PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Po­seb­no pod­ruč­je Mi­lan­ko­vi­će­ve dje­lat­no­sti je bi­lo kon­struk­ci­ja ve­li­kih ta­va­ni­ca, ku­po­la i mo­du­lar­nih mo­sto­va. U tom do­me­nu do­šli su do iz­ra­ža­ja svi nje­go­vi kva­li­te­ti, sva struč­nost, zna­nje i ma­te­ma­tič­ko-me­ha­nič­ka spret­nost ovog mla­dog i da­ro­vi­tog dok­to­ra teh­nič­kih na­u­ka. Mi­lan­ko­vić je imao od­lu­ču­ju­ću (ključ­nu) ulo­gu u kon­struk­ci­ji mno­gih im­po­zant­nih obje­ka­ta, čak i ne­ko­li­ko hi­dro­cen­tra­la, kao i dru­gih gra­đe­vin­skih po­du­hva­ta. Mi­lan­ko­vi­će­vim za­la­ga­njem je, na pri­mjer, pred­u­ze­će A. Pi­te­la na­pra­vi­lo ve­li­ku ka­na­li­za­ci­o­nu mre­žu u Be­o­gra­du 1905. go­di­ne.
Kao gra­đe­vin­ski in­že­njer, dok­tor teh­nič­kih na­u­ka i glav­ni kon­struk­tor i sta­ti­čar fir­me u ko­joj je ra­dio, Mi­lan­ko­vić je ste­kao ve­li­ki ugled ne sa­mo u Be­ču ne­go i u či­ta­voj Austr­o­u­gar­skoj mo­nar­hi­ji. I u Sr­bi­ji je bio po­znat i pri­znat nje­gov rad. Ni­je se, me­đu­tim, ogra­ni­ča­vao sa­mo na struč­ni kon­struk­tor­ski rad ne­go je na­sta­vio svo­ju na­uč­nu dje­lat­nost i ob­ja­vio ne­ko­li­ko za­pa­že­nih na­uč­nih ras­pra­va u re­no­mi­ra­nim ča­so­pi­si­ma. Po­seb­no ga je, u to vri­je­me, in­te­re­so­va­la pro­na­la­zač­ka dje­lat­nost, pa je i na tom pla­nu is­ka­zao svoj ras­ko­šan ta­le­nat. Ostva­rio je šest odo­bre­nih i štam­pa­nih pa­te­na­ta od ve­li­kog te­o­rij­skog i prak­tič­nog zna­ča­ja, či­me je ste­kao i sla­vu is­tak­nu­tog iz­u­mi­te­lja. Po­seb­no tre­ba pod­vu­ći da je iz­vr­šio pre­ko tri­de­set kon­struk­ci­ja i pro­ra­ču­na za raz­ne gra­đe­vin­ske objek­te, a oba­vljao je i ve­o­ma struč­ne, po­u­zda­ne i kva­li­fi­ko­va­ne eks­per­ti­ze za­vr­šnih obje­ka­ta. Po nje­go­vom si­ste­mu (u sa­rad­nji sa Kroj­com) na­pra­vlje­no je 25 ar­mi­ran­sko-be­ton­skih ku­po­la u Ju­go­sla­vi­ji, Ita­li­ji, Če­škoj, Austri­ji, Ma­đar­skoj i Ru­mu­ni­ji.
Svo­jim iz­u­zet­no zna­čaj­nim struč­nim i na­uč­nim ra­dom Mi­lan­ko­vić je ste­kao iz­van­red­no zna­čaj­no mje­sto u Be­ču. Za­to je no­vo­o­sno­va­no pred­u­ze­će Pi­te­la i Bra­u­ze­ve­te­ra an­ga­žo­va­lo ovog vr­snog gra­đe­vin­ca 1. ok­to­bra 1908. go­di­ne kao glav­nog in­že­nje­ra i kon­struk­to­ra sa ve­li­kom pla­tom i iz­vr­snim uslo­vi­ma i po­god­no­sti­ma za rad i na­pre­dak u struč­noj dje­lat­no­sti. Mi­lan­ko­vić je, me­đu­tim, stal­no če­znuo za pro­fe­sor­skom ka­ri­je­rom, a to mu je na­go­vi­je­stio i nje­gov omi­lje­ni pro­fe­sor Brik (na­sto­je­ći da ga an­ga­žu­je na Ve­li­koj teh­nič­koj ško­li). U me­đu­vre­me­nu je od­slu­žio voj­ni rok, za­pra­vo za­vr­šio ofi­cir­sku ško­lu i po­stao re­zer­vni ofi­cir u Austro­u­gar­skoj mo­nar­hi­ji. Nje­ga su, me­đu­tim, du­ša i sr­ce vu­kli ka ma­tič­noj Sr­bi­ji pa je sa ve­li­kom pa­žnjom pra­tio sva zbi­va­nja ko­ja su se ta­mo od­vi­ja­la. Pri­li­kom ta­da­šnje kri­ze u me­đu­dr­žav­nim od­no­si­ma Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske (Anek­si­o­na kri­za 1908. go­di­ne) Mi­lan­ko­vić je, ka­ko to de­cid­no is­ti­če u svo­jim Uspo­me­na­ma, osje­ćao i uvi­đao da se na­la­zi u ne­pri­ja­telj­skoj ze­mlji.
Pri­li­kom skla­pa­nja ugo­vo­ra sa fir­mom u ko­joj je ra­dio u Be­ču bi­la je na kra­ju pred­vi­đe­na kla­u­zu­la da se ugo­vor mo­že ras­ki­nu­ti uko­li­ko bi, even­tu­al­no, Mi­lan­ko­vić bio na­i­me­no­van za pro­fe­so­ra uni­ver­zi­te­ta ili ne­ke vi­so­ke teh­nič­ke ško­le. U pro­lje­će 1909. g. sti­gla mu je po­nu­da (ko­ju mu je lič­no do­nio u Beč pro­fe­sor Hla­vin­ka) da se pri­hva­ti pro­fe­su­re na bu­du­ćoj Ve­li­koj teh­nič­koj ško­li u Za­gre­bu. Ali se Mi­lan­ko­vi­ću ni­je ta­mo išlo. Že­lio je da se tim po­slom ba­vi u Sr­bi­ji, u Be­o­gra­du. Obra­tio se pro­fe­so­ru Bog­da­nu Ga­vri­lo­vi­ću (1864–1947), ma­te­ma­ti­ča­ru, pi­smom da mu da­de sa­vjet. Od nje­ga je do­bio kra­tak od­go­vor: „Ne oba­ve­zuj­te se ni na šta dok od me­ne ne do­bi­je­te op­šir­no oba­vje­šte­nje“. Po­du­že je, me­đu­tim, če­kao na od­go­vor, a ka­da je sti­gao, uka­za­no mu je da bi ga be­o­grad­ska sre­di­na ra­do že­lje­la vi­dje­ti u svo­jim re­do­vi­ma. Mla­di i po­let­ni struč­njak, čo­vjek ko­ji je imao ve­o­ma iz­ra­že­ne sklo­no­sti, iz­u­zet­no obra­zo­va­nje i već ta­da zna­tan struč­ni i na­uč­ni ugled pred­sta­vljao bi, na­rav­no, ve­li­ko osvje­že­nje i pod­strek u jed­noj no­voj sre­di­ni.
Be­o­grad­ski uni­ver­zi­tet je, od svog osni­va­nja 1905. go­di­ne, na­sto­jao da uhva­ti ko­rak sa svjet­skim to­ko­vi­ma. Bi­lo je to ve­o­ma te­ško u jed­noj ma­loj ze­mlji, si­ro­ma­šnoj i du­go vje­ko­va pod tu­đin­skom vla­šću. Pr­vi ško­lo­va­ni lju­di u Sr­bi­ji su bi­li iz­u­zet­no na­da­re­ni, po­let­ni i sprem­ni da pod­ne­su te­žak i od­go­vo­ran za­da­tak stva­ra­nja mla­dog i struč­nog ka­dra. Ori­jen­ta­ci­ja Uni­ver­zi­te­ta je bi­la da an­ga­žu­je sve mla­de i na­da­re­ne lju­de ka­ko bi se po­ste­pe­no i ta vi­so­ko­škol­ska usta­no­va pri­bli­ži­la po­zna­tim i sta­rim evrop­skim uni­ver­zi­te­ti­ma. Stva­ra­nje kva­li­tet­nih i obra­zo­va­nih lju­di, sa naj­vi­šim aka­dem­skim zna­nji­ma i zva­nji­ma, pred­sta­vlja te­žak i du­go­tra­jan pro­ces. Nje­ga naj­bo­lje i naj­e­fi­ka­sni­je mo­gu ostva­ri­ti mla­di, ta­len­to­va­ni i obra­zo­va­ni lju­di. Upra­vo je ta­kav bio i Mi­lan­ko­vić.
Ovaj već ta­da po­zna­ti struč­njak i per­spek­tiv­ni na­uč­nik je, me­đu­tim, u Be­ču pro­veo pu­nih tri­na­est go­di­na. Si­gur­no je da je za to vri­je­me po­pri­mio mno­ge ma­ni­re i ka­rak­te­ri­sti­ke čo­vje­ka i gra­đa­ni­na jed­ne svjet­ske me­tro­po­le. Ta­da je Austro­u­gar­ska bi­la jed­na od naj­ve­ćih i naj­kul­tur­ni­jih evrop­skih ze­ma­lja, ko­ja je bi­la vi­še­na­ci­o­nal­nog sa­sta­va, a ima­la je i ve­li­ko bo­gat­stvo. Iz mno­gih svo­jih pro­vin­ci­ja cr­pi­la je ve­li­ko pri­rod­no bo­gat­stvo pa je, za­to, tre­ba­lo pra­vi­ti put­nu mre­žu, po­seb­no raz­vi­ja­ti že­lje­znič­ki sa­o­bra­ćaj. Taj vid pre­vo­za se po­ka­zao kao naj­e­ko­no­mič­ni­ji i naj­e­fi­ka­sni­ji. Osim to­ga, po­če­la je i ve­li­ka i sve­stra­na pri­mje­na elek­trič­ne ener­gi­je, pa je i na tom pla­nu tre­ba­lo iz­vr­ši­ti što ši­ru i kva­li­tet­ni­ju elek­tri­fi­ka­ci­ju.
Na­ve­de­ni za­da­ci, a i mno­gi dru­gi, zah­ti­je­va­li su, sva­ka­ko, an­ga­žo­va­nje ve­li­ke rad­ne sna­ge, po­seb­no is­ku­snih i kva­li­tet­nih struč­nja­ka. Upra­vo je ta­kav bio i Mi­lan­ko­vić ko­ji je, iako od naj­ra­ni­je mla­do­sti na­klo­njen „či­stoj“ na­u­ci (ma­te­ma­ti­ci i dru­gim eg­zakt­nim na­u­ka­ma), po­ka­zi­vao ogrom­nu na­da­re­nost i na prak­tič­nom, in­že­njer­skom pla­nu. Taj po­sao je do­no­sio znat­na ma­te­ri­jal­na sred­stva, imao vi­sok i za­pa­žen ugled u dru­štvu i pred­sta­vljao osno­vu za br­zo i ne­sme­ta­no na­pre­do­va­nje u svo­joj sre­di­ni u sva­kom po­gle­du. Mi­lan­ko­vić je ste­kao ime i po­lo­žaj, ali ga je upra­vo pri­spje­li po­ziv, ipak, neo­do­lji­vo upu­tio na dru­gi ži­vot­ni put.
(NA­STA­VI­ĆE SE)