Pri­re­dio: Mi­la­din VELj­KO­VIĆ


Va­ti­kan je is­ko­ri­stio pri­li­ku da po­kre­ne sil­nu pro­pa­gand­nu ak­ci­ju, po­dig­ne sve ras­po­lo­ži­ve sna­ge u svi­je­tu i upra­vi sve to­po­ve na ko­mu­ni­stič­ki re­žim u Ju­go­sla­vi­ji. Stra­ni­ce „L’Os­ser­va­to­re Ro­ma­no” bi­le su sed­mi­ca­ma pu­ne pi­sa­ma, pro­te­sta, po­ru­ka ve­za­nih za pre­su­de su­da u Za­gre­bu. Sti­za­le su iz či­ta­vog svi­je­ta. Ne­ko­li­ko da­na na­kon iz­ri­ca­nja pre­su­de, 14. ok­to­bra. „L’Os­ser­va­to­re Ro­ma­no” je ob­ja­vio de­kret Sve­te kon­gre­ga­ci­je Kon­ci­la u ko­me su eks­ko­mu­ni­ci­ra­ni svi ko­ji su fi­zič­ki ili mo­ral­no uče­stvo­va­li u su­đe­nju. Pre­ma ana­li­zi bri­tan­ske am­ba­sa­de pri Sve­toj sto­li­ci, eks­ko­mu­ni­ka­ci­ja je ob­u­hva­ti­la i Jo­si­pa Bro­za. U raz­go­vo­ri­ma sa vi­so­kim va­ti­kan­skim funk­ci­o­ne­ri­ma, bri­tan­ski am­ba­sa­dor je sa­znao da ni­je do­ni­je­ta ni­ka­kva po­seb­na od­lu­ka kad je ri­ječ o Ti­tu, već da je Kon­gre­ga­ci­ja sa­mo po­tvr­di­la fa­it ac­com­pli. To je zna­či­lo da je eks­ko­mu­ni­ka­ci­ja auto­mat­ski uklju­či­la i nje­ga, sve čla­no­ve su­da i jav­nog tu­ži­o­ca. Po­je­din­ci su ta­kvu od­lu­ku tu­ma­či­li pa­pi­nim okli­je­va­njem da se iz­ra­zi otvo­re­no o ulo­zi Jo­si­pa Bro­za u otva­ra­nju sud­skog pro­ce­sa. Tek ka­da se usta­no­vi nje­go­va od­go­vor­nost, ili udio u njoj, ta­ko­đe da se do­ne­se od­lu­ka ad­per­so­nam. Na­rav­no, od­lu­ka o eks­ko­mu­ni­ka­ci­ji mo­gla je da po­go­di sa­mo one ko­ji su bi­li vjer­ni­ci u pra­vom smi­slu, a ne no­mi­nal­no ro­đe­ne ka­to­li­ke. U tom slu­ča­ju, nji­ma su bi­li us­kra­će­ni sve­ti sa­kra­men­ti, pri­čest, uče­stvo­va­nje na cr­kve­nim slu­žba­ma, vjen­ča­nje u cr­kvi i dru­go. Dru­gim ri­je­či­ma, od­lu­ka je bi­la či­sta for­mal­nost, osta­tak iz ar­se­na­la sred­njo­vje­kov­nih ob­ra­ču­na sa svje­tov­nim vla­da­ri­ma i pre­stup­ni­ci­ma.
Eks­ko­mu­ni­ka­ci­ja je pred­sta­vlja­la sa­mo pr­vi ko­rak, na­ja­vu onog što je do­la­zi­lo, što se pri­pre­ma­lo. Oče­ki­vao se Her­li­jev iz­vje­štaj o su­đe­nju, ocje­na nje­go­ve za­ko­ni­to­sti i pra­vo­va­lja­no­sti. Nje­go­vo pri­su­stvo na su­đe­nju, po­sje­te i raz­go­vo­ri sa prav­ni­ci­ma, advo­ka­ti­ma, ame­rič­kim kon­zu­lom i dru­gim li­ci­ma upo­zna­tim sa to­kom su­đe­nja, omo­gu­ći­li su mu da iz­vje­štaj br­zo na­pi­še i pro­sli­je­di ga u Va­ti­kan. Po­čet­kom no­vem­bra 1946. go­di­ne, Her­li je iz­vje­štaj do­sta­vio ame­rič­koj am­ba­sa­di u Be­o­gra­du. U pro­prat­nom pi­smu dr­žav­nom se­kre­ta­ru, ot­prav­nik po­slo­va am­ba­sa­de oci­je­nio je da je iz­vje­štaj bio objek­ti­van i ne­pri­stra­san. Pod­sje­ćao je u mno­go če­mu na su­đe­nje ge­ne­ra­lu Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću, kao i dru­ga su­đe­nja u ze­mlji.
Od­go­vor Sv. Sto­li­ce na pre­su­du nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu i po­stup­ci­ma pre­ma po­je­di­nim pred­stav­ni­ci­ma ka­to­lič­ke hi­je­rar­hi­je, po­čeo je da pri­sti­že u Be­o­grad i dru­ge gra­do­ve tek po­čet­kom na­red­ne, 1947. go­di­ne. U raz­go­vo­ru sa no­vo­i­me­no­va­nim ot­prav­ni­kom po­slo­va pri Sv. sto­li­ci, Pe­trom Ben­zo­nom, 30. ju­na, kar­di­nal Tar­di­ni iz­ra­zio je ne­go­do­va­nje zbog iz­ra­že­nih pre­su­da, kao i pi­sa­nja Bor­be to­kom su­đe­nja. Iako se to oče­ki­va­lo, pa­pa Pi­je XII je od­bio da pri­mi no­vog ot­prav­ni­ka po­slo­va. Go­vo­ri­lo se i o mo­gu­ćem pre­ki­du di­plo­mat­skih od­no­sa sa Sv. sto­li­com. Po­bolj­ša­nje od­no­sa iz­me­đu dvi­je stra­ne, sva­ka­ko, ni­je bi­lo na vi­di­ku, za­klju­čio je aka­de­mik Ži­vo­ji­no­vić po­gla­vlje „Su­đe­nje nad­bi­sku­pu Ste­pin­cu sep­tem­bra–ok­to­bra 1946. go­di­ne.
Me­đu­na­rod­ni pri­ti­sci, po­seb­no ame­rič­ki, sa za­htje­vom da se oslo­bo­di Aloj­zi­je Stepenac, na­sta­vi­li su se i u na­red­nom pe­ri­o­du, što je, na kra­ju, re­zul­ti­ra­lo nje­go­vim uslov­nim pu­šta­njem na slo­bo­du, u kuć­ni pri­tvor, 5. de­cem­bra 1951. Ka­ko je sve to te­klo, aka­de­mik Ži­vo­ji­no­vić je opi­sao u is­toj knji­zi, u op­šir­nom po­gla­vlju „Oslo­bo­đe­nje nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca 1948-1951. go­di­ne”. Da bi­smo, bar do­ne­kle, pri­bli­ži­li po­za­di­nu i kraj­nji is­hod ovog slo­že­nog sud­skog pro­ce­sa, ci­ti­ra­će­mo po­sled­nji pa­sus iz ovog aka­de­mi­ko­vog tek­sta: „Oslo­ba­đa­nje nad­bi­sku­pa Ste­pin­ca, u če­mu su SAD i nje­ni pred­stav­ni­ci igra­li zna­čaj­nu ulo­gu, za­vr­ši­lo se za­o­štra­va­njem su­ko­ba iz­me­đu Va­ti­ka­na i Ju­go­sla­vi­je, kao i ad­mi­ni­stra­ci­je i ka­to­lič­ke hi­je­rar­hi­je. I ovo­ga pu­ta, kao i ra­ni­je, SAD su u nad­bi­sku­po­vom oslo­bo­đe­nju tra­ži­le, i na­šle, svo­je in­te­re­se. Nji­ho­vo ostva­re­nje ni­je bi­lo u skla­du sa va­ti­kan­skim i, ši­rim, ka­to­lič­kim sta­no­vi­šti­ma i po­tre­ba­ma. U Va­ti­ka­nu se oče­ki­va­lo da SAD po­štu­ju nje­go­ve za­htje­ve i gle­di­šta, što ad­mi­ni­stra­ci­ja ni­je uči­ni­la. Am­ba­sa­dor Alen je dje­lo­vao u Be­o­gra­du i Va­šing­to­nu u skla­du sa po­li­tič­kim, stra­te­gij­skim i di­plo­mat­skim za­htje­vi­ma i po­tre­ba­ma SAD, za­ne­ma­ru­ju­ći u ve­li­koj mje­ri sta­no­vi­šta i po­tre­be Va­ti­ka­na. Otu­da sla­bo pri­kri­ve­no ne­ras­po­lo­že­nje i kri­ti­ke, op­tu­žbe i po­le­mi­ke u jav­no­sti. Umje­sto da ubla­ži ne­spo­ra­zu­me i otvo­ri put spo­ra­zu­mi­je­va­nju, oslo­bo­đe­nje Ste­pin­ca do­li­lo je ulje na va­tru i otvo­ri­lo no­ve su­ko­be sa ne­že­lje­nim i da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma.
(KRAJ)