Ubr­zo na­kon Ače­so­no­ve kon­fe­ren­ci­je za štam­pu, pri­spje­la je vi­jest da je nad­bi­skup vest­min­ster­ski kar­di­nal Ber­nard Gri­fin, raz­go­va­rao sa bri­tan­skim pre­mi­je­rom Kle­men­tom Atli­jem i dr­žav­nim se­kre­ta­rom za ino­stra­ne po­slo­ve Er­ne­stom Be­vi­nom. Tra­žio je da da­ju iz­ja­vu o su­đe­nju u Za­gre­bu. Obo­ji­ca su od­go­vo­ri­li da bi nji­ho­va iz­ja­va pred­sta­vlja­la upli­ta­nje u unu­tra­šnje po­slo­ve dru­ge ze­mlje. Zbog to­ga su od­bi­li kar­di­na­lov za­htjev. Cr­kve­ni ve­li­ko­do­stoj­nik je bio upo­ran. Na­red­nog da­na upu­tio je apel mno­gim is­tak­nu­tim lič­no­sti­ma u svi­je­tu, uklju­ču­ju­ći čla­no­ve bri­tan­ske vla­de, u ko­me se za­la­gao za Ste­pin­če­vo oslo­ba­đa­nje. Po Gri­fi­no­vim ri­je­či­ma, nad­bi­skup je osu­đen za­to što se pro­ti­vio po­li­ti­ci ju­go­slo­ven­ske vla­de. Ni­jed­na od op­tu­žbi iz­ni­je­ta pro­tiv nje­ga ni­je se mo­gla do­ka­za­ti. Po­seb­no se za­dr­žao na op­tu­žba­ma o nad­bi­sku­po­vom sa­u­če­sni­štvu u usta­škim zlo­či­ni­ma za vri­je­me ra­ta. Gri­fin je tvr­dio da je Ste­pi­nac uči­nio sve što je bi­lo u nje­go­voj mo­ći da spri­je­či zlo­či­ne: 14. ma­ja 1941. go­di­ne upu­tio je pi­smo Pa­ve­li­ću u ko­me je osu­dio kla­nje u Gli­ni, a ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je i pi­smo pro­tiv mje­ra ko­je je vlast do­no­si­la u po­gle­du Sr­ba i Je­vre­ja. Upo­zo­rio je da nad­bi­skup ni­je imao ni­ka­kvog udi­je­la u na­sil­nom po­kr­šta­va­nju Sr­ba i da ni­je odr­ža­vao bli­ske od­no­se sa Pa­ve­li­ćem. Na­veo je da se usta­ška vla­da ža­li­la u Va­ti­ka­nu na dr­ža­nje nad­bi­sku­pa, čak ga sta­vi­la u kuć­ni za­tvor zbog pro­po­vi­je­di ko­ju je odr­žao ok­to­bra 1943. go­di­ne u ko­joj je osu­dio re­pre­sa­li­je oku­pa­ci­o­nih vla­sti nad na­ro­dom. Zbog nje­go­vih iz­ja­va mi­ni­star ino­stra­nih po­slo­va NDH za­bra­nio je de­cem­bra 1943. go­di­ne no­vi­na­ri­ma da ob­ja­vlju­ju bi­lo ka­kve Ste­pin­če­ve iz­ja­ve. Na kra­ju, na­po­me­nuo je da su mno­gi lju­di u Ju­go­sla­vi­ji du­go­va­li ži­vot nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu. Kar­di­nal je že­lio da pro­bu­di sa­vjest čo­vje­čan­stva, pod­stak­ne od­go­vor­ne na ak­ci­ju i osu­di re­žim u Ju­go­sla­vi­ji za na­pad na Cr­kvu i nje­ne is­tak­nu­te pre­la­te.
Iz­vje­štaj bri­tan­ske am­ba­sa­de u Be­o­gra­du o sud­skom pro­ce­su u Za­gre­bu po­du­da­rao se u mno­go če­mu sa iz­vje­šta­ji­ma Ame­ri­ka­na­ca. To je bi­la, uisti­nu, op­šta ana­li­za pri­li­ka i okol­no­sti ko­je su do­ve­le do su­đe­nja. Po­što je po­no­vio mno­go po­zna­tih po­je­di­no­sti o su­đe­nju, sa­sta­vu su­da, op­tu­žni­ci, od­bra­ni op­tu­že­nog, sa­slu­ša­va­nji­ma, do­ka­znom po­stup­ku i svje­do­ci­ma, pi­sac iz­vje­šta­ja je upo­zo­rio da jav­ni tu­ži­lac ni­je ras­po­la­gao po­treb­nim do­ka­zi­ma za svo­ju tu­žbu, pri­je sve­ga za nad­bi­sku­po­vu dje­lat­nost na­kon oslo­bo­đe­nja. Na­gla­sio je da su lju­di iz nad­bi­sku­po­ve oko­li­ne odr­ža­va­li ve­ze sa od­met­ni­ci­ma (kri­ža­ri­ma), ali da on ni­je bio upo­znat sa tim. Je­di­no oprav­da­na op­tu­žba bi­la je nje­go­va sa­rad­nja sa Pa­ve­li­ćem, ko­ju je nad­bi­skup pri­ka­zao kao pi­ta­nje po­kor­no­sti cr­kve­ne vla­sti svje­tov­noj. (...) Za raz­li­ku od Ame­ri­ka­na­ca, pi­sac iz­vje­šta­ja ni­je po­ka­zi­vao vi­so­ko uva­ža­va­nje za Ste­pin­ca i nje­go­vo dr­ža­nje; imao je re­zer­vi pre­ma nje­go­voj po­li­ti­ci i du­hov­noj sna­zi. Po nje­go­vom uvje­re­nju, nad­bi­skup je bio još je­dan od onih bi­go­ta ka­kvih je bi­lo vi­še u re­do­vi­ma vi­so­ke hi­je­rar­hi­je. Za nje­ga se ni­je mo­glo re­ći da je spa­dao u re­do­ve mu­če­ni­ka, iako je bi­lo oče­vid­no da se od nje­ga to že­lje­lo stvo­ri­ti. Kra­jem mje­se­ca, bri­tan­ski am­ba­sa­dor u Be­o­gra­du osvr­nuo se na či­ta­vo pi­ta­nje od­no­sa iz­me­đu re­ži­ma i Ka­to­lič­ke cr­kve, i u tom kon­tek­stu na su­đe­nje nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu. Pod­sje­tio je na stal­ne na­pa­de mar­ša­la Ti­ta na Ka­to­lič­ku cr­kvu i po­je­di­ne pre­la­te to­kom pro­te­klog lje­ta, na sud­ske i dru­ge pro­ce­se u ko­ji­ma se Cr­kva stal­no spo­mi­nja­la, a po­seb­no na Ti­to­vo istu­pa­nje u Kra­nju, 22. av­gu­sta 1946. go­di­ne. To je po­tvr­đi­va­lo pret­po­stav­ku da je re­žim že­lio da se ob­ra­ču­na sa Ste­pin­cem vi­še kao sa po­gla­va­rom Ka­to­lič­ke cr­kve u Hr­vat­skoj, a ma­nje da mu se su­di zbog pro­šlih grije­ho­va. Zbog to­ga je pro­ces bio od naj­ve­će va­žno­sti ka­ko za re­žim, ta­ko i za Ka­to­lič­ku cr­kvu. Sa svo­je stra­ne, Va­ti­kan ta­ko­đe ni­je bio spre­man da po­pu­sti. Zbog to­ga je su­kob oko Ste­pin­ca po­stao pre­kret­ni­ca u od­no­si­ma iz­me­đu njih, sma­trao je bri­tan­ski am­ba­sa­dor Pik.
Pi­ko­va ana­li­za bi­la je sve­o­bu­hvat­ni­ja, ši­ra i pro­du­blje­ni­ja od one ko­ju je pri­pre­mio ame­rič­ki kon­zul. Osim to­ga, bi­la je objek­tiv­ni­ja i kri­tič­ni­ja pre­ma Ste­pin­cu i Ka­to­lič­koj cr­kvi; uoča­va­la je nji­ho­ve sla­bo­sti i ne­do­sled­no­sti. Ame­ri­kan­ci su su­đe­nju pri­stu­pi­li jed­no­stra­no i na­vi­jač­ki, po­ne­se­ni ot­po­rom pre­ma re­ži­mu i nje­go­vim po­stup­ci­ma. To je di­je­lom pro­is­ti­ca­lo iz dr­ža­nja ame­rič­ke ka­to­lič­ke cr­kve i nje­ne hi­je­rar­hi­je, pri­mi­tiv­ni­je, agre­siv­ni­je i re­ak­ci­o­nar­ni­je. En­gle­zi su oci­je­ni­li Ste­pin­ca kao lič­nost i hr­vat­skog me­tro­po­li­tu mno­go pre­ci­zni­je ne­go Ame­ri­kan­ci, raz­lu­či­li su šta je bi­la vje­ra, a šta po­li­ti­ka. Nji­hov za­klju­čak bio je ne­dvo­smi­sle­no ja­san: ma ko­li­ko za­mje­ra­li re­ži­mu zbog po­stup­ka pre­ma Ste­pin­cu i Ka­to­lič­koj cr­kvi u Ju­go­sla­vi­ji, oni su sno­si­li dio od­go­vor­no­sti za sta­nje u ko­me su se na­la­zi­li. Iako pre­ćut­no, na­slu­ći­va­lo se da se od­go­vor­nost mo­ra­la tra­ži­ti i u Va­ti­ka­nu.
(NA­STA­VI­ĆE SE)