PIŠE: BUDO SIMONOVIĆ


Smrt je, na­ža­lost, još jed­nom bi­la br­ža. Iz Šav­ni­ka je ne­dav­no sti­gla vi­jest da je pre­mi­nuo de­ve­de­se­to­go­di­šnji Kr­sto Ku­jun­džić sa Pre­vi­ša. Ovaj ple­me­ni­ti sta­rac, ko­jeg sam upo­znao i či­ju sam ži­vot­nu is­po­vi­jest čuo pri­je vi­še od go­di­nu i po da­na, ni­je do­če­kao da tu pri­ču vi­di u no­vi­na­ma, a u grob je po­nio i ve­li­ku ra­nu na sr­cu, ne­is­pu­nje­nu že­lju da ne­ko na­pi­še pu­nu isti­nu o nje­go­vom bra­tu od stri­ca Bran­ku Ku­jun­dži­ću, o nje­go­vom stra­da­nju, ju­na­štvu i pod­vi­zi­ma, ka­ko mu bar ime ne bi po­gi­nu­lo i sa­svim po­to­nu­lo u za­bo­rav.
Upra­vo u že­lji da is­pu­nim taj sve­ti ama­net Kr­sta Ku­jun­dži­ća, zbg du­go­traj­ne i mu­ko­trp­ne po­tra­ge za po­da­ci­ma i isti­nom o sud­bi­ni nje­go­vog bra­ta od striv­ca Bran­ka, do­go­di­lo se da za­tra­jem i da mu za ži­vo­ta ne is­pu­nim že­lju. Iz po­što­va­nja pre­ma sje­ni­ma i jed­nog i dru­gog, evo ipak pri­če o obo­ji­ci, o dvi­je­ma sud­bi­na ko­je sa­mo ži­vot umi­je da re­ži­ra i „na­pi­še“.
Brat­stvo Ku­jun­dži­ća iz Drob­nja­ka, sa Pre­vi­ša, ni­je broj­no, ali se od­vaj­ka­da zna­lo za nje­ga, jer je u tom ra­sad­ni­ku va­zda bi­lo lju­di ko­ji su odva­ja­li i bi­li pri­bra­ni u ple­me­nu. I u do­bru i u zlu na taj prag su se lju­di opi­ra­li kao na me­te­riz. Bi­lo ih i na di­va­nu i na meg­da­nu; bi­lo i ba­sta­du­ra i pa­me­ta­ra, da sta­nu gdje mno­zi­na ni­je­su smje­li, da rek­nu, ali da ne po­rek­nu; do­ma­ći­ni i do­če­kli­je kao oni, da sti­ma­ju i is­pra­te ni­ko kao oni.
Je­dan od ta­kvih je bio i Mi­jat Ku­jun­džić, ju­nak sa Ska­dra, ko­ji je sa ži­vog tur­skog ofi­ci­ra ski­nuo sku­po­cje­nu sa­blju – i da­nas se eno ču­va u ku­ći kao ve­li­ka sve­ti­nja i amaj­li­ja. Na­sli­je­di­li ga si­no­vi Đor­đi­je, Mi­ro i La­zar. Od Đor­đi­ja i Mi­ra ostao ši­ro­ki trag i po­rod, a od La­za­ra, ko­ji se ni­je že­nio, osta­lo ime i glas jed­nog od naj­po­zna­ti­jih tr­go­va­ca i naj­u­gled­ni­jih lju­di ovo­ga kra­ja.
Glas i ime Ku­jun­dži­ća na Pre­vi­šu pro­te­klih se­dam­de­set go­di­na, od Dru­gog svjet­skog ra­ta na­o­va­mo, ču­vao Mi­ja­tov unuk, Kr­sto Đor­đi­jev Ku­jun­džić. Kad sam ga pri­je ne­što vi­še od go­di­nu i po da­na pr­vi put po­se­tio u nje­go­vom do­mu, bio je još mo­mač­ki kre­pak i bi­stro­u­man, iako je bio već na pra­gu de­se­te de­ce­ni­je ži­vo­ta. U me­đu­vre­me­nu su ga, me­đu­tim, bo­lest i go­di­ne, ve­za­le za po­ste­lju i ne­dav­no, na­ža­lost, od­ni­je­le sa ovog svi­je­ta.
– Bi­lo nas je­da­na­e­sto­ro đe­ce – pri­čao mi je ta­da Kr­sto Ku­jun­džić, tre­ći po re­du od sed­mo­ri­ce si­no­va Đor­đi­ja Mi­ja­to­va Ku­jun­dži­ća, pred­rat­nog pred­sjed­ni­ka šav­nič­ke op­šti­ne i pr­vog pred­sjed­ni­ka Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog od­bo­ra u se­lu 1941. go­di­ne. – Od me­ne su bi­li sta­ri­ji Bra­ni­slav, če­ti­ri, i Du­šan dvi­je go­di­ne, a svi osta­li mla­đi.
Kad je do­šlo do ono­ga ne­sreć­no­ga raz­bra­ći­va­nja i bra­to­u­bi­la­štva kra­jem 1941. i po­čet­kom 1942. go­di­ne, iako nam je otac bio u toj pr­voj par­ti­zan­skoj vla­sti, nas tro­ji­ca, Bra­ni­slav, Du­šan i ja, odo­smo u čet­ni­ke i sta­do­smo pod bar­jak Iva­na Ru­ži­ća. Sta­li i osta­li, s na­ma je svak znao na če­mu je i ni­je­smo pre­ska­ka­li čas ta­mo, čas ova­mo kao ja­rad pre­ko plo­ta, no se dr­ža­li ri­je­či i za­kle­tve, ali bog­me i pa­zi­li da se ni­đe ne obru­ka­mo i ne osra­mo­ti­mo oca i na­še sta­re, da ka­kva lja­ga ne pa­ne na na­šu ku­ću. Pro­šlo je evo se­dam­de­set go­di­na, ni­kad ni­je­sam mno­go pri­čao o toj na­šoj ve­li­koj mu­ci i stra­da­nju, ali mi­slim da i da­nas i dok sam živ, dok god bu­de tra­ga od me­ne, ni­ko ne­će ima­ti raz­lo­ga da sa sti­dom ili ka­kvim stra­hom spo­mi­nje ime­na mo­je bra­će, a va­la mi­slim ni mo­je, jer sam u svo­me vi­je­ku va­zda gle­dao da, ako ko­me ne mo­gu ne­što po­mo­ći i ka­kva mu do­bra uči­ni­ti, da mu ba­rem ne od­mog­nem i ne­što na­žao ne uči­nim...
Sju­tra: VRA­TIH SE DA
MAJ­CI UMREM NA RU­KA­MA


Do­bro­čin­stvo Mo­mi­ra Ja­ki­ća

U taj cr­ni va­kat – pri­sje­ćao se Kr­sto Ku­jun­džić zlo­no­snih da­na s kra­ja 1941. i po­čet­ka 1942 go­di­ne – kad je po­če­lo bra­to­u­bi­la­štvo, od­re­di­lo Mo­mi­ra Ma­ti­je­va Ja­ki­ća da ubi­je Ta­na­si­ja Ku­jun­dži­ća sa­mo za­to što je bio do­bar i do­mo­dr­žan čo­vjek i si­lan do­ma­ćin. Mo­mi­ru ne bi­lo dru­ge – ako ne­će on Ta­na­si­ja, dru­gi će i nje­ga i Ta­na­si­ja:
– Do­bro mi do­šao, Mo­ma­šu – po­ra­do­vao mu se Ta­na­si­je kad je ba­nuo na vra­ta, jer su Ja­ki­ći i Ku­jun­dži­ći bi­li već ta­kvi pri­ja­te­lji.
– Ka­ko sam ti do­bro­do­šao, moj Ta­ne, kad sam ja do­šao da te ubi­jem, na­re­di­lo i ne­ma mi dru­ge...
– E ta­ko mi Bo­ga, moj Mo­ma­šu, ta­man bi do­bro i uči­nio i ose­va­pio se da me utu­češ i spa­siš mu­ke, do­sta sam ja no­si­om zdra­vu ča­pru po ovom po­ga­nom svi­je­tu...
Mo­mi­ru tu klo­ni i ru­ka i pu­ška. Sko­či po­ro­di­ca, uči­ni mu mje­sto za so­from po­red Ta­na i li­je­po ga, kao i va­zda, po­ča­sti i is­pra­ti kao da ni­je ni pro­go­va­rao za­što je do­šao.
– Za­što ni­je iz­vr­šio za­da­tak? – do­če­ka­li ga u šta­bu.
– Za­to što sam u Ta­na­si­je­voj ku­ći po­jeo so­li i lje­ba ko­li­ko i kod oca i maj­ke i sad ne mo­gu plju­nu­ti na to po ci­je­nu gla­ve.
– E ta­man si do­bro i pa­met­no uči­nio – ove­se­li­li se u šta­bu – i mi smo po­sli­je ne­što kon­ta­li i za­klju­či­li da bi to bi­la ve­li­ka gre­ška i da ne smi­je­mo iz­gu­bi­ti ta­kvo­ga čo­vje­ka...