su bi­li u bli­skim od­no­si­ma sa Mi­lu­ti­nom Ga­ra­ša­ni­nom. Od po­seb­ne je va­žno­sti či­nje­ni­ca da je austro­u­gar­ski po­sla­nik bio oba­vi­je­šten o to­me da je kralj Mi­lan upo­znat sa Na­čer­ta­ni­jem. Po­sla­ni­ko­va oba­vi­je­šte­nost bi­la je na za­vid­noj vi­si­ni.
Pre­ma ka­zi­va­nju Mi­lo­ša Ze­če­vi­ća, Stra­nja­ko­vić je do­šao do sa­zna­nja da je Mi­len­ko Vu­ki­će­vić ob­ja­vio tekst Na­če­r­ta­ni­ja u „De­lu” na osno­vu ori­gi­na­la ili ko­pi­je ura­đe­ne lič­no ru­kom Ili­je Ga­ra­ša­ni­na. Ori­gi­nal je bio pre­dat kne­zu Alek­san­dru Ka­ra­đor­đe­vi­ću (1842–1858) i ču­vao se u nje­go­voj ar­hi­vi. Ka­da je kralj Pe­tar I 1903. go­di­ne do­šao u Sr­bi­ju, po­u­zda­no se zna da je po­sje­do­vao ori­gi­nal Na­čer­ta­ni­ja.(NA­STA­VI­ĆE SE)