PI­ŠE: MI­LI­CA KRALj


Mla­du de­spi­nu Oli­ve­ru pu­tem,ko­je je srp­ski na­rod za­suo ru­ži­nim la­ti­ca­ma, pre­ma Dre­no­po­lju kroz sav srp­ski pro­stor pra­te bra­ća Kne­že­ vi­ći Ste­fan i Vuk. Iako mla­da Oli­ve­ra će ne mi­je­nja­ju­ći vje­ru, i uz Ba­ja­zi­to­vu do­zvo­lu, do­bi­ti pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka i ma­lu cr­kvi­cu u ko­joj će se mo­li­ti. Na Ba­ja­zi­to­vom dvo­ru će iz­ve­sti i po­krov za ći­vot u ko­me se na­la­ze mo­šti Ste­fa­na Pr­vo­ven­ča­nog u Stu­de­ni­ci.
„Svu se­be u mi­sao sa­brav­ši iz du­bi­ne sr­ca ne­u­tje­šnim uz­da­si­ma sa bo­lomm du­še se­be pred Bo­gom pro­sti­re, i Nje­ga je­di­nog na po­moć pri­zi­va i sve­tost Nje­go­vu Pre­sve­tu Ma­ter“ – za­pi­sa hro­ni­čar i sa­vre­me­nik srp­skog stra­da­nja pa­tri­jarh Srp­ski Da­ni­lo III.
Mi­li­ca sa­zi­va sa­bor u Ži­či za iz­bor no­vog pa­tri­jar­ha umje­sto Sv. pa­tri­jar­ha Spi­ri­do­na ko­ji se upo­ko­jio. Za no­vog srp­skog pa­tri­jar­ha u Ži­či je iza­bran Da­ni­lo II (1392–98) ko­ji se do iz­bo­ra na­la­zio u ma­na­sti­ru Dren­či kod Alek­san­drov­ca. Da­rov­nom po­ve­ljom 1392. Mi­li­ca sa si­nom Ste­fa­nom po­kla­nja Hi­lan­da­ru jed­nu cr­kvu i ne­ko­li­ko se­la na Ibru, a tri go­di­ne ka­sni­je (1395) da­ri­va­la je i ru­ski ma­na­stir Sve­ti Pan­te­lej­mon na Sve­toj Go­ri. Po­di­gla je i ma­na­stir Si­so­je­vac kod Ra­va­ni­ce.
Mi­li­ca je sve­tov­nu vlast pre­da­la si­nu Ste­fa­nu Vi­so­kom 1393. na Dr­žav­nom sa­bo­ru u Ži­či: ̕”Do­sto­hval­nom Ste­fa­nu, do­sti­gav­šem u uz­rast mu­ža sa­vr­še­nog, po iz­vo­lje­nju Bož­jem svi­še ro­di­telj­ka uru­ču­je skip­tar, a sve­o­sve­će­ni pa­tri­jarh sve to mo­li­tvom i po­la­ga­njem ru­ku bla­go­si­lja“ – po­svje­do­či pa­tri­jarh Da­ni­lo III.
Te iste 13993. u Sr­bi­ju je iz Tr­no­va do­šao mo­nah Gri­go­ri­je Cam­blak ko­ga je Mi­li­ca ime­no­va­la za igu­ma­na ob­no­vlje­nog ma­na­sti­ra De­ča­ne. Po­sle po­ra­za i ma­na­sti­ri su se na­šli na uda­ru obje­snih i tu­đin­skih i do­ma­ćih za­vo­je­va­ča: isma­il­ćan­ski pljač­ka­ši ali i ne­ki iz ta­bo­ra Vu­ka Bran­ko­vi­ća opu­sto­ši­li su Vi­so­ke De­ča­ne. Sa­znav­ši za to Mi­li­ca je sa si­nom Ste­fa­nom ob­no­vi­la De­ča­ne.
U car­skoj hri­so­vu­lji ko­ja je na­pi­sa­na u De­ča­ni­ma sto­ji: „Do­šav­ši u ovaj ma­na­stir, u obi­telj sve­to­ga kra­lja Ste­fa­na Uro­ša III, i ugle­dav­ši kra­sno me­sto i pri­klad­no za mo­na­ško pre­bi­va­nje, vi­deh uisti­nu tu­žan pri­zor: to­li­ki trud i usrd­nost sve­tog kti­to­ra od zlo­če­stih na­ro­da isma­ilj­ćan­skih be­še po­pa­ljen i go­to­vo opu­steo”. Za­jed­no sa Je­fi­mi­jom uspje­la je da pre­ne­se ko­sti Sve­te Pet­ke.
Za­vr­šiv­ši dr­žav­ne i ro­di­telj­ske po­slo­ve Mi­li­ca sa još tri sto­ti­ne udo­vi­ca od­la­zi u ma­na­stir Žu­pa­nje­vac gdje će se za­mo­na­ši­ti i u pot­pu­no­sti po­sve­ti­ti Bo­ži­joj pro­mi­sli. Do­bi­la je ime Jev­ge­ni­ja, a sa njom se za­mo­na­ši­la i nje­na ro­đa­ka Je­fi­mi­ja.
U uti­hlim oda­ja­ma, međ zi­do­vi­ma na ko­ji­ma se ja­sno ocr­ta­va­ju sjen­ke pa­lih rat­ni­ka i gdje na igri­vom ži­šku svi­je­ća za­du­šni­ca plam­ti od­sjaj onih ko­ji pa­do­še za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu mo­na­hi­nja Jev­ge­ni­ja, udo­va kne­za La­za­ra, pi­še pje­smu po­hva­lu, pje­smu „Udov­stvu mo­je­mu že­nik“, pje­smu ne­tje­le­snom pre­bi­va­nju, pje­smu ko­jom bi da za­kri­li po­to­nu­lo srp­sko car­stvo, na ko­ma­de raz­ba­ca­no, pje­smu ko­jom bi uve­za­la i spa­sla ono što pre­o­sta­de na­kon ko­sov­skog po­lo­ma.
„Udov­stvu mo­je­mu že­nik „ La­zar je „krin ko­ji nam je od tr­na za­si­jao“ ( „Sa­be­ri mi če­da ras­to­če­na, / ko­ja za­vi­šću vra­zi/od me­ne otrg­nu­še./Sa­be­ri ih u ogra­du mo­ju, /pa­si če­da mo­ja,/ da ne je­de vuk od sta­da mo­ga, /da ne ras­te­ra ih za­vi­šću svo­jom, / kao rpe, ka­da ne bi s nji­ma./(...) La­zar ko­ji si­ja­njem sve zve­zde nad­si­ja­va/La­zar tu­đi­ni­ma pri­svo­je­nje, / pro­po­ved­nik Tro­ji­ce, /Za­ro­blje­nim oslo­bo­di­telj./La­zar cr­kvi ne­po­ko­le­blji­vi stub... (...) ra­duj se, kri­ne, ko­ji nam je od tr­nja za­si­jao...“
Ca­ri­ca Mi­li­ca, umr­la je 11. no­vem­bra 1405. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)