Iz Plje­va­lja kre­nu­smo u Čaj­ni­če. Čim smo sti­gli, od­mah sam oti­šla u hram Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce da se po­mo­lim Bo­gu za do­bro zdra­vlje i sna­gu voj­ni­ci­ma da is­tra­ju u pred­sto­je­ćim bor­ba­ma. Tu, u Čaj­ni­ču, neo­če­ki­va­no, na­đoh Đu­ra Vu­ko­ti­ća, bra­ta od stri­ca. On je ov­dje ko­man­dant mje­sta. Pre­ži­vio je mno­ge ra­ne, ste­kao mno­ga od­li­ko­va­nja, a pod Ska­drom za­ma­lo i gla­vu da iz­gu­bi. Đu­ro je bio ne­nad­ma­šni pri­po­vje­dač. Bio je ve­o­ma ma­što­vit čo­vjek, ali ni­jed­no nje­go­vo ka­zi­va­nje ni­je bi­lo plod ma­šte. To su bi­li stvar­ni do­ga­đa­ji, on im ni­je do­da­vao ni­je­dan de­talj. I sta­ri­ji su ga ra­do slu­ša­li.
Te ve­če­ri, dok smo sje­dje­li pred zgra­dom ko­man­de mje­sta, ču­li smo neo­bič­no za­vi­ja­nje ko­je je li­či­lo na ču­dan krik ži­vo­ti­nje. Oslu­ški­va­li smo, ali ni­ko po­u­zda­no ni­je mo­gao da ka­že šta bi to mo­glo bi­ti. Mog stri­ca to za­vi­ja­nje pod­sje­ti na je­dan do­ga­đaj iz mi­nu­log ra­ta s Tur­ci­ma, ka­da su na­ši voj­ni­ci osvo­ji­li Drač.
– Kad su na­še tru­pe ušle u Drač za­ro­bi­le su ta­mo­šnju tur­sku po­sa­du i od­mah or­ga­ni­zo­va­le na­šu vlast – po­čeo je Bu­ro. – Po­sta­vlje­ne su i stra­že. Pre­do­stro­žnost je bi­la na vi­si­ni, di­sci­pli­na u voj­sci gvo­zde­na, a po­na­ša­nje pre­ma sta­nov­ni­štvu uljud­no.
Već sju­tra­dan, čim je sa stra­že smi­je­njen voj­nik ko­ji je bio na tvr­đa­vi­ci, ra­por­ti­rao je de­žur­nom ofi­ci­ru da je te no­ći čuo ne­ko za­vi­ja­nje, ali je si­gu­ran da to ni­je glas ži­vo­ti­nje, već mo­žda ne­kog čo­vje­ka ko­ji se ja­vljao is­pod ze­mlje ili iz tvr­đa­ve sa či­jeg je di­je­la osma­trao oko­li­nu. Bli­jed kao kr­pa, stra­žar je re­kao:
„Si­gu­ran sam, go­spo­di­ne po­ruč­ni­če, da su to ave­ti­nje!”
„Ka­kve ave­ti­nje! Šta ti pa­da na pa­met?”, ljut­nu se ofi­cir.
„Li­je­po, go­spo­di­ne po­ruč­ni­če. Ave­ti­nje, ne­go šta! Utva­re! Ni­sam ih vi­dio, ali su svu noć za­vi­ja­le. Uči­ni­lo mi se, naj­pri­je, da su to gla­so­vi ži­vo­ti­nje. Oslu­ški­vao sam, na­pre­zao se da bo­lje ču­jem, da uhva­tim taj glas. I, za­ču­do, on bi mi ne­ka­ko iz­mi­cao, ali sa­mo za ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka, pa bi se opet ja­vio...”
„Te­bi se to sa­mo pri­či­ni­lo!”, re­kao je po­ruč­nik. „Da se, mo­žda, ni­si upla­šio na stra­žar­skom mje­stu?”
„Zna­te da ni­sam pla­šljiv, go­spo­di­ne po­ruč­ni­če. Bi­li smo za­jed­no u bo­je­vi­ma. Ne pla­šim se, ali ovo što se do­ga­ća u tvr­đa­vi ne­što je što mo­že da upla­ši stra­ža­re. Si­gu­ran sam. Uosta­lom, po­đi­mo za­jed­no ta­mo, pa će­te i vi ču­ti. U je­dan mah mi se uči­ni­lo da će zi­do­vi da se ras­klo­pe i ne­po­zna­ti jur­ne na me­ne...”
„Ne pri­čaj to vi­še ni­ko­me, smi­ja­će ti se voj­ni­ci!”, re­če ofi­cir. „Ave­ti­nje? Šta ka­žeš!? Znaš li u kom vre­me­nu ži­vi­mo?”
Voj­nik je po­zdra­vio i oti­šao na od­mor. Ni­ko­me ni­je re­kao ni ri­je­či, ali je bio sa­svim si­gu­ran da se ni­je pre­va­rio...
Po­si­je­da­li una­o­ko­lo ne­tre­mi­ce, slu­ša­mo mog bra­ta. Pri­ča je sve uz­bu­dlji­vi­ja, a ras­plet se ne na­zi­re. Ni pri­po­vje­dač ne žu­ri:
– Mo­žda bi stvar pa­la u za­bo­rav da sju­tra­dan no­vi stra­žar ni­je istom ofi­ci­ru po­no­vio pri­ču. Pri­je ne­go što je su­sreo de­žur­nog ofi­ci­ra, voj­nik je ne­ko­li­ci­ni iz če­te is­pri­čao šta je te no­ći čuo, pa se glas o ave­ti­nji u tvr­đa­vi ši­rio kao po­žar. Za ne­ko­li­ko mi­nu­ta to je bi­la op­šta te­ma. Na­rav­no, zna­tan dio voj­ni­ka ni­je u to po­vje­ro­vao, pa je i ovaj stra­žar ne­slav­no pro­šao kao čo­vjek ko­ji iz­mi­šlja ko­je­šta.(Na­sta­vi­će se)

Pri­re­di­la: Mi­la Mi­lo­sa­vlje­vić