U svi­je­tu u ko­me se ro­dio ne smi­je se ni smi­ja­ti ni pla­ka­ti, a pi­še se i go­vo­ri sa­mo o ju­na­ci­ma i ju­nač­kim pod­vi­zi­ma. Ju­ro­div­ci, bož­ja­ci i bes­kuć­ni­ci ne spo­mi­nju se u ozbilj­ni­jim raz­go­vo­ri­ma, ka­mo­li da se na nji­hov slu­čaj tro­ši har­ti­ja i ovje­ko­vje­ču­je nji­ho­va pro­ma­še­na sud­bi­na.
U ta­kav svi­jet, na glav­nu knji­žev­nu ka­pi­ju ba­nuo je Mi­o­drag Bu­la­to­vić na če­lu ša­re­ne bu­lu­men­te s ko­ko­ti­ma i ma­gar­ci­ma, čak­ta­ri­ma i bar­ja­ci­ma, po­ku­plje­ne s ko­la­ca i ko­no­pa­ca. Na po­čet­ku svog pr­vi­jen­ca ci­ti­rao je knji­gu o Jo­vu: ,,Šta je čo­vjek da ga ci­je­niš i da ma­riš za nj?”
Iz pat­nje, po­ni­že­nja i be­zo­bal­ne nje­žno­sti ra­đa­la se nje­go­va pro­zo­di­ja i iz­vi­ja­la ma­ter­nja me­lo­di­ja nje­go­vih neo­do­lji­vih re­če­ni­ca.
Ka­ko je pi­sao, ni­je pi­sao ni­ko, ka­ko je iz­gle­dao, ni­je li­čio ni na ko­ga. Po nje­mu se vi­dje­lo da ni­je sa­svim od ovo­ga svi­je­ta, a ono o če­mu je pi­sao bi­lo je po­su­to svje­tlu­ca­vim tru­njem dru­gih svje­to­va.
Iz du­bo­ke men­tal­ne po­tre­be is­pi­si­vao je stra­ni­ce i stra­ni­ce ne­pro­vid­nog za­um­nog tek­sta do ko­jeg mu je dr­žao vi­še ne­go do sve­ga ja­snog i raz­go­vjet­nog. Iako ne­pro­vid­ne sva­ko­me pa i nje­mu, di­gre­si­je u ko­je se sur­va­va­la nje­go­va re­če­ni­ca po­ja­vlji­va­le su se kao oba­ve­zan dio sva­kog ru­ko­pi­sa. Kao da je sve dru­go i pi­sao da bi se oprav­dao i se­bi pru­žio pri­li­ku da ih is­pi­še za svo­ju du­šu, iz­la­ze­ći u su­sret si­li ja­čoj od nje­ga.
Ni­kad ni­je vo­dio bi­lje­ške ni pri­pre­mao gra­đu za ono što je na­mje­ra­vao da pi­še. Od­re­đi­vao je dan kad će da poč­ne i da­tum kad će da za­vr­ši ne­ki ru­ko­pis i si­je­da­ju­ći za sto kre­tao is­po­čet­ka. Kad bi sta­vio tač­ku na kra­ju, po­ka­zi­vao je žu­lje­ve na pr­sti­ma i ra­ne na lak­to­vi­ma do­bi­je­ne knji­žev­nim ra­dom. Vi­de­ći da za sva­ki slu­čaj uvi­jek sa so­bom no­sim blok­čić i olov­ku re­kao mi je da je po­gri­je­šio što to ni­je či­nio. Ko zna za čim je ža­lio i šta je sve za­bo­ra­vio.
Ma­da se ni­je zna­lo kad je či­tao, bio je upu­ćen u sve no­vi­ne u knji­žev­noj na­u­ci. Sve je na­dok­na­đi­vao i sve ma­ne is­ku­plji­vao ra­fin­ma­nom svog pri­po­vi­je­da­nja. La­ko se slu­žio mno­gim je­zi­ci­ma i svu­da bio kod svo­je ku­će. Kad sam ga pi­tao ka­ko je na­u­čio fran­cu­ski ko­ji je teč­no go­vo­rio, re­kao je da je cio fran­cu­ski je­zik na­u­čio na­pa­met i da se taj je­zik druk­či­je ne mo­že na­u­či­ti ni teč­no go­vo­ri­ti. Svu­da je bio uočen i br­zo sti­cao „svjet­sku sla­vu”. Jed­no vri­je­me slo­vio je kao naš naj­pre­vo­đe­ni­ji pi­sac. Pre­vo­di­ma je po­čeo da žr­tvu­je mno­ge ri­je­či, sklo­po­ve i sin­tag­me, vo­de­ći ra­ču­na da li su pre­vo­di­ve i ka­ko zvu­če u pre­vo­du.
Što je vi­še iz­la­zio na glas u svi­je­tu že­šće je ospo­ra­van u svo­joj ze­mlji, u ko­joj su taj uspjeh pra­ti­le bje­so­muč­ne haj­ke. Po­vo­da je da­vao re­dov­no. U Pa­ri­zu je iz­ja­vio da je „naj­ve­ći sin svih na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti” „to­u­jo­urs bron­se”, a u Ri­mu na pi­ta­nje da li je ko­mu­ni­sta od­go­vo­rio: „ma non fa­na­ti­co!”
Kad bi se vra­tio ku­ći do­u­šni­ci su ga u sto­pu pra­ti­li i pri­ja­vlji­va­li. Jed­nom pri­li­kom je op­tu­žen da je kle­ve­tao pri­vred­nu re­for­mu. Po­zvao se na svo­je pri­ja­te­lje pi­sce da svje­do­če ka­ko to ni­je isti­na, pa smo išli u sud i do­ka­zi­va­li da je to gnu­sna kle­ve­ta i da Bu­le ne bi ni­kad išao ta­ko da­le­ko da kle­ve­će ta­kvu sve­ti­nju ka­kva je bi­la pri­vred­na re­for­ma.
Osta­vljao je uti­sak da mu je sve­jed­no da li ga ku­de ili hva­le, vo­le ili mr­ze, a uisti­nu oti­šao je sa ovog svi­je­ta že­dan lju­ba­vi i že­ljan pri­zna­nja. Ne­u­mor­ni ero­to­man bi­vao je sa mno­gim ve­o­ma eg­zo­tič­nim pred­stav­ni­ca­ma žen­skog ro­da, a je­di­na pri­stoj­na že­na sa ko­jom sam ga vi­dio bi­la je ona sa ko­jom se ože­nio i do­bio tro­je de­ce. Ne­u­ro­tik i ne­smi­re­nik bio je bes­kraj­no str­pljiv i nje­žan otac.
Svo­jom ru­kom is­pi­sao je na sto­ti­ne stra­ni­ca, ali ni­je sti­gao da na­pi­še onu zbog ko­je se ro­dio, za ko­ju se spre­mao, sta­sa­vao i sa­zri­je­vao, oštrio pe­ro, vje­žbao ru­ku i pi­sao sve osta­le.
Bi­la je to auto­bi­o­gra­fi­ja ko­jom bi kru­ni­sao svo­je dje­lo. Na­ja­vlji­vao je u in­ter­vju­i­ma, na­go­vje­šta­vao u od­lom­ci­ma, pre­pri­ča­vao i do­tje­ri­vao u bez­broj usme­nih ver­zi­ja. Ona se na­zi­ra­la i ta­mo gdje je bje­že­ći od se­be, tra­gao za so­bom, pi­šu­ći o dru­gi­ma. I svo­je naj­in­tim­ni­je do­ži­vlja­je i naj­mi­li­je li­ko­ve dr­žao je na dis­tan­ci ka­ko bi se­bi dao što ve­ću slo­bo­du i omo­gu­ćio maj­sto­ri­ju. Sva­ka ri­ječ u toj pe­vi­je­sti bi­la je iz­bru­še­na i sti­gla na svo­je mje­sto. Zva­la se ,,Su­ze u gr­lu” i sa­mo je pre­o­sta­lo da ih po­vje­ri har­ti­ji.
Sr­ce ko­je se od ko­li­jev­ke pu­ni­lo su­za­ma ra­no se pre­pu­ni­lo. U sa­mrt­nom ča­su ni­je dao da mu ski­nu sat sa ru­ke. ,,Nek bar ne­što ku­ca!” A to što je osta­lo da ku­ca ni­je sat već bi­lo nje­go­ve re­če­ni­ce ko­ju je ta ru­ka go­di­na­ma is­pi­si­va­la.(Na­sta­vi­će se)


Kao uzdar­je za nje­go­ve broj­ne, pri­ja­telj­ske po­sve­te me­ni, na­pi­sao sam po­e­mu „Ko­ji je ono, maj­ko?“ i post­hum­no je po­sve­tio Mi­o­dra­gu Bu­la­to­vi­ću. Po­e­ma to­li­ko du­gu­je nje­mu, nje­go­voj pi­sme­noj i usme­noj ri­je­či, da je nje­go­va ko­li­ko i mo­ja i da joj je mje­sto baš ov­dje, uz po­sve­te ko­je je pi­sao me­ni.

KO­JI JE ONO, MAJ­KO? (II DIO)
Se­ni Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća

Po­če­še me do­zi­va­ti bez­da­ni
Za­kle­pe­tah kril­ci­ma pod ko­šu­ljom
Ne bih li se odr­žao na no­ga­ma
Da ne na­sla­dim krv­ni­ke
I ucve­lim đe­voj­ke
Ali se iz­mak­nu ze­mlja
I nag­nu­še ne­be­sa
Pa se sta­koh s no­gu
Le­pet­nuh i kmek­nuh
I ote­žah jat­ci na de­snoj ru­ci
Pre­ko me­ne jo­nu Pe­šter pa Bje­la­si­ca
Ona sek­nu za dre­tvu i pre­đi­cu
Zgra­bi gran­či­ce na šu­mar­skoj ka­ba­ni­ci
I za­dr­ža da se ne sro­zam do kra­ja
Ne­ve­se­lo po­gled­nu na đe­voj­ke i krv­ni­ke
Pa ve­se­la što ni­ko ni­je ni­šta vi­deo
Gur­nu mi i ši­njel u oče­ve ga­će
Do­pu­ni ih pr­nja­ma i ja­ri­nom
Kao snop uve­za i ute­že
Pa oba­mr­la i ob­ne­vi­de­la
Us­pra­vi kao sli­nu
Pod­ra­mi i na­no­ži
Pri­slo­ni uz ne­či­je ple­ći
Ume­ša s lju­di­ma
I ume­sti u go­mi­lu
Kao da ni­šta ni­je bi­lo.
Ma­lo se oteh i vra­tih u mu­šku sna­gu
Kad u na­vilj­ci­ma la­ži­ke i br­šlja­na
Od­ne­kud do­ne­so­še no­vo­ga go­vor­ni­ka
Sa zlat­nim tri­ca­ma u ko­si i br­ci­ma
Na nje­mu su kao ve­ri­ge zvec­ka­la od­li­ko­va­nja
A po­no­snu gla­vu me­đu epo­le­ta­ma
No­sio je kao pod zna­ci­ma na­vo­da
On naj­pre po­pi sve­že ja­je s po­lo­ga
I čim se ob­li­znu i za­su­ka ru­ka­ve
Kre­nu da uki­da br­da i uvo­di rav­ni­cu
Usre­ću­je pu­sti­nje i po­šu­mlju­je mo­ra
Ne šte­de­ći ma­ho­va ni ra­sa­da
Go­vor po­ne­se ma­su a ma­sa tri­bi­nu
S ko­je je obe­ća­vao šta je god ko­me mi­lo
I us­put kon­fi­sko­vao ne­be­sku imo­vi­nu
Da­lji pri­vi­snu­še uz go­le ban­de­re
Da se za­hva­le ži­ci i zvuč­ni­ku
Po­bo­žnim su­za­ma ob­li­vao sam bi­nu
Tan­ke ru­ke pru­žao ka go­vor­ni­ku
Dok mi se na­li­va­lo sr­ce pla­me­nom i mi­li­nom
I čim smo­goh sna­ge da pro­go­vo­rim
Ja upi­tah: „Ko­ji je ono, maj­ko?”
„Ono je onaj što nam je ku­ću za­pa­lio!”
Su­ste­goh se ko­li­ko god mo­gu
Da se ne obru­kam pred jat­kom i đe­voj­ka­ma
A bo­lje da se ni­sam su­ste­zao
S ma­nje vi­si­ne bih upi­rio na vrh mo­zga
I za­pra­ši­nao u šo­der i ka­me­nje
Go kao ži­ška is­pa­doh iz oči­nih ga­ća
Jat­ci osta­še u ru­ci za­kr­pe i oboj­ci
Dok se na ra­čun ova­ci­ja uda­ra­la u pr­si
Tr­zao sam pe­nu i pa­dao s go­re
A kad mi po­tu­ri ogle­dal­ce pod nos
U pa­ri se uka­za vra­nac i ku­ća u pla­me­nu