R
a­no iz­ju­tra ja sam po­ve­zla Ko­ro­ljen­ka kod Čert­ko­va. Us­put sam shva­ti­la iz nje­go­vih alu­zi­ja da je mo­ja maj­ka već raz­go­va­ra­la sa njim o svo­jim pro­ble­mi­ma i ne­vo­lja­ma, da se ža­li­la i osu­đi­va­la oca i Čert­ko­va. Iako mi je bi­lo te­ško da raz­go­va­ram sa me­ni stra­nim čo­vje­kom, mo­ra­la sam da mu po­ja­snim to o če­mu je oba­vi­je­šten.
Čert­kov mu je re­kao: „Pa, ja sam se sa­da još vi­še uvje­rio da je Lav Ni­ko­la­je­vič jak hrast, ko­ji će sve iz­dr­ža­ti i ne­će do­zvo­li­ti da ga slo­me. A ja sam mi­slio da on ži­vi u ta­ko sreć­nom okru­že­nju i bo­jao sam se da bi ga i naj­ma­nje pro­ti­vlje­nje sa mo­je stra­ne uz­ne­mi­ri­lo i po­re­me­ti­lo – Stal­no sam slu­šao da Lav Ni­ko­la­je­vič ne tr­pi pri­go­vo­re i pla­šio sam se da iz­ne­sem svo­je sta­vo­ve pred njim, a tek sa­da vi­dim ko­li­ko je ne­sre­ćan i ko­li­ko tr­pi“.
14.av­gust
Kad je Ta­nja opet do­šla po oca da ih raz­dvo­ji, ka­ko su to dok­to­ri već bi­li pred­lo­ži­li, maj­ka na to ni­je pri­sta­la, već je re­kla da ide sa na­ma. Ja sam se po­bu­ni­la i na­lju­ti­la. „Ma­ma ti je bo­le­sna, re­kao mi je otac, i tre­ba joj po­mo­ći. –Ja se osje­ćam sprem­nim da joj pru­žim po­moć i ura­dim za nju to što ona po­že­li i da ne idem kod Ta­nje, kao i da do kra­ja nje­nog ži­vo­ta bu­dem nje­na mi­lo­srd­na se­stra“. Ni­je­sam mo­gla da ga da­lje slu­šam, re­kla sam mu da ne vi­dim ni­ka­kvu mo­guć­nost da on njo­zi du­de mi­lo­srd­na se­stra i iza­šla. U tom tre­nut­ku ja sam ova­ko raz­mi­šlja­la: „Če­mu sa­vje­ti dok­to­ra, če­mu po­ro­dič­ni do­go­vo­ri i ti od­la­sci kod Ta­nje, kad se sa ti­me ne­će ni­šta pro­mi­je­ni­ti, a otac će sa­mo pro­pa­da­ti“.
Ipak, ja sam se na­sje­ki­ra­la što sam svo­jom ne­smo­tre­no­šću i ne­str­plji­vo­šću na­lju­ti­la oca i kad je pao mrak, ja sam oti­šla kod nje­ga u ka­bi­net. On je le­žao na oto­ma­nu sa knji­gom u ru­ka­ma i ni­je vi­dio ko je ušao.
Pri­šla sam mu, po­lju­bi­la ga u li­ce i re­kla: „Opro­sti mi“. Obo­je smo za­pla­ka­li i on je ne­ko­li­ko pu­ta po­no­vio: „Ka­ko mi je mi­lo, ka­ko mi je mi­lo, mno­go mi je bi­lo te­ško“.
Sve se za­vr­ši­lo ta­ko što smo svi za­jed­no oti­šli u Ko­če­te kod Ta­nje. Ja sam vo­lje­la da idem u Ko­če­te. Ku­ća im je bi­la jed­no­sprat­na, ali do­volj­no pro­stra­na za sve nas. Unu­tar je bio sta­ri na­mje­štaj, a na zi­do­vi­ma su vi­si­li po­ro­dič­ni por­tre­ti. Po­red ku­će je bio sta­ri park sa de­be­lom hla­do­vi­nom, po­vr­ši­ne oko 100 de­se­ti­na, po ko­jem je otac mno­go pu­ta tu­ma­rao. U par­ku su bi­li rib­nja­ci i ra­zno voć­no dr­ve­će, a i van par­ka je bi­lo pre­li­je­po. Od­mah iza nje­ga vi­dje­le su se ured­no ob­ra­đe­ne i, oči­gled­no, plod­ne nji­ve, ko­je su ora­ne po­ljo­pri­vred­nom me­ha­ni­za­ci­jom, Ma­lo da­lje bi­li su šu­mar­ci i li­va­de, po ko­ji­ma je pa­sla si­men­tal­ska ra­sa sto­ke i kr­da ko­zač­kih ju­ni­ca. Su­ho­tin je bio na gla­su kao do­bar do­ma­ćin.
U Ko­če­ti­ma nam je svi­ma bi­lo mno­go lak­še. Po­sli­je ruč­ka smo igra­li raz­ne igre. I dje­du i ba­bi smo bi­li za­bav­ni i iza­zi­va­li smi­jeh kod njih. Ta­nji­ca i njen vr­šnjak, naj­mla­đi sin La­va Su­ho­ti­na, dok su ple­sa­li i pje­va­li, bi­li su nam smi­je­šni, jer su oni to ra­di­li na po­seb­no du­ho­vit na­čin. Svi smo bi­li u do­brom ras­po­lo­že­nju.
Dje­ca su za­ba­vlja­la maj­ku i ona se tre­sla od smi­je­ha, ka­ko je to bi­va­lo i ra­ni­je, ali bez hi­ste­ri­sa­nja i pre­tje­ra­ne vri­ske. Ta­kvu smo je mo­gli vo­lje­ti i sa­ža­li­je­va­ti.
18 av­gust
Oba­vi­je­sti­li su nas da je Vla­da odo­bri­la Čert­ko­vu da ži­vi u Tul­skoj gu­ber­ni­ji i mir u ku­ći je bio po­no­vo na­ru­šen.
Opet su­ze, ner­vo­za i pri­jet­nje. „Ja ću da otru­jem Čert­ko­va. Ja ću da ga ubi­jem, – pot­pu­no ne­kon­tro­li­sa­no je re­kla So­fi­ja An­dre­jev­na. Ni Su­ho­tin, ni Ta­nja, ni­ti bi­lo ko, ni­je­su mo­gli da je smi­re. I Ta­nja i njen muž su či­nje­li sve šta je bi­lo u nji­ho­voj mo­ći da olak­ša­ju očev po­lo­žaj, a nje­mu je u toj si­tu­a­ci­ji ta­ko bi­lo po­treb­no Ta­nji­no ra­zu­mi­je­va­nje i nje­na umi­lja­tost. Ali, Lav Ni­ko­la­je­vič se osje­ćao kri­vim što je ne­što sa­kri­vao od Ta­nje i on je od­lu­čio da joj ka­že o svom te­sta­men­tu. Me­ni je to bi­lo dra­go, po­seb­no po­sli­je raz­go­vo­ra sa Ta­njom, za­to što je Ta­nja po­dr­ža­la oca.
Ni Ta­nji­no pri­su­stvo ni­je vi­še po­ma­ga­lo maj­ci.
(Na­sta­vi­će se)
Pre­veo i pri­re­dio:
VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ