Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Is­pi­ti­va­nja mo­gu sa­mo da po­ka­žu ko­li­ko je je­zgro emo­ci­je sna­žno i vi­tal­no pa za­to film­ski je­zik ni­je ni­šta dru­go do cio si­stem vi­zu­el­no-gra­fič­kih zna­ko­va ko­ji­ma se po­ja­ve kla­si­fi­ku­ju i sa­op­šta­va­ju na­šoj po­sma­trač­koj svi­je­sti. Sa­op­šta­va­nje je opet iden­tič­no sa po­kre­tom i za­to mu je u ko­nač­nom ob­li­ku fil­ma dat iz­u­zet­ni zna­čaj. „Vjer­no sr­ce” iz­raz je ta­kvih te­žnji pa osnov­ni za­plet (kla­sič­ni su­kob dva mu­škar­ca oko že­ne) po­ti­sku­je iz zbi­va­nja i ap­sor­bu­je at­mos­fe­ra, u ovom slu­ča­ju va­ša­ri­šte, ko­je ta­ko ozna­če­no is­po­lja­va mno­go ši­re i du­blje pre­ten­zi­je pa nam se či­ni da je sve to sa­mo svet­ko­vi­na stra­sti i pre­vre­lih emo­ci­ja. Svo­ju re­di­telj­sku pri­sut­nost Ep­sten kon­cen­tri­še na bud­nost i od­bra­nu fil­ma od sva­ke mo­gu­će sti­hij­no­sti. Jer, sta­nja ko­ja iz­ra­ža­va ovaj svi­jet osje­ća­nja ni u kom slu­ča­ju ne re­me­te pri­rod­nost čo­vje­ko­vih po­stu­pa­ka i to je či­nje­ni­ca od ve­li­kog zna­ča­ja za stva­ra­lač­ke po­du­hva­te re­ži­je, po­seb­no u do­me­nu do­ka­zi­va­nja dje­lo­va­nja tam­ne po­za­di­ne u ka­dru.

Iz­vje­sne po­tvr­de za sve ovo na­la­zi­mo u fil­mu „Šest i po­la je­da­na­est” u ko­me je ana­li­za to­ka svi­je­sti pri­mi­la mno­ge ozna­ke po­seb­nog film­skog me­ha­ni­zma či­je su se­kven­ce auto­ma­ti ko­ji zbra­ja­ju uti­ske, ilu­stra­ci­je i na­go­ve­šta­je uhva­će­ne izo­lo­va­no u po­je­di­nim ka­dro­vi­ma. Su­ma­rum je ilu­zi­ja i ohra­bre­nje ko­je glav­nom ju­na­ku da­je sna­gu i vje­ru da će ot­kri­ti raz­lo­ge ko­ji su nje­go­vog bra­ta do­ve­li do ubi­stva. Mno­go zre­li­ja i pla­stič­ni­ja va­ri­jan­ta je „Tro­stru­ko ogle­da­lo” u ko­me Ep­sten po­ku­ša­va da bu­de iz­no­va ka­te­go­ri­čan da po­mje­ra sta­tič­nost vre­me­na isto ona­ko kao što je ra­ni­je raz­bio osje­ća­nje pro­sto­ra. Film je su­vi­še vi­dljiv za sva­kog čo­vje­ka da bi se u nje­mu re­di­telj krio ili da bi od nje­ga stva­rao či­ste pre­dje­le pod­svi­je­sti.
Re­la­tiv­nost sa­dr­ža­ja unu­tar di­na­mi­ke po­kre­ta do­pri­ni­je­la je da se u po­sled­njem ča­su oda­gna mo­gu­ći za­klju­čak o im­pre­si­o­ni­zmu kao kom­pro­mi­snoj ili čak in­fe­ri­or­noj for­mi film­skog iz­ra­za. Taj put od ka­dra kao pod­svi­je­sti do gle­da­o­če­ve svi­je­sti za Ep­ste­na je do­ka­zi­va­nje ma­te­ri­jal­ne eg­zi­sten­ci­je či­stih emo­ci­ja. Na toj re­la­ci­ji mo­gu­će je iz­mje­ri­ti nji­ho­vo stvar­no zna­če­nje za re­di­te­lja i ot­kri­ti da ni­su na­sta­le to­li­ko kao re­zul­tat raz­o­ča­ra­nja i po­ti­ski­va­nja, ka­ko se po­vr­šno mi­sli, već pri­je kao oslo­ba­đa­nje od sve­ga ne­bit­nog – iden­ti­fi­ka­ci­ja ži­vot­nih fe­no­me­na u nji­ho­vom traj­nom dje­lo­va­nju. Pre­ma to­me, nji­ho­ve ve­ze sa re­al­no­šću se ne pre­ki­da­ju, po­sto­ji pu­na me­đu­za­vi­snost, bez ob­zi­ra na sa­mu teh­ni­ku u kom­po­zi­ci­ji film­ske sli­ke. Za­to se u ovom dje­lu i po­la­zi od ži­vot­ne či­nje­ni­ce da je je­dan, na­iz­gled sa­svim obi­čan i jed­no­sta­van, čo­vjek pre­mi­nuo. Nje­gov pri­ja­telj tu bol­nu vi­jest tre­ba da sa­op­šti tri­ma že­na­ma za ko­je se pret­po­sta­vlja da su bi­le in­tim­no ve­za­ne za po­koj­ni­ka.
Me­đu­tim, Ep­sten pred­nost ne da­je nji­ho­vim re­ak­ci­ja­ma već lič­nim is­po­vje­sti­ma, sje­ća­nji­ma i aso­ci­ja­ci­ja­ma psi­ho­lo­škog ka­rak­te­ra i ta­ko stva­ra tri pot­pu­no ra­zi­či­te pred­sta­ve o jed­nom istom čo­vje­ku.
Iz tog ma­te­ri­ja­la ni­je te­ško de­duk­ci­jom iz­dvo­ji­ti pot­pu­no raz­li­či­te am­bi­jen­te, si­tu­a­ci­je, pa i sta­nja, ko­ja se ve­zu­ju za od­re­đe­ne me­đu­sob­ne od­no­se. Ep­sten in­si­sti­ra na rit­mič­kom je­din­stvu ra­zno­rod­nog ka­ko bi se iz­bje­gao sud o de­ta­lji­ma kao sa­vr­še­nim i za­tvo­re­nim či­nje­ni­ca­ma.
(Na­sta­vi­će se)