PI­ŠE: Mi­li­ca Kralj


Već pr­vim ro­ma­nom „Is­toč­ni vje­tar, za­pad­ni vje­tar“ do­ži­vje­la je ve­li­ki uspjeh, kao i ro­ma­ni­ma „Do­bra ze­mlja“, ko­ji sa „Si­no­vi­ma“ i „Ras­tu­re­nim do­mom“ či­ne tri­lo­gi­ju „Ze­mlja­na ku­ća“ – po­ro­dič­nu hro­ni­ku u ko­joj se pri­ka­zi­va­njem sud­bi­ne jed­ne ki­ne­ske po­ro­di­ce ocr­ta­va­ju so­ci­jal­ni i dru­štve­ni po­tre­si u Ki­ni po­čet­kom 20. vi­je­ka.
Ro­man „Do­bra ze­mlja“ na­gra­đen je Pu­li­ce­ro­vom na­gra­dom, ko­ja je Perl Bak obez­bi­je­di­la za­vid­no mje­sto u ame­rič­koj i svjet­skoj knji­žev­no­sti.
No­be­lo­vu na­gra­du do­bi­la je 1938. go­di­ne kao pr­va Ame­ri­kan­ka. U obra­zlo­že­nju No­be­lo­vog ko­mi­te­ta je sta­ja­lo da ro­ma­ne iz pe­ra Perl Bak ka­rak­te­ri­še: „Bo­ga­to i iz­vor­no ep­sko sli­ka­nje ži­vo­ta ki­ne­skih se­lja­ka“.
U be­sje­di u Stok­hol­mu Perl Bak je go­vri­la o to­me ko­li­ko mno­go du­gu­je tra­di­ci­ji ki­ne­skog ro­ma­na či­ji je cilj da za­ba­vi lju­de.
Ve­ći­na nje­nih dje­la prev­de­na je na sko­ro sve svjet­ske je­zi­ke i štam­pa­na u fan­ta­stič­nom ti­ra­žu od 120 mi­li­o­na pri­mje­ra­ka.
Ro­ma­ni „Ca­ri­ca“, „Pi­smo iz Pe­kin­ga“ „Ži­va tr­ska“, „Ma­ti“, „Ras­tu­re­ni dom“, „Dru­gi bo­go­vi“, „Zma­je­vo sje­me“, „Obe­ća­nje“, „Pa­vi­ljon že­na“ „Dru­ga lju­bav“... svo­jom ča­ro­li­jom uvo­de či­ta­o­ca u svi­jet ne­po­zna­tog ko­ji se do­ži­vlja­va i pri­hva­ta kao dio sop­stve­ne re­al­no­sti.
Pi­šu­ći o Ki­ni Perl Bak je po­ka­za­la jed­nu ne­po­zna­tu ze­mlju ot­kri­va­ju­ći nam je­dan za­ča­ra­ni svi­jet u či­jem sre­di­štu se na­la­ze lo­tos – sim­bol du­hov­ne mi­lo­sti, či­sto­te, sa­vr­šen­stva, mi­ra, žen­skog ge­ni­ja, lje­ta i plod­no­sti i žad, ne­be­ski dra­gulj, prin­cip ne­be­skog oca, sim­bol ne­be­skih vrat­ni­ca i znak do­bre sre­će.
Uvi­jek na stra­ni že­ne ko­ja tra­ga za lju­ba­vlju , ko­ja se bo­ri za nju, knji­žev­ni­ca pi­še o že­ni ko­ja na svo­jim sla­ba­šnim ra­me­ni­ma, po­put Atla­sa, mo­ra da no­si cio svi­jet. Ali nje­na ra­me­na ne po­pu­šta­ju pod bol­nim te­re­tom glo­bu­sa. Ta že­na i pa­ti, bo­lu­je, i na­da se i vje­ru­je:
„On ne na­la­zi da sam li­je­pa. Šta bi bi­lo kad bli­je­da i su­mor­na vo­da ne bi osje­ti­la ka­ko je mje­sec pri­vla­či. Šta bi bi­lo kad nje­go­va svje­tlost ni­kad ne bi do­dir­nu­la i oži­vje­la ta­las. Oh, go­spo­da­ru, ču­vaj se i vra­ti mi po­zdrav, da ne bih bi­la ta­ko bli­je­da i su­mor­na bez te­be. (...)Ali kad on uđe ne­mam sna­ge da iz­go­vo­rim ove ri­je­či. Zar je mo­gu­će da sam uda­ta za stran­ca. Nje­go­ve ri­je­či su ma­lo­broj­ne i ne­mar­no iz­go­vo­re­ne, a nje­gov po­gled pre­le­ti su­vi­še br­zo pre­ko me­ne, ma­da sam ob­u­če­na u sa­ten bre­skvi­ne bo­je i imam bi­se­re u tek na­mje­šte­noj ko­si. To je mo­ja tu­ga. Je­dva mje­sec da sam uda­ta a ni­sam li­je­pa u nje­go­vim oči­ma.“
Stvo­riv­ši knji­že­vo dje­lo za sva vre­me­na Perl Bak je pro­go­vo­ri­la i svo­je­vr­snoj mu­dro­sti – da je po­treb­no da se ži­vi u har­mo­ni­ji me­đu raz­li­či­tim svje­to­vi­ma, da se pri­rod­no pra­vo na iz­bor slo­bo­de i iz­bor lju­ba­vi ni­ko­me i ni­ka­da ne smi­je ospo­ra­va­ti, da sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta pri­pa­da­ju svi­ma dok se u po­drh­ta­va­nju lo­to­sa i ze­le­noj pro­zir­no­sti ža­da skri­va sr­ce je­din­stve­nog svi­je­ta.
Svi­je­ta ra­zu­mi­je­va­nja, lju­ba­vi, har­mo­ni­je i skla­da.(KRAJ)