Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Oštri­na su­ko­ba oko osu­de nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca tek se na­zi­ra­la iz na­ve­de­nih di­plo­mat­skih iz­vje­šta­ja i ko­men­ta­ra. Či­ni­lo se da su Ame­ri­kan­ci naj­vi­še iz­gu­bi­li gla­vu. Mno­gi čla­no­vi Kon­gre­sa i funk­ci­o­ne­ri De­mo­krat­ske stran­ke, ko­ja je uži­va­la po­dr­šku naj­ve­ćeg di­je­la ka­to­lič­kog iz­bor­nog ti­je­la, zah­ti­je­va­li su oštru in­ter­ven­ci­ju pro­tiv Ju­go­sla­vi­je. Ne­ko­li­ko pri­mje­ra, iz­me­đu vi­še sto­ti­na, naj­bo­lja su ilu­stra­ci­ja ta­kvih ras­po­lo­že­nja. Još pri­je ne­go što je pre­su­da iz­re­če­na, član Pred­stav­nič­kog do­ma, Čarsl Ro­bin­son, upu­tio je dr­žav­nom se­kre­ta­ru, u ime svo­jih bi­ra­ča, pi­smo u ko­me je zah­ti­je­vao da se zbog „ne­hu­ma­nog po­stup­ka pre­ma nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu pre­ki­nu di­plo­mat­ski od­no­si sa Ju­go­sla­vi­jom”. Kon­gre­smen iz Mi­či­ge­na upu­tio je dr­žav­nom se­kre­ta­ru oštro sro­če­no pi­smo u ko­me je su­đe­nje u Za­gre­bu na­zvao „ken­gur­skim”. Za nje­ga je ono pred­sta­vlja­lo iz­ru­gi­va­nje prav­di i ne­prav­du, kao i na­pri­jed smi­šlje­ni po­ku­šaj da se is­ko­ri­je­ni hri­šćan­stvo u toj ze­mlji. Su­đe­nje je upo­re­dio sa po­ku­ša­jem na­ci­sta da is­ko­ri­je­ne Je­vre­je i ka­to­li­ke u Nje­mač­koj. Zah­ti­je­vao je da vla­da SAD pre­du­zme po­treb­ne mje­re da se Ste­pi­nac pu­sti iz za­tvo­ra; sa svo­je stra­ne, na­gla­sio je da će ubu­du­će gla­sa­ti pro­tiv sva­kog vi­da po­mo­ći Ju­go­sla­vi­ji. Pred­sjed­nik Na­ci­o­nal­nog ko­mi­te­ta De­mo­krat­ske stran­ke, Ro­bert Ha­ne­gan, oba­vi­je­stio je se­kre­ta­ra pred­sjed­ni­ka Tru­ma­na da su čla­no­vi pred­sjed­ni­štva udru­že­nja Ka­to­lič­kih rat­nih ve­te­ra­na tra­ži­li da bu­du pri­mlje­ni u Bi­je­lu ku­ću sa na­mje­rom da iz­ne­su svo­je mi­šlje­nje o slu­ča­ju Ste­pi­nac. Pri­go­va­ra­li su zbog dr­ža­nja ad­mi­ni­stra­ci­je, a ne­ki su pri­je­ti­li da će is­ko­ri­sti­ti pred­iz­bor­nu kam­pa­nju da dje­lu­ju pro­tiv nje. Ha­ne­gan im je sa­vje­to­vao da se uz­dr­že do iz­bo­ra i po­tom tra­že pri­jem u Bi­je­loj ku­ći, ka­ko bi iz­ni­je­li svo­ja gle­di­šta pred­sjed­ni­ku Tru­ma­nu. Sla­nje pi­sa­ma i po­sje­te Bi­je­loj ku­ći, po­sta­će nor­mal­na po­ja­va tih da­na i ka­sni­je.
Ti­to­vo dr­ža­nje na­spram ovih i slič­nih na­pa­da i osu­da, bi­lo je ne­po­mir­lji­vo. U go­vo­ru odr­ža­nom u Za­gre­bu, 31. ok­to­bra 1946. go­di­ne, osvr­nuo se na njih. Iz­ja­vio je da su ju­go­slo­ven­sku vla­du op­tu­ži­va­li u svi­je­tu da je pro­go­ni­la vje­ru i Cr­kvu. „To ni­je isti­na; mi ne mo­že­mo do­zvo­li­ti da ra­zni lju­di slu­že in­te­re­si­ma dru­gih ne­ka­žnje­no”. Po­tom se osvr­nuo na slu­čaj nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca, re­kav­ši da na­rod ni­je o to­me mno­go znao. Kad je bi­skup Her­li do­šao kod nje­ga na raz­go­vor, re­kao mu je da nad­bi­sku­pa iz­ve­du iz ze­mlje, a ako to Va­ti­kan ne bu­de uči­nio, uhap­si­će ga. Če­ti­ri mje­se­ca je pro­šlo od tog raz­go­vo­ra, a u Va­ti­ka­nu ni­je­su do­ni­je­li ni­ka­kvu od­lu­ku. Vla­da je že­lje­la da sve­šten­stvo oba­vlja svo­je po­slo­ve, a ne da slu­ži in­te­re­si­ma tu­đi­na. Za­klju­čio je tvrd­njom da se Ju­go­sla­vi­ja ni­je pla­ši­la kam­pa­nje u svi­je­tu. Iz usta naj­i­stak­nu­ti­jeg ju­go­slo­ven­skog vo­đe iza­šao je otvo­re­ni iza­zov Za­pa­du, po­tvr­da od­luč­nog dr­ža­nja pre­ma Ka­to­lič­koj cr­kvi i ne­po­pu­stlji­vo­sti pre­ma Va­ti­ka­nu. Vo­đa ita­li­jan­skih ko­mu­ni­sta, Pal­mi­ro To­lja­ti, ko­ji se po­čet­kom no­vem­bra na­la­zio u po­sje­ti Ju­go­sla­vi­ji, po­dr­žao je od­lu­ku ju­go­slo­ven­skog re­ži­ma da iz­ve­de Ste­pin­ca pred sud. U iz­ja­vi do­pi­sni­ku rim­ske „Uni­te” 6. no­vem­bra 1946. go­di­ne, To­lja­ti je re­kao da je pi­tao hr­vat­ske ko­mu­ni­ste o od­je­ku su­đe­nja i pre­su­de u na­ro­du. Oni su mu od­go­vo­ri­li da je su­đe­nje po­ja­ča­lo „auto­ri­tet re­ži­ma” i da je Ti­to­va iz­ja­va od 31. ok­to­bra osta­vi­la sna­žan uti­sak u jav­no­sti. Po To­lja­ti­je­vom mi­šlje­nju, u Va­ti­ka­nu ni­je­su ozbilj­no shva­ti­li Ti­to­vu po­nu­du da se Ste­pi­nac po­vu­če, pa su sto­ga sno­si­li od­go­vor­nost za otva­ra­nje pro­ce­sa. U Va­ti­ka­nu su se na­da­li da će ti­me osla­bi­ti re­žim, a do­go­di­lo se su­prot­no, za­klju­čio je To­lja­ti. Ta­kvo mi­šlje­nje ni­je­su di­je­li­li osta­li, uklju­ču­ju­ći od­go­vor­ne u Slu­žbi bez­bjed­no­sti. To je bi­la ko­mu­ni­stič­ka po­ru­ka so­li­dar­no­sti sa re­ži­mom u Ju­go­sla­vi­ji. Iz sa­ču­va­nih bi­lje­ža­ka o ra­du naj­u­žeg ko­mu­ni­stič­kog ru­ko­vod­stva, sa­zna­je se da se po­čet­kom ja­nu­a­ra 1947. go­di­ne raz­go­va­ra­lo o su­đe­nju Ste­pin­cu i nje­go­vim po­sle­di­ca­ma, do­brim i rđa­vim. Tom pri­li­kom Ba­ka­rić je iz­ja­vio da ni­je bio pot­pu­no za­do­vo­ljan dr­ža­njem or­ga­na bez­bjed­no­sti. „Bi­lo je ne­ra­zu­mi­je­va­nja to­ga pro­ce­sa sa na­še stra­ne (kod Ozne na te­re­nu), ta­ko da je Kap­tol (za­gre­bač­ki) do­bio uti­sak da po­pu­šta­mo”. To je bi­lo pri­zna­nje da je su­đe­nje pro­iz­ve­lo su­pro­tan efe­kat od oče­ki­va­nog. Nje­go­ve po­to­nje ri­je­či po­tvr­di­le su na­mje­ru, i po­tre­bu, još oštri­jeg sta­va pre­ma Cr­kvi. Za­klju­čio je ri­je­či­ma: „Tre­ba uda­ri­ti na cen­tar i Her­li­ja. Po­ci­je­pa­ti bi­sku­pe”. Re­žim ni­je na­mje­ra­vao da pra­vi ustup­ke.
(NA­STA­VI­ĆE SE)