Pri­re­dio: MILADIN VELjKOVIĆ

Upo­re­do sa voj­nom po­bu­nom, tre­ba­lo je da te­če i po­bu­na se­lja­ka u cen­tral­nom di­je­lu Šu­ma­di­je. Ona se naj­vi­še osje­ti­la u rud­nič­kom i kra­gu­je­vač­kom okru­gu. Le­pe­ni­ca, Ja­se­ni­ca i Gru­ža bi­le su oda­ne kne­zu. Čak 24 se­la kra­gu­je­vač­kog oku­ga uze­la su ak­tiv­no uče­šće u bu­ni. Okru­žni na­čel­nik Mi­lu­tin Đor­đe­vić po­ku­šao je 24. ma­ja sa oku­plje­nim ljud­stvom da za­u­sta­vi voj­ni­ke i vra­ti ih u Kra­gu­je­vac, ali u to­me ne sa­mo da ni­je uspio već ga je ve­ći­na se­lja­ka na­pu­sti­la i pri­klju­či­la se po­bu­nje­ni­ci­ma. Umje­sto 1000 na­rod­nih voj­ni­ka, ko­li­ko su iz Be­o­gra­da tra­ži­li od nje­ga, on je je­dva uspio da sa­ku­pi 100 ko­nja­ni­ka i sa nji­ma se upu­tio u Ri­panj, gdje ga je oče­ki­vao Vu­čić. (...)
Vi­jest o iz­bi­ja­nju bu­ne do­nio je u Be­o­grad po­moć­nik kra­gu­je­vač­kog na­čel­ni­ka J. Mi­lan­ko­vić, no­ću 23. ma­ja. Me­đu­tim, knez je pri­je to­ga do­bio pi­sma po­bu­nje­ni­ka od 21. i od 22. ma­ja. Ma­da se po­tru­dio da nji­hov sa­dr­žaj ni­ko ne sa­zna, to ni­je pred­sta­vlja­lo za nje­go­ve pro­tiv­ni­ke ni­ka­kvu taj­nu. Ni­ko u Be­o­gra­du ni­je sum­njao da iza po­bu­nje­ni­ka sto­ji knez. To je usta­vo­bra­ni­te­lje mo­bi­li­sa­lo u to­li­koj mje­ri da su usmje­ri­li svu sna­gu na ugu­še­nje bu­ne i sla­ma­nje po­sled­njeg kne­že­vog ot­po­ra. Ne okli­je­va­ju­ći ni za tren, do­bro or­ga­ni­zo­va­ni, oni su pred­u­zi­ma­li pra­ve mje­re i re­a­go­va­li su u pra­vi čas.
Sle­de­ćeg da­na, oba­vlje­ni su pr­vi do­go­vo­ri iz­me­đu sa­vjet­ni­ka i Va­šćen­ka, pa su od­mah upu­će­ni ta­ta­ri u po­bu­nje­ne kra­je­ve da se iz­vi­je­ste na li­cu mje­sta. Na sjed­ni­ci Sa­vje­ta od 25. ma­ja ras­pra­vlja­lo se o na­či­nu ugu­še­nja bu­ne, ali sa­vjet­ni­ci ni­je­su do­ni­je­li ni­ka­kvu od­lu­ku pri­je ne­go se sa­sta­nu sa kne­zom. Na po­po­dnev­nom sa­stan­ku sa kne­zom, sa­vjet­ni­ci su mu pred­lo­ži­li da se sklo­ni kod pa­še u tvr­đa­vu do­kle oni ne ugu­še bu­nu. Po­što se ni­je­su mo­gli do­go­vo­ri­ti, oni su oti­šli be­o­grad­skom ve­zi­ru. Tu je pred svi­ma S. Si­mić op­tu­žio kne­za: „Mi smo uvje­re­ni, go­spo­da­ru, da ste bu­nu na­či­ni­li vi pro­tiv nas i pro­ti­vu usta­va, pa za to tre­ba ili vi sa­mi da ide­te ili da je sti­ša­te, a mi da osta­ne­mo ov­dje u gra­du, ili da mi ide­mo da je uti­ša­mo, a vi osta­ne­te ov­dje u gra­du i ne mi­je­ša­te se ni u što.” Sa­vjet­ni­ci su čvr­sto na­mje­ra­va­li da kne­za za­tvo­re u be­o­grad­sku tvr­đa­vu dok ne po­vra­te mir u ze­mlji. Be­o­grad­ski ve­zir ni­je smio da pri­hva­ti pred­log Sa­vje­ta, pa su po­zva­li Va­šćen­ka, ko­ji se iz­ja­snio pro­tiv li­še­nja slo­bo­de kne­za. Bu­te­njov ga je ka­sni­je zbog to­ga po­seb­no po­hva­lio, uvje­ren da bi ova ne­ra­zum­na mje­ra mo­gla da po­slu­ži kao oprav­da­nje bu­ni. Po­što je knez uz po­moć ru­skog kon­zu­la uspio da iz­bjeg­ne za­to­če­nje u tvr­đa­vi, od­lu­če­no je sle­de­će: 1) upu­ti­će se na­red­ba po­bu­nje­ni­ci­ma da se vra­te i pot­či­ne zva­nič­nim vla­sti­ma 2) ra­di sva­ke si­gur­no­sti, pred po­bu­nje­ni­ke iza­ći će sa po­seb­nom na­red­bom mi­tro­po­lit Pe­tar, užič­ki epi­skop Ni­ći­for i kne­žev ađu­tant A. An­dre­je­vič 3) Sa­vjet je do­bio odo­bre­nje da sa­ku­plja na­rod­nu voj­sku ko­ja bi na­pa­la po­bu­nje­ni­ke uko­li­ko ne bi uspje­la mi­tro­po­li­to­va mi­rov­na mi­si­ja. Vu­čić je ime­no­van za „ver­hov­nog po­ve­li­te­lja na­rod­ne voj­ske”.
Sa­sta­nak kod ve­zi­ra pro­te­kao je u vr­lo na­pe­toj at­mos­fe­ri. Ma­da kne­žev pro­tiv­nik, ru­ski kon­zul mo­rao je da sti­ša­va sa­vjet­ni­ke ko­ji su pro­sto ki­di­sa­li na vla­da­ra. „U ovom slu­ča­ju knez Mi­loš po­ka­zao je svu svo­ju ma­lo­du­šnost; ni­je pro­go­vo­rio ni slo­vo, i sa su­znim oči­ma sa­gla­ša­vao se sa svim što je od nje­ga tra­že­no”, ja­vljao je Va­šćen­ko Bu­te­njo­vu. Na ovom sa­stan­ku, on je pot­pu­no slo­mljen. Otvo­re­no mu je re­če­no da on sto­ji iza bu­ne, ma­da ni­je bi­lo pi­sme­nih do­ka­za, i da zbog to­ga ne sa­mo da mo­že bi­ti za­tvo­ren u tvr­đa­vu kod Tu­ra­ka već i ži­vo­ta li­šen. Od tog tre­nut­ka on je bio igrač­ka u ru­ka­ma Sa­vje­ta. Sva ak­ta ko­ja su mu do­no­še­na, on je bez pro­ti­vlje­nja pot­pi­si­vao. Tu i ta­mo, či­nio je ma­nje na­po­re ra­di pri­kri­va­nja svog uče­šća u po­di­za­nju bu­ne. Umje­sto da pru­ža po­dr­šku po­bu­nje­ni­ci­ma, knez je jed­no­stav­no pot­pi­si­vao na­red­be Sa­vje­ta pro­tiv bun­tov­ni­ka i pi­sma upu­ći­va­na na­ro­du u uz­ne­mi­re­nim i po­bu­nje­nim okru­zi­ma da se pri­mi­re. To je pre­sud­no uti­ca­lo na da­lje ši­re­nje bu­ne i bes­krv­no po­la­ga­nje oruž­ja po­bu­nje­ni­ka pred Vu­či­ćem. Istog da­na upu­ćen je ras­pis svim okru­žnim na­čel­stvi­ma u ko­jem su osu­đi­va­ni na­ru­ši­o­ci mi­ra. Sa­op­šte­no im je Vu­či­će­vo ime­no­va­nje za ko­man­dan­ta na­rod­ne voj­ske, ko­me su du­žni da do­sta­ve od­re­đen broj voj­ni­ka, ko­li­ko on bu­de zah­ti­je­vao. (...)
Da bi pre­ki­nuo sva­ku ve­zu kne­za sa po­bu­nje­ni­ci­ma, Sa­vjet ga je li­šio svih nje­go­vih po­u­zda­nih mo­ma­ka, ko­ji su u pri­pre­ma­nju bu­ne uze­li ak­tiv­no uče­šće. Usa­mljen, knez je mo­gao sa­mo da oče­ku­je iz­vje­štaj o Vu­či­će­vom tri­jum­fu. Pod pri­ti­skom Sa­vje­ta, on je 28. ma­ja upu­tio pi­smo bra­tu Jo­va­nu, u ko­jem ga je pre­kli­njao da osta­ne mi­ran, jer „smo ne sa­mo mi pro­pa­li, no da će i ce­lo Ote­če­stvo ra­zo­re­ni­ju pre­da­no bi­ti”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)