Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić`


Dok se cr­no­gor­ska vlast i lo­kal­na upra­va Ce­ti­nja ovih da­na iz­no­va nad­mu­dru­ju sa Mi­tro­po­li­jom cr­no­gor­sko-pri­mor­skom i si­lo­bat­no po­ku­ša­va­ju da naj­po­zna­ti­ju iko­nu na svi­je­tu, Bo­go­ro­di­cu Fi­ler­mo­su, traj­no smje­ste u Ce­tinj­sku pe­ći­nu, upr­kos oštrom pro­ti­vlje­nju i Cr­kve i struč­nja­ka, iz­no­va is­kr­sa­va kao nož oštro pi­ta­nje: či­jim to oni bla­gom „tr­gu­ju” i ot­kud im pra­vo da tri naj­ve­će hri­šćan­ske sve­ti­nje, po­me­nu­tu iko­nu, ru­ku Sve­tog Jo­va­na i če­sti­cu Ča­snog kr­sta, sve­to troj­stvo ko­je vje­ko­vi­ma ni­je di­je­lje­no, već bez­ma­lo 40 go­di­na dr­že odvo­je­no i po­di­je­lje­no?
Evo naj­pri­je krat­kog pod­sje­ća­nja ka­ko su ove sve­te, u stva­ri, do­spje­le u Cr­nu Go­ru.
– Iko­na Bo­go­ro­di­ce Fi­ler­mo­se sma­tra se naj­sta­ri­jom sa­ču­va­nom sli­kom maj­ke Hri­sto­ve, a ono što joj da­je po­seb­nu draž je­ste či­nje­ni­ca da pre­da­nje go­vo­ri da ju je na­sli­kao sve­ti apo­stol i je­van­đe­li­sta Lu­ka pre­ma ži­vom mo­de­lu, od­no­sno s bla­go­slo­vom sa­me Bo­go­ro­di­ce – ka­že Ta­ma­ra Og­nje­vić, isto­ri­čar umjet­no­sti, po­zna­ti no­vi­nar i pu­bli­ci­sta.
Iz pu­sti­nje, gdje je po­tom du­go ču­va­na me­đu pr­vim mo­na­si­ma, pre­ni­je­ta je u Je­ru­sa­lim, a oda­tle, ne­gdje oko 430. go­di­ne, za­slu­gom ca­ri­ce Ev­do­ki­je, su­pru­ge ca­ra Te­o­do­si­ja Dru­gog, do­spi­je­va u Kon­stan­ti­no­polj. Tu je ču­va­na u po­zna­toj car­skoj bo­go­mo­lji, Vla­hern­skoj cr­kvi, sve do 1204. go­di­ne, ka­da je pa­la u ru­ke kr­sta­ša ko­ji su opu­sto­ši­li Kon­stan­ti­no­polj, za­jed­nom sa ru­kom Sve­tog Jo­va­na i če­sti­com Ča­snog kr­sta, re­li­kvi­ja­ma ko­je su u me­đu­vre­me­nu pri­klju­če­ne iko­ni. Ta­ko su sve­ti­nje do­spje­le u po­sjed ri­mo­ka­to­lič­kog mo­na­škog vi­te­škog re­da Jo­va­no­va­ca. Oda­tle su, po pri­li­ci, pre­ko Pa­le­sti­ne i Ki­pra, do­spje­le na ostr­vo Ro­dos, gdje su ču­va­ne u po­seb­no sa­gra­đe­nom i ure­đe­nom hra­mu na br­du Fi­ler­mos.
A kad je 1522. go­di­ne na utvr­đe­ni Ro­dos kre­nuo i je­dan od naj­ve­ćih tur­skih osva­ja­ča, Su­lej­man Ve­li­čan­stve­ni, sa ar­ma­dom od pre­ko če­ti­ri sto­ti­ne bro­do­va, Jo­va­nov­ci su, s bla­go­slo­vom tur­skog sil­ni­ka, na­pu­sti­li Ro­dos i po odo­bre­nju špan­skog kra­lja Kar­la Pe­tog, skra­si­li se na Mal­ti. Od ta­da no­se i ime Mal­te­ški vi­te­zo­vi.
Kad je Na­po­le­on Bo­na­par­ta 1798. go­di­ne kre­nuo u svoj ču­ve­ni „egi­pat­ski po­hod”, na pu­tu nje­go­ve moć­ne ar­ma­de se pr­vo na­šla Mal­ta. Uvi­đa­ju­ći uza­lud­nost ot­po­ra, Mal­te­ški vi­te­zo­vi su po­lo­ži­li oruž­je i ostr­vo pre­da­li bez bor­be, a za uz­vrat su do­bi­li osva­ja­če­vu do­zvo­lu da mo­gu mir­no da odu sa ostr­va i, po­red osta­log, sa so­bom po­ne­su i tri sve­ti­nje, ko­je su i na Mal­ti stal­no ču­va­ne u po­seb­no ure­đe­nim bo­go­mo­lja­ma.
Osi­ro­ma­še­ni i po­ni­že­ni, Mal­te­ža­ni su ne­ko­li­ko mje­se­ci ka­sni­je na­šli uto­či­šte pod sku­tom ru­skog ca­ra Pa­vla Pr­vog, ko­jem su u znak za­hval­no­sti za bla­go­na­klo­nost ko­ju je po­ka­zao pre­ma nji­ma, da­ro­va­li tri naj­ve­će sve­ti­nje u hri­šćan­stvu.
Odu­še­vlje­ni im­pe­ra­tor je raz­dri­je­šio ke­su, na­re­dio da se sve­ti­nje oku­ju u že­že­no zla­to i ukra­se naj­sku­po­cje­ni­jim dra­gu­lji­ma, i one su od ta­da sve do Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, od­no­sno do 1920. go­di­ne, ču­va­ne u ru­skim car­skim la­vra­ma. Ta­da su uz po­moć bje­lo­gar­de­ja­ca pro­kri­jum­ča­re­ne u Ta­lin, u Esto­ni­ju, i pre­da­te sta­roj ca­ri­ci Ma­ri­ji Fjo­do­rov­noj, maj­ci po­sled­njeg no­si­o­ca ru­ske car­ske kru­ne Ni­ko­la­ja Dru­gog Ro­ma­no­va. Ona će, iz­gle­da, na­re­di­ti da se, po nje­noj smr­ti, sve­ti­nje da­ru­ju ju­go­slo­ven­skom kra­lju Alek­san­dru Pr­vom Ka­ra­đor­đe­vi­ću u znak za­hval­no­sti za po­moć i uto­či­šte ko­je je pru­žio ogrom­noj ma­si Ru­sa iz­bje­glih pred na­le­tom bolj­še­vi­ka.
Ta­ko je za­i­sta i bi­lo, sve­ti­nje su i po­sli­je po­gi­bi­je kra­lja Alek­san­dra ču­va­ne u naj­ve­ćoj taj­no­sti u dvor­skoj cr­kvi u Be­o­gra­du sve do april­skog slo­ma Ju­go­sla­vi­je 1941. go­di­ne ka­da su sa osta­lim dr­žav­nim i dvor­skim bla­gom do­spje­le pod Ostrog, pred ći­vot Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog.
(Sju­tra: Taj­na igu­ma­na Le­on­ti­ja )

Ime

Po ono­me što je, uglav­nom kao pre­da­nje, do­pr­lo do na­ših da­na, tvo­rac ove sli­ke Maj­ke Bož­je je iko­nu naj­pri­je od­nio u pu­sti­nju, ta­da­šnje pre­bi­va­li­šte pr­vih mo­na­ha, zva­nih na­zo­re­ji. Tu je, na­vod­no, do­bi­la ime Bo­go­ro­di­ca Fi­le­rim­ska – Pu­sti­no­ljub­na. Po dru­goj ve­ri­zi­ji ona je Bo­go­ro­di­ca Fi­ler­mo­ska po br­du Fi­ler­mo­su na Ostr­vu Ro­dos na ko­jem je ču­va­na vi­še od dva vi­je­ka, a u op­ti­ca­ju je još ne­ko­li­ko slič­nih ver­zi­ja nje­nog ime­na – Bo­go­ro­di­ca Fi­ler­mo­sa, Fi­lerm­ska..., što će re­ći da do da­nas još ni­je sa­svim tač­no utvr­đe­no ni nje­no pra­vo ime.