Pi­še Bu­do Si­mo­no­vić


Po­što Dra­gan Ra­de­vić ni u tre­ćem po­ku­ša­ju svog „po­ja­šnja­va­nja” ni­je – a ja sam sa­da de­fi­ni­tiv­no uvje­ren da i ne mo­že – ot­krio adre­su tog fa­mo­znog „taj­nog ar­hi­va Ozne i Ud­be”, ni­ti iden­ti­fi­ko­vao ta „gro­mo­vi­to eks­klu­ziv­na” do­ku­men­ta ka­ko to na­la­žu i pod­ra­zu­mi­je­va­ju pra­vi­la ozbilj­ne isto­ri­o­graf­ske na­u­ke, mi­slim da je na­še da­lje spo­re­nje oko ulo­ge re­vo­lu­ci­o­na­ra Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća – Tem­pa u li­kvi­da­ci­ja­ma za­ro­blje­nih cr­no­gor­skih čet­ni­ka u Slo­ve­ni­ji, u ma­ju 1945. go­di­ne, po­seb­no sve­šte­ni­ka, pa i nje­go­vog bra­ta Lu­ke i mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja Li­pov­ca, po­sta­lo be­smi­sle­no.
Ako se Ra­de­vić, ka­ko ve­li, „ne mo­že ču­du na­ču­di­ti” za­što ja bra­nim Tem­pa od nje­ga kad on, za­bo­ga, ni­je ni bio te­ma nje­go­ve knji­ge, ja se još vi­še ču­dim nje­go­voj upor­no­sti da to i do­ka­že, a pri­tom stal­no po­na­vlja i do­so­lja­va stra­šnu op­tu­žbu da je Tem­po, po na­red­bi Mi­lo­va­na Đi­la­sa, 19. ma­ja 1945. go­di­ne oti­šao iz Be­o­gra­da u Slo­ve­ni­ju i na­re­dio da se stri­je­lja nje­gov brat Lu­ka.
Ono što ne mo­gu de­man­to­va­ti ni­ti re­vi­di­ra­ti ni­ka­kvi „taj­ni ar­hi­vi”, ni­ka­kvi „no­vo­i­sto­ri­ča­ri”, je­ste či­nje­ni­ca da su to bi­li po­sled­nji da­ni ra­ta u ko­ji­ma je hi­je­rar­hi­ja u re­vo­lu­ci­o­nar­nom vr­hu bi­la ma­lo dru­ga­či­ja, ne­go ko­ju go­di­nu ka­sni­je. Tek ka­sni­je će na­sta­ti ozlo­gla­še­ni Agit­prop i po­ra­sti moć Mi­lo­va­na Đi­la­sa. Po­na­vljam, po rat­nim i re­vo­lu­ci­o­nar­nim za­slu­ga­ma u pr­vim go­di­na­ma iza ra­ta Tem­po je bio dru­ga lič­nost do Ti­ta, a ne ni­ko od osta­lih iz re­vo­lu­ci­o­nar­nog vođ­stva ko­je na­bra­ja Ra­de­vić, i po­seb­no ne Đi­las ko­ji je iz ra­ta iz­nio te­šku hi­po­te­ku „li­je­vih gre­ša­ka” u Cr­noj Go­ri i ve­li­ku od­go­vor­nost za po­je­di­ne tra­gič­ne ko­mand­ne pro­ma­ša­je. Do­bro je po­zna­to da Ti­to u jed­nu od pr­vih i va­žnih di­plo­mat­skih mi­si­ja od­mah po­sli­je ra­ta, na raz­go­vor sa stra­šnim Sta­lji­nom, ne ša­lje ni Đi­la­sa ni ko­ga dru­go­ga, ne­go Tem­pa, „tenk-di­plo­ma­tu”, ka­ko će ga lju­ti­to na­zva­ti Sta­ljin. Ili u Ame­ri­ku, na­kon iz­bi­ja­nja re­zo­lu­ci­je In­for­mbi­roa, opet je po­slao Tem­pa da tra­ži po­moć.
Zna Ra­de­vić i da je Mi­lo­van Đi­las bio ide­o­log i za­čet­nik bra­to­u­bi­la­štva u Cr­noj Go­ri, da je zbog to­ga i po­me­nu­tih dru­gih gre­ša­ka i par­tij­ski ka­žnja­van i po­vu­čen iz Cr­ne Go­re sa mje­sta glav­no­ko­man­du­ju­ćeg kra­jem 1941. go­di­ne, da je za ži­vo­ta u vi­še na­vra­ta i na vi­še na­či­na de­man­to­vao bi­lo ka­kvu svo­ju ko­mand­nu ulo­gu u li­kvi­da­ci­ja­ma u Slo­ve­ni­ji, 1945. go­di­ne, ali sve to pre­ćut­ku­je i nje­go­vu ulo­gu i ha­ri­zmu di­že na ni­vo ko­ji će on za­i­sta do­sti­ći tek ko­ju go­di­nu po­sli­je ra­ta, a sa­mo za­to da bi mo­gao oprav­da­ti be­smi­sli­cu da je Đi­las pr­vog da­na mi­ra mo­gao na­re­đi­va­ti Tem­pu. Da bi mo­gao ge­ne­ra­la, na­čel­ni­ka Po­li­tič­ke upra­ve u Ar­mi­ji i še­fa KOS-a, spu­sti­ti na ni­vo Đi­la­so­vog ku­ri­ra ko­ji će otr­ča­ti do Ma­ri­bo­ra da pre­ne­se nje­go­vu na­red­bu, na ni­vo po­u­zda­nog ofi­cir­či­ća, si­gur­nog spro­vod­ni­ka ko­ji će mu u Bo­grad ži­vog do­ve­sti mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja... To ne za­vre­đu­je da­lje ko­men­ta­ri­sa­nje, baš kao ni pri­ča da su tih da­na op­šteg ra­su­la, ne­ma­šti­ne i pu­sto­ši iz Slo­ve­ni­je Mi­lo­va­nu Đi­la­su na sto sva­ko­dnev­no „voj­nim avi­o­ni­ma i vo­zo­vi­ma”, ka­ko tvr­di Ra­de­vić, pre­no­še­ne po­vjer­lji­ve za­bi­lje­ške i ce­du­lji­ce „vi­so­kog ofi­ci­ra Ozne” i spi­sko­vi po­bi­je­nih čet­ni­ka, „sa­mo za lič­nu upo­tre­bu”.
Na­kon raz­go­vo­ra sa Dra­ga­nom Ra­de­vi­ćem ko­ji sam oba­vio pri­je nje­go­vih naj­no­vi­jih „po­ja­šnje­nja”, po­vje­ro­vao sam mu da ne po­zna­je onog „ne­po­me­ni­ka”, ko­jeg sam spo­me­nuo u mom pret­hod­nom od­go­vo­ru. Po­zi­va­njem na „iz­vje­štaj ma­jo­ra Ra­do­ji­ce – Ra­ka Iva­no­vi­ća” i pri­hva­ta­nje zdra­vo za go­to­vo nje­go­ve pri­če o to­me ka­ko su „u vi­še na­vra­ta” iz Be­o­gra­da u Aran­đe­lo­vac do­la­zi­li „sve­moć­ni ge­ne­ral Đi­las” i pu­kov­nik Va­si­li­je – Či­le Ko­va­če­vić i mi­tro­po­li­ta Jo­a­ni­ki­ja „pre­bi­ja­li i pso­va­li”, ka­ko ga je „za bra­du vu­kla i ču­pa­la Spa­se­ni­ja – Ca­na Ba­bo­vić”, da sve to ni­je­su či­ni­li sa­mo Slo­bo­dan Pe­ne­zić – Kr­cun i Sve­ti­slav – Će­ća Ste­fa­no­vić, bo­jim se da je moj dra­gi ko­le­ga Ra­de­vić, ipak upao u mre­žu ma­ni­pu­la­ci­ja „sa­mo­zvan­ca i ne­po­me­ni­ka”. Taj je, „ot­krio” iz­vje­štaj ma­jo­ra Iva­no­vi­ća, a ka­ko su, po onoj na­rod­noj, u la­ži krat­ke no­ge, bo­jim se da bi se i ovo mo­glo po­ka­za­ti kao ve­li­ka pre­va­ra i pod­va­la, ka­ko se po­ka­za­lo i u mno­gim dru­gim „čor­ba­ma” ko­je je on do­so­lio.
Da ne bi is­pa­lo da sam ne­ka­kav post­hum­ni advo­kat Sve­to­za­ra Vuk­ma­no­vi­ća – Tem­pa i da imam ne­što lič­no pro­tiv Dra­ga­na Ra­de­vi­ća, osta­vljam da vri­je­me i ne­ki dru­gi hro­ni­ča­ri i isto­ri­ča­ri, mo­žda i sam Ra­de­vić u no­vom iz­da­nju knji­ge ko­je na­ja­vlju­je, po­tvr­di ili de­man­tu­je ovo nje­go­vo ot­kri­će.