Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


(…) Dru­gi za­stup­nik Ste­pin­če­ve od­bra­ne, dr Ka­ti­čić, osvr­nuo se na pi­ta­nje pri­nud­nog po­kr­šta­va­nja. Pro­ce­du­ru i cir­ku­la­re o to­me ko­je je upu­ći­va­la hi­je­rar­hi­ja to­kom 1941. i 1942. go­di­ne, pri­ka­zo je kao na­sto­ja­nje Cr­kve da od­lo­ži po­stu­pak sa ko­jim se ni­je sla­ga­la. Spo­me­nuo je pri­go­vo­re lo­kal­nih usta­ša ko­ji su se ža­li­li zbog okli­je­va­nja i od­la­ga­nja iza­zva­nog spo­rim od­go­vo­ri­ma kon­si­sto­ri­ja. Na­mje­ra hi­je­rar­hi­je bi­la je da po­kr­šta­va­nje uspo­ri dok se okol­no­sti ne pro­mi­je­ne. Tek ka­da se po­ka­za­lo da od­la­ga­nje ni­je bi­lo mo­gu­će, i da je je­di­ni na­čin da se spa­su ljud­ski ži­vo­ti bi­lo po­kr­šta­va­nje, sti­gao je 2. mar­ta 1942. go­di­ne, cir­ku­lar ko­ji je to odo­brio. Po­što su Vu­če­tić i Ce­ce­lja bi­li ime­no­va­ni na svo­je po­lo­ža­je pri­je Ste­pin­ca, ni­je bi­lo na­či­na da se oslo­bo­de.ž
Ti­me je pre­tres bio for­mal­no okon­čan. Jav­ni tu­ži­lac je iz­nio pro­tiv­ar­gu­men­te na ri­je­či od­bra­ne. Iz­la­ga­nje je za­vr­šio iz­ja­vom da je cilj su­đe­nja bi­lo raz­ot­kri­va­nje za­vje­re za­pad­nih ime­ri­ja­li­stič­kih si­la pro­tiv no­ve Ju­go­sla­vi­je. Po­je­di­nač­ne ak­ci­je op­tu­že­nih bi­le su sa­mo dio sli­ke, dok je osnov­na isti­na bi­la ta da su osta­ci re­ak­ci­o­nar­nih sna­ga ko­je su se bo­ri­le pro­tiv sna­ga na­pret­ka, na­sta­vi­le da to či­ne i na­kon za­vr­šet­ka ra­ta. Za­klju­čio je dra­ma­tič­nim ri­je­či­ma da dok su mi­li­o­ni lju­di ra­di­li na ob­no­vi ze­mlje, po­je­din­ci su otva­ra­li gro­bo­ve mr­tvih sve­šte­ni­ka da sa­kri­ju ukra­de­ni na­kit ski­nut sa ti­je­la fa­ši­stič­kih žr­ta­va.
Pre­su­de su iz­re­če­ne 11. ok­to­bra 1946. go­di­ne. Nad­bi­skup Ste­pi­nac je osu­đen na še­sna­est go­di­na za­tvo­ra sa te­škim ra­dom, Ša­lić na dva­na­est, Mar­tin­čić na pet. Li­sak i Gu­lin su osu­đe­ni na smrt, dok su osta­li, iz­u­zev tri fra­njev­ca, bi­li osu­đe­ni na vre­men­ske ka­zne za­tvo­ra. (...)
Sed­mi­cu da­na na­kon ove pre­su­de Vr­hov­nog su­da Hr­vat­ske, nad­bi­skup Ste­pi­nac je pre­ve­zen u za­tvor u Le­po­gla­vi. Smje­šten je u po­seb­ne pro­sto­ri­je i iz­dvo­jen je od osta­lih osu­đe­ni­ka. Ži­vio je u ve­ćoj pro­sto­ri­ji, jed­no­stav­no na­mje­šte­noj i opre­mlje­noj neo­p­hod­nim pred­me­ti­ma. So­ba do nje­go­ve bi­la je pre­tvo­re­na u ma­lu ka­pe­lu u ko­joj je Ste­pi­nac oba­vljao vjer­ske slu­žbe. U su­sjed­noj će­li­ji na­la­zi­la su se dva osu­đe­na sve­šte­ni­ka, Stje­pan Pa­vu­nić iz Ko­pri­vi­ce i ka­no­nik Ni­ko­la Bo­rić, sa ko­ji­ma je Ste­pi­nac oba­vljao vjer­ske slu­žbe. Sva­ko­dnev­ni za­tvor­ski re­žim bio je jed­no­sta­van. Ste­pi­nac je usta­jao u pet ča­so­va uju­tro i slu­žio mi­su; u de­vet je iz­la­zio u šet­nju, ali mu je bi­lo za­bra­nje­no da raz­go­va­ra sa dru­gim osu­đe­ni­ci­ma, uklju­ču­ju­ći i sve­šte­ni­ke. U pod­ne je bio ru­čak, a po­tom kra­ći od­mor i šet­nja. Bi­lo mu je do­zvo­lje­no da či­ta i pri­ma knji­ge, ali ne i štam­pu. Nad­bi­skup je pri­mao po­vre­me­ne po­sje­te: maj­ka ga je po­sje­ti­la dva pu­ta to­kom na­red­ne 1947. go­di­ne, a se­stra mu je do­la­zi­la je­dan­put mje­seč­no i do­no­si­la knji­ge, odi­je­lo, hra­nu i dru­ge stva­ri. U ne­ko­li­ko na­vra­ta do­la­zi­li su bi­skup Her­li, či­je po­sje­te je mo­ra­lo da odo­bri Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih po­slo­va, bi­sku­pi Sa­lis-Se­vis i Ne­žić. Ka­sni­je su do­la­zi­li no­vi­na­ri-do­pi­sni­ci ra­znih evrop­skih i ame­rič­kih li­sto­va. (...)
Ne­ko­li­ko da­na na­kon za­vr­šet­ka su­đe­nja i iz­ri­ca­nja ka­zni, ame­rič­ki kon­zu­lat u Za­gre­bu upu­tio je dva iz­vje­šta­ja u ko­ji­ma su iz­ni­je­te ocje­ne o ka­rak­te­ru, na­mje­ra­ma, mo­ti­vi­ma i ci­lje­vi­ma su­đe­nja. U pr­vom, ko­ji je pot­pi­sao kon­zul, na­gla­ša­va­lo se da je od po­čet­ka bi­lo oči­gled­no da je su­đe­nje ima­lo po­li­tič­ku po­za­di­nu. U ta­kvim su­đe­nji­ma op­tu­že­ni su li­še­ni osnov­nih pra­va da se bra­ne i iz­lo­že­ni po­ru­ga­ma i uvre­da­ma. U ši­rem okvi­ru, su­đe­nje ni­je bi­lo sa­mo po­ku­šaj re­ži­ma da uklo­ni opa­snog pro­tiv­ni­ka. „Ono je bi­lo pr­vi otvo­re­ni su­dar ime­đu ko­mu­ni­zma i Ka­to­lič­ke cr­kve, i kao ta­kvo ima­lo je ogro­man zna­čaj'”, pi­sao je kon­zul. Po nje­go­vom mi­šlje­nju, su­đe­nje je ima­lo va­žnost za SAD i dru­ge za­pad­ne ze­mlje ko­je su če­sto spo­mi­nja­ne kao „stra­ni agen­ti”, „im­pe­ri­ja­li­sti”, „na­ši ne­pri­ja­te­lji na stra­ni”, „stra­ni re­ak­ci­o­nar­ni ele­men­ti”. Vi­še od to­ga, su­đe­nje je pred­sta­vlja­lo od­ba­ci­va­nje gra­đan­skih slo­bo­da i po­tvr­du da­le­ko­se­žnog ko­mu­ni­stič­kog ci­lja – na­pad na de­mo­krat­ske usta­no­ve u či­ta­vom svi­je­tu. Na kra­ju, kon­zul ni­je bio si­gu­ran ka­kva će bi­ti re­ak­ci­ja Hr­va­ta, do­dav­ši da je pre­su­da Ste­pin­cu otvo­ri­la još jed­no ne­mir­no raz­do­blje u nji­ho­voj isto­ri­ji.
U pri­lo­gu iz­vje­šta­ja na­la­zio se me­mo­ran­dum ko­ji je pri­pre­mio vi­ce­kon­zul, Pi­ter Kon­stant, ko­ji je sva­ko­dnev­no pra­tio su­đe­nje. U op­šir­nom tek­stu, u ko­me su se po­na­vlja­le ne­ke ra­ni­je iz­re­če­ne ocje­ne, Kon­stant se po­za­ba­vio raz­li­či­tim stra­na­ma su­đe­nja. Za jav­nog tu­ži­o­ca je re­kao da je ''sta­ri ko­mu­ni­sta'', dok je za Vim­pul­ša­ka na­pi­sao da je bio voj­ni su­di­ja u do­mo­bra­ni­ma i da je pre­šao na stra­nu par­ti­za­na kra­jem 1944. go­di­ne. Za dru­gu dvo­ji­cu, dr Iva­na Pol­dru­ge­ca i dr An­tu Ce­ri­nea, na­veo je da su bi­li su­di­je u vri­je­me NDH.
(NA­STA­VI­ĆE SE)