PI­ŠE: Mi­li­ca Kralj


Na­pu­šta mu­ža ide i ... ci­je­lih de­set da­na ci­je­la ze­mlja tra­ga za njom. Pro­na­đe­na je u jed­nom jork­šir­skom ho­te­lu pod ime­nom i pre­zi­me­nom že­ne ko­jom njen muž ho­će da se ože­ni.
O tom di­je­lu svog ži­vo­ta, o lju­bav­noj pat­nji s ko­jom se su­o­či­la, pi­še u jed­nom od šest lju­bav­nih ro­ma­na. Tih šest lju­bav­nih ro­ma­na ob­ja­vi­la je pod pse­u­do­ni­mom Ma­ri Vest­ma­kot, i tu či­nje­ni­cu je zna­lo sa­mo tro­je lju­di: njen agent, iz­da­vač i ured­nik iz­da­nja.
– U re­du – re­če ona – oda­brao si.... Ipak, ako ika­da po­že­liš da se vra­tiš, če­ka­će­mo te. I ne­ću ti za­mje­ri­ti ni­šta. Idi i bu­di sre­ćan... Ali, kad bih ja vo­lje­la istin­ski ne­kog čo­vje­ka – oti­šla bih s njim, čak iako to ne bi bi­lo u re­du! Bi­la bih u sta­nju da pre­ot­mem mu­ža ne­koj že­ni, ali ne i da odu­zmem oca ne­kom dje­te­tu... Uči­ni­la bih to ča­sno. Ne bih se kri­la u sjen­ci pu­šta­ju­ći dru­ge da oba­vlja­ju pr­lja­ve po­slo­ve umje­sto me­ne – po­ja­sni­la je sop­stve­no shva­ta­nje ne­vjer­stva u li­ku ju­na­ki­nje jed­nog od svo­jih ro­ma­na.
Dvi­je go­di­ne po­sli­je raz­vo­da kre­nu­la je sa pri­ja­te­lji­ma na put po Ira­ku gdje je upo­zna­la Mark­sa Ma­lo­va­na, ar­he­o­lo­ga, ko­ji je bio 14 go­di­na mla­đi do nje. Na nje­go­vu brač­nu po­nu­du od­go­vo­ri­la je: „Ja obo­ža­vam mu­mi­je i fo­si­le”. I do kra­ja ži­vo­ta ži­vje­la sreć­no.
Umr­la je 12. ja­nu­a­ra 1976. go­di­ne.
Nje­ne knji­ge su pro­da­va­ne u ti­ra­žu vi­še od mi­li­on pri­mje­ra­ka na en­gle­skom je­zi­ku i još to­li­ko na 45 dru­gih je­zi­ka. Ti­raž nje­nih knji­ga je­di­no je ma­nji od pro­da­je Bi­bli­je i Šek­spi­ra; ona ta­ko­đe spa­da i u me­đu pet naj­pre­vo­đe­ni­jih auto­ra na svi­je­tu.
Ne­ki od nje­nih ro­ma­na su i dra­ma­ti­zo­va­ni za film i te­le­vi­zi­ju: „Ubi­stvo u Ori­jent eks­pre­su”, „Pro­go­nje­ni svje­dok”, „Ta­mo gdje ni­kog ne­ma”, „Smrt na Ni­lu”, a dram­ski ko­mad „Mi­šo­lov­ka“ od pre­mi­je­re 1952. go­di­ne u Lon­do­nu naj­du­že je iz­vo­đe­ni ko­mad u isto­ri­ji po­zo­ri­šta.
Draž či­ta­nja Agatinih ro­ma­na le­ži u la­ko­ći pri­po­vje­dač­kog to­ka, u raz­mr­si­va­nju za­ple­te­nog klup­ka zla, u ra­ci­o­nal­noj usred­sre­đe­no­sti na ira­ci­o­nal­no, u po­tra­zi za iz­la­zom iz la­vi­rin­ta zlo­či­na, iz hu­ma­ne po­tre­be da se iz ukr­šte­nih i ne­do­ku­či­vih od­no­sa me­đu lju­di­ma do­đe do svje­tla da­na, da se sve one sjen­ke ko­je se kre­ću ta­jan­stve­nim i tam­nim pu­ti­ma osvi­je­tle i da ona pri­je­te­ća ru­ka zla ko­ja do­la­zi iz mra­ka sa ša­kom u ko­joj je in­ven­tar sve­mo­gu­ćeg oruž­ja po­pri­mi ob­lik ljud­ske ru­ke ko­ja nu­di ži­vot.(Na­sta­vi­će se)