Pri­re­dio: dr Vu­kić Ilin­čić


„U Šved­skoj sam bo­ra­vio sko­ro mje­sec da­na u lje­to 1968. go­di­ne. Vo­dio sam omla­din­sku de­le­ga­ci­ju Cr­ve­nog kr­sta Ju­go­sla­vi­je. Bi­la je sa­sta­vlje­na od pred­stav­ni­ka iz svih on­da­šnjih re­pu­bli­ka i po­kra­ji­na. Mi­slim da smo sklad­no funk­ci­o­ni­sa­li i da smo ostva­ri­li ono zbog če­ga smo do­šli u ovu pre­li­je­pu skan­di­nav­sku ze­mlju.
U vri­je­me ka­da sam bio u Šved­skoj, ve­li­ki škol­ski ras­pust je još tra­jao. Ali đa­ci su uglav­nom bi­li na oku­pu, jer je nji­ho­vo po­seb­no za­do­volj­stvo za­jed­nič­ko kam­po­va­nje u div­noj pri­ro­di. Po­sje­tio sam je­dan ta­kav kamp u En­gel­kol­mu, ma­lom gra­du na ju­gu Šved­ske. Na oku­pu je bi­lo oko 80 uče­ni­ka i uče­ni­ca, uz­ra­sta do 14 go­di­na. Sa nji­ma sam bio ne­ko­li­ko da­na. Za raz­go­vor sam oda­brao Evu-Gun Lar­son i To­ma­sa Ten­gva­la. Njih dvo­je su u dru­štvu vr­šnja­ka iz Ju­go­sla­vi­je već ne­ko­li­ko da­na.
Eva ima 14 go­di­na i za­vr­ši­la je dru­gi raz­red jed­ne sred­nje ško­le. Ne­ka vas to ne ču­di, jer u Šved­skoj osnov­na ško­la tra­je sa­mo šest go­di­na. Ško­la joj je uda­lje­na od mje­sta bo­rav­ka dva ki­lo­me­tra. To joj ne pa­da te­ško jer se pre­vo­zi auto­bu­si­ma ko­ji su ve­o­ma udob­ni. Evin ho­bi je ja­ha­nje. Već go­di­nu da­na po­ha­đa spe­ci­jal­nu ško­lu ja­ha­nja.
To­mas je istog uz­ra­sta kao i Eva. Ne ži­ve u istom mje­stu, ali po­ha­đa­ju isti raz­red sred­nje ško­le. Nje­gov ho­bi je sport, oso­bi­to te­nis, fud­bal i ho­kej.
Za­pi­tao sam ih da mi ka­žu šta zna­ju o Ju­go­sla­vi­ji. Po obi­ča­ju, pr­vo je po­če­la Eva:
– O Ju­go­sla­vi­ji sam, na­ža­lost, naj­vi­še sa­zna­la po­sli­je ze­mljo­tre­sa u Sko­plju. Ta­da sam ima­la pri­li­ke da na te­le­vi­zi­ji gle­dam stra­vič­ne pri­zo­re ka­ta­stro­fe i da o to­me či­tam u no­vi­na­ma. Po­red to­ga, mo­ji su­sje­di su bi­li na od­mo­ru u Ju­go­sla­vi­ji i odu­še­vlje­ni su va­šom ze­mljom i nje­nim lje­po­ta­ma...
U pe­tom raz­re­du, na­sta­vio je To­mas, učio sam ze­mlje na Bal­ka­nu. Ta­da sam pr­vi put sa­znao ne­što vi­še o Ju­go­sla­vi­ji: gdje se na­la­zi, ko­li­ko ima sta­nov­ni­ka, ko­ji je glav­ni grad i slič­no...
U da­le­koj sje­ver­noj ze­mlji, Šved­skoj, na­šli su pri­ja­te­lje uče­ni­ci osnov­ne ško­le u Lju­bu­škom. Li­je­pim cr­te­ži­ma oni su da­le­ke pri­ja­te­lje upo­zna­li sa lje­po­ta­ma svog za­vi­ča­ja. Cr­te­že su uve­za­li u „al­bum pri­ja­telj­stva” i po­sla­li ga vr­šnja­ci­ma u Ba­sta­du, Šved­ska. Kad je ovaj neo­bič­ni al­bum sti­gao u va­ro­ši­cu Ba­stad, uče­ni­ci su u ško­li pri­re­di­li iz­lo­žbu da bi i od­ra­sli mo­gli da se upo­zna­ju sa ra­do­vi­ma ju­go­slo­ven­skih uče­ni­ka. A uče­ni­ci su pre­ma cr­te­ži­ma oda­bra­li pri­ja­te­lje. Če­tr­na­e­sto­go­di­šnjoj Ivo­ni svi­dio se „Pej­zaž” Du­brav­ke Zor­lu­ke. Za­že­lje­la je da se s njom do­pi­su­je...I ta­ko re­dom. Cr­te­ži su pre­mo­sti­li da­lji­nu i zbli­ži­li dje­voj­či­ce i dje­ča­ke sa ju­ga i sje­ve­ra Evro­pe.”
Kao član omla­din­ske de­le­ga­ci­je Cr­ve­nog kr­sta Ju­go­sla­vi­je, pro­fe­sor La­kić je ob­i­šao i kam­po­ve Omla­di­ne Cr­ve­nog kr­sta u Šved­skoj, ko­ji su ve­o­ma če­sti: „U svim kra­je­vi­ma ze­mlje or­ga­ni­zo­va­no kam­pin­gu­ju gru­pe dje­ča­ka i dje­vo­ja­ka ko­je mo­gu da bro­je do 60 čla­no­va ove or­ga­ni­za­ci­je, ko­ja u Šved­skoj oku­plja naj­ve­ći broj mla­dih. Im­po­nu­je ve­li­ki i ra­zno­vr­sni pro­pa­gand­ni ma­te­ri­jal or­ga­ni­za­ci­je Cr­ve­nog kr­sta. Si­gu­ran sam da bi mno­ge ze­mlje u ko­ji­ma je tu­ri­zam jed­na od naj­ve­ćih pri­vred­nih gra­na po­za­vi­dje­le na ovoj pro­pa­gan­di. Pri­su­stvo­va­li smo jed­nom ta­kvom kam­pin­gu u Skol­der­vi­ke­nu. Na oku­pu je bi­lo oko 60 mla­di­ća i dje­vo­ja­ka uz­ra­sta do 16 go­di­na. Kamp se na­la­zi uz sa­mu mor­sku oba­lu na ju­gu Šved­ske. Smje­štaj je u prak­tič­nim kamp ku­ći­ca­ma. Kam­ping pro­stor je ina­če ve­o­ma ude­šen.
Uprav­nik kam­pa, pro­fe­sor Ar­ne, iz­nio je par op­štih na­po­me­na: – Ovaj kamp je je­dan od 24 ko­li­ko ih ima u Šved­skoj. Već vi­še od 10 go­di­na ov­dje se sva­ko­ga lje­ta oku­plja­ju naj­mla­đi čla­no­vi or­ga­ni­za­ci­je Cr­ve­nog kr­sta ko­ja u Šved­skoj bro­ji do 800 hi­lja­da. On ra­di lje­ti, prem­da Omla­di­na Cr­ve­nog kr­sta ima i zim­ski kam­ping...Na ra­stan­ku no­te­si svih dje­ča­ka i dje­voj­či­ca su se is­pu­ni­li no­vim adre­sa­ma, a al­bu­mi no­vim fo­to­gra­fi­ja­ma. U pri­ja­telj­skom za­gr­lja­ju, sa su­znim oči­ma, na­šli su se Bri­gi­ta i Pa­ško, He­len i Du­ško, Pe­đa i Bi­bi...Svi su se gr­li­li, pla­ka­li i po­zdra­vlja­li. Mla­di­ći i dje­voj­ke iz Ju­go­sla­vi­je na ra­stan­ku su re­kli: „Bi­lo nam je li­je­po, hva­la za sve”, a nji­ho­vi vr­šnja­ci iz Šved­ske, u je­dan glas su od­go­vo­ri­li – Do­đi­te nam opet!”, za­vr­ša­va ovaj pu­to­pis pro­fe­sor Zo­ran La­kić. (NA­STA­VI­ĆE SE)