U svom auto­bi­o­graf­skom dje­lu „Mo­jih ne­ko­li­ko svje­to­va” Perl Bak ka­že da je „svi­jet naš pra­vi dom, dom za sva ljud­ska stvo­re­nja, bez ob­zi­ra na stva­ra­la­ča­ko pre­bi­va­li­šte sva­kog od nas. Ku­ća, ko­ma­dić ze­mlje mo­že se na­la­zi­ti ma gdje, ali lju­di su u sr­cu i te­žnja­ma uvi­jek isti. Da bi vo­lio se­be čo­vjek mo­ra pri­je sve­ga, da vo­li dru­ge, da po­ku­ša da ih shva­ti, da po­že­li da uči­ni ne­što za njih. Tra­ga­ju­ći za ovim mo­žda sam sve svo­je go­di­ne pro­ve­la u ne­mir­nim da­le­kim lu­ta­nji­ma i upra­vo u to­me na­la­zi­la sre­ću.“
Ako je ne­či­je dje­lo in­spi­ri­sa­no lu­ta­nji­ma on­da je to si­gur­no slu­čaj sa Perl Bak. Či­ta­vog svog ži­vo­ta gra­di­la je ne­vi­dlji­vi most iz­me­đu dva svi­je­ta, Is­to­ka i Za­pa­da, iz­me­đu Ki­ne i Ame­ri­ke. Mi­sao drev­nog ki­ne­skog mu­dra­ca ko­ja gla­si „Pod ne­bom smo svi mi sa­mo jed­na po­ro­di­ca”, za­pi­sa­na na har­ti­ji tu­šem i čet­ki­com od ka­mi­lje dla­ke, pot­pu­no se ugra­di­la u knji­žev­ni opus Perl Bak ko­ja je sa pod­jed­na­kom lju­ba­vlju i uva­ža­va­njem is­pi­si­va­la du­hov­nu isto­ri­ju dvi­je ve­o­ma raz­li­či­te kul­tu­re.
Perl Bak je ro­đe­na u po­ro­di­ci pre­zbi­te­ri­jan­skih mi­si­o­na­ra 26. ju­na 1892. go­di­ne u Hils­bo­rou, gra­di­ću u za­pad­noj Vir­dži­ni­ji. Sa pet mje­se­ci ro­di­te­lji su je od­ve­li u Ki­nu ta­ko da je pri­je na­u­či­la ki­ne­ski ne­go en­gle­ski je­zik. Kad je od­ra­sla vra­ti­la se u Sje­di­nje­ne Dr­ža­ve i upi­sa­la se na Ran­dolf-Me­ko­nov ko­ledž. Na­kon za­vr­šet­ka ko­le­dža vra­ća se u Ki­nu, gdje se uda­je za mi­si­o­na­ra Lo­sin­ga Ba­ka. Bi­la je pre­da­vač na ki­ne­skim uni­ver­zi­te­ti­ma a Ki­nu je na­pu­sti­la kra­jem če­tr­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka. Imla je dvi­je kće­ri, jed­na je bi­la men­tal­no za­o­sta­la i pri­ču o nje­nom ži­vo­tu Perl Bak je pre­o­bli­ko­va­la u ro­ma­nu „De­te ko­je ni­ka­da ni­je od­ra­slo.“
Od mu­ža se raz­ve­la 1936. ali je za­dr­ža­la pre­zi­me Bak. Po­sle se uda­la za svog iz­da­va­ča Ri­čar­da Vol­ša i sa njim ži­vje­la u Pen­sil­va­ni­ji sa pe­to­ro usvo­je­ne dje­ce. Osno­va­la je za­du­žbi­nu „Ku­ća do­bro­do­šli­ce“ za usva­ja­nje i po­moć dje­ci či­ji su oče­vi bi­li ame­rič­ki voj­ni­ci.
Umr­la je 6. apri­la 1973. go­di­ne pro­ži­vjev­ši dug i plo­dan ži­vot. Kroz nje­ne oči mi­li­o­ni či­ta­la­ca mo­gli su da vi­de lje­po­tu Ki­ne i nje­nog na­ro­da, drev­nu Ki­nu ko­ja je bi­la vi­še ci­vi­li­za­ci­ja ne­go na­ci­ja i vi­še tra­di­ci­ja ne­go dr­ža­va.
Pi­sa­la je po uzo­ru na tra­di­ci­o­nal­ne ki­ne­ske ro­man­si­je­re – pri­rod­no, ne­iz­vje­šta­če­no, jed­no­stav­no, pod­re­đu­ju­ći svo­ju gra­đu opi­su ži­vo­ta i kroz ogrom­ni vre­men­ski i pro­stor­ni ob­lik ot­kri­va­ju­ći do­ga­đa­je po onom re­du u su­šti­ni, rit­mu i ob­li­ku ko­ji su je­di­no mo­gu­ći.(Na­sta­vi­će se)