PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj

U Lju­bo­sti­nji, u ma­na­sti­ru či­ji je te­melj­ni ka­men usa­đen u plod­no mo­rav­sko tlo, na mje­stu gdje se u čvor za­ve­zu­ju raz­i­gra­ni vje­tro­vi, i gdje su svo­je za­jed­nič­ke sto­pe mla­di knez La­zar i pre­kra­sna kne­gi­nja Mi­li­ca po pr­vi put usmje­ri­li u istom prav­cu, sa­gra­đen je spo­me­nik ne­pro­la­znoj lju­ba­vi.
Mno­go­ljet­nu Lju­bo­sti­nju za­sno­va­la je „V Hri­sta Bo­ga bla­go­vjer­na i bla­go­ča­sti­va i pre­vi­so­ka go­spo­ža knje­gi­nja Mi­li­ca“, od­no­sno „bla­go­vjer­na­ja mo­na­hi­nja Jev­ge­ni­ja.“
U za­pi­su ne­kog ano­nim­nog mo­na­ha sto­ji „od Ro­žde­stva Ri­sto­va 1788. po­a­ra­še Lju­bo­sti­nju ma­na­stir, i upa­li­še, i mno­go ro­blje po­ro­bi­še, i pro­da­do­še. Na­še jad­no sr­ce pla­ka­še od ve­li­ko­ga zu­lu­ma.“
Ma­na­stir sa­gra­đa­še ču­ve­ni „Ra­de Ne­i­ma­re“, Ko­to­ra­nin Ra­de Bo­ro­vić, ko­ji se i pot­pi­sao i či­je je ime za­na­vi­jek sa­ču­va­la na­rod­na pje­sma.
Ta­ko­đe ano­nim­ni pi­sac Tro­no­škog ro­do­slo­va sre­di­nom XVI­II vi­je­ka za­pi­sao je da je „ne­da­le­ko od Kru­šev­ca v Ra­si­ji kne­gi­nja Mi­li­ca sa­zi­da­la mo­na­stir zo­vo­mi Lju­bo­sti­nja i ta­mo se po­stri­gla `vo inočestvo` i da je u tom mo­na­sti­ru `sovokupila mno­gi­ja se­stri, naj­vi­še ve­li­kih go­spo­ži, ko­to­ri­ji v`dovi iz`ostali po mu­žem iz­biv­ših s La­za­rem na Kosovu`“.
Otac knje­gi­nje Mi­li­ce bio je ču­ve­ni to­plič­ki i po­lim­ski voj­vo­da Vrat­ko, od „ro­da sve­tla i slav­na i na­ro­či­ta, od car­sko­ga ne­ko­ga ko­re­na, ple­me­na Sve­tog Si­me­o­na Ne­ma­nje, pr­vo­ga go­spo­di­na Sr­bi­ma.“ Mi­li­čin otac ostao je upam­ćen u na­ro­du kao Jug Bog­dan po­ri­je­klom od Vu­ka­na, naj­sta­ri­jeg si­na Sve­tog Ne­ma­nje. Voj­vo­da Vrat­ko bio je ve­li­kaš na dvo­ru Ca­ra Du­ša­na (1331–1355) gdje je nje­go­va kćer Mi­li­ca, ro­đe­na oko 1335. go­di­ne ste­kla u dje­tinj­stvu car­sko i hri­šćan­sko vas­pi­ta­nje. Kad je po­ra­sla sam car Du­šan je uda­de za svog vi­te­za voj­vo­du La­za­ra Hre­be­lja­no­vi­ća.
Mi­li­ca i La­zar su se sre­li na mje­stu „Ljub­ve-stan“, Lju­bo­sti­nja, gdje je i sa­gra­di­la ma­na­stir. U bra­ku su ima­li pet kće­ri: Ma­ru, Dra­ga­nu, Je­le­nu, Te­o­do­ru i Oli­ve­ru i tri si­na: Ste­fa­na, Vu­ka i Do­bro­vo­ja (ko­ji je ubr­zo po ro­đe­nju pre­mi­nuo). Na dvo­ru su dje­ca vas­pi­ta­va­na u po­bo­žnom du­hu, ali i u svjet­skim zna­nji­ma, kao i sva­ko­dnev­nim po­slo­vi­ma. Dje­ca su pu­no uči­la i od Je­fi­mi­je, Mi­li­či­ne ro­đa­ke, udo­vi­ce de­spo­ta Jo­va­na Uglje­še.
Po­sli­je smr­ti ca­ra Uro­ša Ne­ja­kog 1371, car La­zar i ca­ri­ca Mi­li­ca po­sta­li su sve­srp­ski go­spo­da­ri sa pre­sto­ni­com u Kru­šev­cu. Sa nji­ma je bi­la i Je­fi­mi­ja „dru­ga maj­ka“ ka­ko su je na­zi­va­la La­za­re­va i Mi­li­či­na dje­ca.
Ma­ru, naj­sta­ri­ju kćer­ku uda­li su za Vu­ka Bran­ko­vi­ća, srp­skog vel­mo­žu na Ko­so­vu, dru­gu kćer Dra­ga­nu za Alek­san­dra, si­na bu­ga­r­skog ca­ra Ši­šma­na; Je­le­nu za zet­skog vla­da­ra Đur­đa Dru­gog Stra­ci­mi­ro­vi­ća Bal­ši­ća; Te­o­do­ru za ma­čvan­skog i ugar­skog ba­na Ni­ko­lu Ga­ro­vi­ća.
Mi­li­ca i La­zar su srp­skim car­stvom vla­da­li mu­dro i pra­ved­no, sa­gra­di­li su mno­ge za­du­žbi­ne: man­sti­re, cr­kve, bol­ni­ce, ško­le, stra­no­pri­jem­ni­ce i si­ro­tinj­ske do­mo­ve.
Po­ra­zom srp­ske voj­ske na Ko­so­vu 15. ju­na 1389. i La­za­re­vom po­gi­bi­jom na­stu­pa te­žak pe­ri­od za kne­gi­nju Mi­li­cu i srp­ski na­rod.
„Ne be­še me­sta u ce­loj ze­mlji Srp­skoj gde se ni­je čuo tu­žni glas ri­da­nja, i va­paj ko­ji se ne mo­že ni sa čim upo­re­di­ti. Va­paj be­še to­li­ki da se njim va­zduh is­pu­ni, ta­ko da je u svim ovim pre­de­li­ma Ra­hi­lja pla­ka­la i ni­je hte­la da se ute­ši zbog po­bi­je­ne de­ce svo­je“ – za­pi­sao je Kon­stan­tin Fi­lo­zof.
Mi­li­ca je osta­la sa­ma u opu­sto­še­nom car­stvu da sa­ma vo­di bri­gu i o dr­ža­vi, o srp­skoj ne­ja­či i o svo­joj dje­ci: kne­že­vi­ći­ma dva­na­e­sto­go­di­šnjem Ste­fa­nu i Vu­ku i prin­ce­zi Oli­ve­ri.
Vi­djev­ši da joj tu­ga i ža­lost sa­mo ras­ta­ču sna­gu Mi­li­ca „uze na se rev­nost mu­šku“ (K. Fi­lo­zof) i za­po­če da sa­ma vla­da Sr­bi­jom.
„Ali ne tre­ba, o vo­zlju­blje­ni, da ovo pro­đe­mo ću­te­ći, i da ne spo­me­ne­mo ono što se do­go­di­lo po­sle ma­lo go­di­na (od Ko­so­va) da ne bi­smo pre­ću­tav­ši uvre­di­li mu­ža­stve­no stra­da­nja i ve­li­ko­du­šno tr­plje­nje onoh ko­ji se po­ka­za­še krep­ki du­hom u pod­vi­zi­ma is­ku­še­nja ja­kih i te­ško pod­no­šlji­vih, ko­ja do­đo­še na ze­mlju Srp­sku. Ba­ja­zit tra­ži od Mi­li­ce da srp­sku ze­mlju kao va­zal­nu pot­či­ni se­bi. Oda­svu­da u klop­ci od Tu­ra­ka i osta­lih na­sr­tlji­vih za­vo­je­va­ča Mi­li­ca se pr­vo iz­bo­ri­la da od sul­ta­na Ba­ja­zi­ta do­bi­je obe­ća­nje da hri­šćan­ska ve­ra i srp­ska cr­kva u srp­skom na­ro­du ne­će Tur­ci pro­ga­nja­ti. Ba­ja­zit obe­ća­va da će ta­ko bi­ti ali za­uz­vrat tra­ži Oli­ve­ru, naj­mla­đu Mi­li­či­nu i La­za­re­vu kćer za že­nu.
Shva­tiv­ši u ka­kvoj se opa­sno­sti na­šla Sr­bi­ja Mi­li­ca pri­sta­je: „za iz­ba­vlje­nje svo­ga ota­ča­stva, kao po Bo­gu po­sred­ni­ca...“
Isto­vre­me­no po­či­nje sa ob­na­vlja­njem po­ru­še­nih hra­mo­va, cr­ka­va, kao i po­di­za­njem i iz­grad­njom no­vih.
(Na­sta­vi­će se)