PI­ŠE: MI­LjAN STA­NI­ŠIĆ


Iako još uvi­jek mlad, đa­kon Va­si­li­je je pro­zreo lu­ka­vu la­tin­sku igru pa je po­čeo pro­tiv to­ga da se od­u­pi­re, i to sa istim ža­rom ka­ko je po­ma­gao oslo­bo­di­lač­ke ak­ci­je pro­tiv tur­skih za­vo­je­va­ča. Ova­kvo dje­lo­va­nje ri­mo­ka­to­li­ka bi­lo je na­ro­či­to oči­to ka­ko za Her­ce­go­vi­nu, ta­ko i Sta­ru Cr­nu Go­ru i Pri­mor­je. To je znao pre­po­dob­ni Va­si­li­je pa je na­sto­jao da svi Sr­bi ovih kra­je­va za­u­zmu je­din­stven stav o to­me, či­me bi se to­me dje­lo­va­nju bo­lje od­u­pr­li. Tim po­vo­dom on je po bla­go­slo­vu mi­tro­po­li­ta tre­binj­skog po­šao u Sta­ru Cr­nu Go­ru, na Ce­ti­nje, kod ta­da­šnjeg mi­tro­po­li­ta ce­tinj­skog Mar­da­ri­ja ka­ko bi od nje­ga do­bio po­dr­šku, ra­ču­na­ju­ći da je tu naj­ja­či ot­por la­ti­ni­za­ci­ji. Me­đu­tim, tu je do­ži­vio te­ško raz­o­ča­re­nje jer je mi­tro­po­lit Mar­da­ri­je sa sa­rad­ni­ci­ma bio po­pu­stljiv pre­ma na­ve­de­nim ak­tiv­no­sti­ma tu­đi­na, a ovim kra­je­vi­ma bi­li su ve­o­ma ak­tiv­ni rim­ski kli­ri­ci (je­zu­i­ti). I ne sa­mo da se mi­tro­po­lit ne oba­zi­ra­še na upo­zo­re­nja je­re­ja Va­si­li­ja, već se sa sa­rad­ni­ci­ma ve­o­ma ru­žno od­nio pre­ma nje­mu, la­žno ga op­tu­žu­ju­ći da je on do­šao sa zlim na­mje­ra­ma, vr­še­ći pre­ma nje­mu raz­ne splet­ke. Ta­ko se ovaj vjer­ni i ne­po­ko­le­blji­vi bo­rac za oču­va­nje pra­vo­sla­vlja i sve­to­sa­vlja vra­tio raz­o­ča­ran iz Sta­re Cr­ne Go­re, vje­ru­ju­ći pri­je to­ga da će tu na­ći naj­o­da­ni­je sa­ve­zni­ke, a na­šao je sa­mo zlo­bu i splet­ka­re­nja.
Vra­tiv­ši se u ma­na­stir Tvr­doš u svo­ju mo­li­tve­nu ke­li­ju, mo­lio se ne sa­mo za svo­ju du­šu, već i za spas svo­ga na­pa­će­nog srp­skog na­ro­da. Nje­gov rad bi­ja­še iz­u­zet­no za­pa­žen u epar­hi­ji, pa je ubr­zo do­bio zva­nje ar­hi­man­dri­ta. Kao vjer­ni sled­be­nik Sve­tog Sa­ve, ko­ji je svo­je­vre­me­no kao slu­ga Bož­ji, bo­go­u­god­no ho­dio ovim pod­ne­blji­ma, mla­di ar­hi­man­drit Va­si­li­je je obi­la­zio her­ce­go­vač­ka se­la i kao du­hov­nik i pa­stir vr­šio evan­đel­sku slu­žbu, hra­bre­ći na­rod, po­ma­žu­ći ga i uli­va­ju­ći mu vje­ru. Kao pa­stir na­rod­ni i evan­đel­ski pro­sve­ti­telj bio je „trn u oku” ta­mo­šnjim po­tur­če­nja­ci­ma, oto­man­skim slu­ga­ma, pa su vre­ba­li pri­li­ku da ga ubi­ju. Ar­hi­man­drit Va­si­li­je je pro­zreo opa­snost, pa je od­lu­čio da za iz­vje­sno vri­je­me na­pu­sti te pro­sto­re i po­đe put Ru­si­je, ka­ko bi do­bio bla­go­slov i po­moć za svoj na­rod od te brat­ske ze­mlje. U Ru­si­ji je ar­hi­man­drit Va­si­li­je ob­i­šao broj­ne ma­na­sti­re i bio brat­ski do­če­kan. Ši­ro­ka brat­ska ru­ska du­ša da­ri­va­la ga je mno­go­broj­nim i vri­jed­nim da­ro­vi­ma, me­đu ko­ji­ma cr­kve­nim po­klo­ni­ma, cr­kve­nim knji­ga­ma, ode­žda­ma, nov­cem i dr. Vra­tiv­ši se u svo­ju epar­hi­ju ras­po­re­dio je da­ro­ve u one cr­kve ko­je su bi­le si­ro­ma­šni­je, a no­vac je ta­ko­đe raz­di­je­lio oni­ma ko­ji­ma je bio naj­po­treb­ni­ji, ka­ko bi im bar do­ne­kle ubla­žio iona­ko te­žak ma­te­ri­jal­ni po­lo­žaj. Po­red pre­da­nog du­hov­nog ra­da ve­li­ku ak­tiv­nost ar­hi­man­drit Va­si­li­je je is­po­ljio an­ga­žu­ju­ći se sa ka­lu­đe­ri­ma, sve­šte­ni­ci­ma i vjer­nim na­ro­dom u po­pra­vlja­nju hra­mo­va po Her­ce­go­vi­ni. Nje­go­vim kti­tor­skim za­la­ga­njem, kao i pro­sve­ti­telj­skim i kul­tur­nim ak­tiv­no­sti­ma, otvo­re­ne su mno­ge na­rod­ne ško­le, kao ona u Tvr­do­šu, ali i pri pa­ro­hij­skim cr­kva­ma. Nje­gov pa­stir­ski, ne­ma­njić­ki rad na­i­šao je na ne­pri­ja­telj­ski od­nos tur­skih za­vo­je­va­ča i nji­ho­vih se­i­za, kao i ri­mo­ka­to­li­ka, ko­ji su ima­li aspi­ra­ci­je na ove kra­je­ve. Sa mi­tro­po­li­tom tre­binj­skim se do­go­vo­rio da se za ne­ko vri­je­me uda­lji iz ove epar­hi­je i ode u Sve­tu Go­ru. On je ovo ho­do­ča­šće is­ko­ri­stio da uz put obi­đe Žup­ski ma­na­stir, Ma­na­stir Mo­ra­ču, Ma­na­stir Đurđeve Stupove i sti­gao je u Peć, kod pa­tri­jar­ha peć­kog Paj­si­ja Ja­njev­ca. On ga je upo­znao sa te­škim sta­njem srp­sko­ga na­ro­da Her­ce­go­vi­ne pod tur­skom vla­šću, kao i dje­lo­va­nju pap­skih emi­sa­ra ra­di la­ti­ni­za­ci­je tih pro­sto­ra. Pa­tri­jarh je već bio čuo za evan­đel­ski, pa­stir­ski, pro­sve­ti­telj­ski rad mla­đa­nog ar­hi­man­dri­ta Va­si­li­ja i dao mu je bla­go­slov da po­đe na Sve­tu Go­ru, s tim da se vra­ti kod nje­ga u Peć, gdje je pla­ni­rao da ga una­pri­je­di i dad­ne mu bla­go­slov da upra­vlja Tre­binj­skom epar­hi­jom i Za­hum­skom ze­mljom.
Stu­piv­ši na Sve­tu Go­ru ob­i­šao je mno­ge ma­na­sti­re i ste­kao no­va is­ku­stva o pod­vi­žnič­kom ži­vo­tu aton­skih mo­na­ha. Naj­vi­še vre­me­na, od go­di­nu da­na bo­rav­ka na tim pro­sto­ri­ma, pro­veo je me­đu srp­skim mo­na­si­ma u srp­skom ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru. Ovaj bo­ra­vak još vi­še je do­pri­nio du­hov­nom sa­zri­je­va­nju mla­dog ar­hi­man­dri­ta Va­si­li­ja. Sa Sve­te Go­re vra­tio se u Peć, gdje ga je pa­tri­jarh Paj­si­ja na Pre­o­bra­že­nje Go­spod­nje 1638. go­di­ne hi­ro­to­ni­sao za epi­sko­pa i po­sta­vio za mi­tro­po­li­ta tre­binj­skog (za­pad­no-her­ce­go­vač­kog), či­je je sje­di­šte bi­lo u ma­na­sti­ru Tvr­doš.
(Na­sta­vi­će se)