Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Kao i kon­zul, vi­ce­kon­zul Kon­stan je upo­zo­rio da pro­ces u Za­gre­bu ni­je bio nor­ma­lan u pra­vom smi­slu ri­je­či: to je bio sud ko­ji je ra­dio, di­je­lio prav­du po na­re­đe­nju re­ži­ma. U nje­mu ni­je va­ži­la nor­mal­na pro­ce­du­ra, do­ka­zi se ni­je­su uva­ža­va­li, a ne­si­gur­ni svje­do­ci se ni­je­su po­zi­va­li da da­ju iz­ja­ve. Za to su se ko­ri­sti­li mno­gi, i če­sto ne­pri­hva­tlji­vi raz­lo­zi i obra­zlo­že­nja. Ne­ki svje­do­ci su bi­li pro­gla­še­ni „sta­rim fa­ši­sti­ma”, ko­ji­ma ni­je bi­lo mje­sta u na­rod­nom su­du. Za su­đe­nje je re­kao da je pred­sta­vlja­lo u mno­go če­mu „me­lo­dra­mu”. Jav­ni tu­ži­lac je bio ju­nak, a od­mah do nje­ga pred­sjed­nik su­da; op­tu­že­ni su pro­gla­še­ni ne­do­lič­nim, man­gu­pi­ma. Pu­bli­ka je pred­sta­vlja­la „kli­ku” ko­ja, iako je pred­sjed­nik su­da stal­no pri­je­tio, ni­je ni­je­dan­put iz­ba­če­na iz dvo­ra­ne. Re­to­ri­ka jav­nog tu­ži­o­ca bi­la je par­ti­zan­ska i na­rod­no-fron­tov­ska. U za­ključ­ku, Kon­stan je na­gla­sio da je cilj su­đe­nja bio da po­ni­zi Ka­to­lič­ku cr­kvu pred oči­ma na­ro­da ti­me što će osu­di­ti nje­nog po­gla­va­ra, i op­tu­ži­ti „me­đu­na­rod­nu re­ak­ci­ju” za pod­sti­ca­nje ot­po­ra u ze­mlji. To su bi­le dvi­je sna­ge ko­jih su se ko­mu­ni­sti naj­vi­še pla­ši­li, za­klju­čio je Kon­stan.
Pr­vi pro­te­sti pro­tiv pre­su­de u Za­gre­bu do­šli su istog da­na. Je­da­na­e­stog ok­to­bra za­mje­nik dr­žav­nog se­kre­ta­ra, Din Ače­son, odr­žao je kon­fe­ren­ci­ju za štam­pu u Va­šing­to­nu. Tom pri­li­kom iz­ra­zio je „za­bri­nu­tost i du­bo­ki strah” zbog oče­vid­ne neo­bjek­tiv­no­sti su­da i pre­su­de nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu. Do­dao je da su SAD već du­že vri­je­me bi­le za­bri­nu­te zbog sta­nja vjer­skih slo­bo­da u Ju­go­sla­vi­ji. Po­što vla­da ni­je pri­mi­la iz­vje­štaj sa su­đe­nja, ni­je bio u sta­nju da ka­že ni­šta ko­nač­no. Upo­zo­rio je na to da je objek­tiv­nost su­đe­nja bi­la naj­ve­ća bri­ga. Ače­so­no­ve ri­je­či do­če­ka­ne su mno­gim pi­ta­nji­ma, ko­ja su pod­sta­kla no­ve od­go­vo­re. Ače­son je pod­sje­tio da je ju­go­slo­ven­ska vla­da pot­pi­sa­la Po­ve­lju Uje­di­nje­nih na­ci­ja u ko­joj se is­ti­ca­la va­žnost gra­đan­skih slo­bo­da. Pod­sje­tio je da je ame­rič­ka vla­da, pri­li­kom pri­zna­va­nja Ju­go­sla­vi­je, do­bi­la uvje­ra­va­nja od mar­ša­la Ti­ta da će gra­đan­ske slo­bo­de bi­ti po­što­va­ne. Ju­go­slo­ven­ska vla­da je da­la ta­kva uvje­ra­va­nja u no­ti od 2. apri­la 1946. go­di­ne. U no­ti ame­rič­ke vla­de od 22. de­cem­bra 1945. go­di­ne, upu­će­noj po­vo­dom us­po­sta­vlja­nja re­dov­nih di­plo­mat­skih od­no­sa, uka­zi­va­lo se da to ni­je tre­ba­lo da se shva­ti kao po­dr­ška po­li­ti­ci ju­go­slo­ven­skog re­ži­ma, nje­go­vih me­to­da ili pro­pu­sta da ostva­ri ga­ran­ci­je o lič­nim slo­bo­da­ma. Na pi­ta­nje da li je pri­znao po­sto­ja­nje raz­li­ka u prav­nim si­ste­mi­ma dva­ju ze­ma­lja, Ače­son je od­go­vo­rio da je bio to­ga svje­stan, ali da je svim si­ste­mi­ma bi­lo za­jed­nič­ko po­što­va­nje na­če­la iz­ra­že­nih u Po­ve­lji Uje­di­nje­nih na­ci­ja. Na pi­ta­nje da li je Va­ti­kan zah­ti­je­vao ame­rič­ku in­ter­ven­ci­ju kod ju­go­slo­ven­ske vla­de, Ače­son je od­go­vo­rio da ta­kav za­htjev ni­je bio pri­mljen. Nje­go­va iz­ja­va ni­je se smje­la shva­ti­ti kao in­ter­ven­ci­ja, ma­da ni­je bio si­gu­ran ka­kav će bi­ti stav vla­de SAD kad se utvr­di da je pre­su­da pred­sta­vlja­la po­vre­du Po­ve­lje UN. Ače­so­no­va iz­ja­va, bez ob­zi­ra na nje­nu ne­pot­pu­nost, pred­sta­vlja­la je pre­kor ju­go­slo­ven­skom re­ži­mu zbog po­vre­de ljud­skih pra­va.
Dan ka­sni­je, ju­go­slo­ven­ski am­ba­sa­dor u Va­šing­to­nu, Sa­va Ko­sa­no­vić (se­strić Ni­ko­le Te­sle – prim. M.B.), ob­ja­vio je od­go­vor na Ače­so­no­vu iz­ja­vu. Uko­rio je za­mje­ni­ka dr­žav­nog se­kre­ta­ra zbog nje­go­ve iz­ja­ve, ko­ja ni­je ras­po­la­ga­la po­treb­nim oba­vje­šte­nji­ma. Upo­zo­rio je da je i sam za­bri­nut zbog kr­še­nja ljud­skih pra­va. Pod­sje­tio je da su na osno­vu ju­go­slo­ven­skog usta­va svi gra­đa­ni jed­na­ki, da u to­me ne­ma iz­u­ze­ta­ka. Oni ko­ji su na­pa­da­li ju­go­slo­ven­sku vla­du sma­tra­li su da nad­bi­skup ima pri­vi­le­go­van po­lo­žaj zbog svo­je du­žno­sti. Po­tom je na­veo sve što je Ste­pi­nac po­či­nio ili ni­je to­kom ra­ta i na­kon nje­go­vog za­vr­šet­ka, ozna­čiv­ši nje­go­ve po­stup­ke zlo­či­nač­kim. Pi­tao se ka­ko je Ka­to­lič­ka cr­kva bi­la sprem­na da bra­ni čo­vje­ka od­go­vor­nog za ta­kva dje­la i po­stup­ke. Osvr­nuv­ši se na Ače­so­no­vu iz­ja­vu, Ko­sa­no­vić je na­po­me­nuo da je sa­mo je­dan ame­rič­ki gra­đa­nin bio iz­ve­den pred sud u Ju­go­sla­vi­ji, a ne vi­še njih, ka­ko je to re­če­no u iz­ja­vi za­mje­ni­ka dr­žav­nog se­kre­ta­ra. Pod­sje­tio je da je am­ba­sa­dor Pa­ter­son iz­ja­vio da je su­đe­nje bi­lo objek­tiv­no. Po­le­mi­ka je tek po­či­nja­la.
Dan na­kon iz­ri­ca­nja pre­su­de u Za­gre­bu, 12. ok­to­bra, bi­skup Her­li je iz­ja­vio do­pi­sni­ku li­sta „New York Ti­mes” da će Va­ti­kan bez ob­zi­ra na ka­znu za­tvo­ra od še­sna­est go­di­na, na­sta­vi­ti da nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca sma­tra po­gla­va­rom Ka­to­lič­ke cr­kve u Ju­go­sla­vi­ji. Ta­kva od­lu­ka bi­la je u skla­du sa cr­kve­nim za­ko­ni­ma, po­što ga je sud­ska pre­su­da sa­mo „spre­ča­va­la” da oba­vlja du­žnost. Dan ka­sni­je, 13. ok­to­bra, bi­skup Her­li je u prat­nji uprav­ni­ka za­tvo­ra po­sje­tio Ste­pin­ca. U raz­go­vo­ru sa ame­rič­kim kon­zu­lom re­kao je da je nad­bi­sku­pa na­šao po­vu­če­nog, ostar­je­log, ali ne­u­ma­nje­ne sna­ge i od­luč­no­sti. Iako je imao pra­vo da se ža­li na pre­su­du, Ste­pi­nac je od­bio da to uči­ni. Na­kon su­sre­ta sa nad­bi­sku­pom, Her­li je ot­pu­to­vao u Be­o­grad. Va­ti­kan i nad­bi­skup za­u­ze­li su ne­po­mir­ljiv stav. Kao što smo već ka­za­li, Ste­pi­nac je po­čeo da iz­dr­ža­va ka­znu u za­tvo­ru u Le­po­gla­vi. Tu je do­bio tri pro­sto­ri­je i mo­guć­nost da u nji­ma slu­ži mi­se.
(NA­STA­VI­ĆE SE)