PI­ŠE: BU­DO SI­MO­NO­VIĆ

Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić je za­pi­sao i po­tre­sno ka­zi­va­nje ta­da če­tr­na­e­sto­go­di­šnje Jel­ke Va­sko­vić iz se­la Za­br­đe, ko­ja je pet da­na i pet no­ći le­ža­la ra­nje­na me­đu mr­tvim ro­di­te­lji­ma, a spa­sio je je­dan SS voj­nik s „ono ma­lo du­še”, ka­ko ve­li Ko­va­če­vić, ko­ji ju je po­veo u bol­ni­cu u Brč­kom (pre­ži­vje­la je rat, uda­la se, iz­ro­di­la če­tvo­ro dje­ce, a vi­jek je pro­ve­la u Za­br­đu, u onoj is­toj ku­ći iz ko­je su u smrt od­ve­de­ni svi nje­ni naj­mi­li­ji).
– Bi­lo je to u dru­goj po­lo­vi­ni mar­ta 1944. go­di­ne. Za­pu­ca­lo je sa svih stra­na. Bi­li su to SS voj­ni­ci ko­ji su pred so­bom tje­ra­li na­še kom­ši­je. Sve su nas is­tje­ra­li iz ku­će. Bi­lo nas je pe­to­ro dje­ce, otac i maj­ka.
Is­tje­ra­li su nas pred zgra­du, pod jed­nu kru­šku. Ko­li­ko se sje­ćam, bi­lo nas je oko 40. Maj­ke su dr­ža­le ma­lu dje­cu na ru­ka­ma, a is­pred nas su bi­li po­stro­je­ni nje­mač­ki voj­ni­ci sa upe­re­nim pu­ška­ma. Na­re­di­li su nam da leg­ne­mo i od­mah su otvo­ri­li va­tru po na­ma. Od pr­vog ra­fa­la ubi­je­na je mo­ja maj­ka, ko­ja je bi­la uz me­ne zbi­je­na sa se­strom ko­ja je ta­da ima­la 5 go­di­na. Oba­dvje­ma ru­či­ca­ma dr­ža­la se za skut maj­či­ne ha­lji­ne. Ja sam pr­va pa­la, a one pre­ko me­ne. Pa­la sam gla­vom u ne­ku udo­li­nu gdje je bi­la ne­ka teč­nost, vo­da ili krv – ne znam. Osje­ća­la sam da me gu­ši krv ko­ja je te­kla iz ti­je­la stri­je­lja­nih.
Kao kroz san ču­la sam puc­nja­vu i ja­u­ke. Iz­gu­bi­la sam svi­jest. Kad sam se pro­bu­di­la bio je sko­ro mrak. Ču­li su se gla­so­vi ne­ko­li­ko voj­ni­ka ko­ji su pro­vje­ra­va­li da li slu­čaj­no ima još ne­ko živ. U mo­joj bli­zi­ni, a svi smo bi­li u go­mi­li, sin­čić Kr­ste Va­sko­vi­ća, ko­ji je imao 7 go­di­na, bio je ra­njen. Mo­lio je SS voj­ni­ke da ga ne ubi­ju. Ubr­zo je od­jek­nuo pu­canj i dje­či­ji glas je za­mu­kao.
Kraj me­ne je le­žao mr­tav moj stric sa dje­te­tom u na­ruč­ju sta­rim dvi­je go­di­ne i baš nje­go­va krv me je gu­ši­la. Uze­la sam nje­go­vu šu­ba­ru i ko­li­ko-to­li­ko se za­šti­ti­la. Ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je po­no­vo su do­šli SS voj­ni­ci. Baš po­red me­ne po­če­li su ko­pa­ti ru­pu. U jed­nom mo­men­tu ču­la sam ka­ko je ne­ko od onih ko­ji su ko­pa­li ru­pu za mr­tve re­kao: Aman, ovo je di­je­te ži­vo? Dru­gi je od­go­vo­rio: Gdje će to­li­ko da­na ži­vje­ti! Dr­ma­li su me za ko­su, a ja sam li­ce po­kri­la ru­ka­ma, mo­le­ći ih da me ne ubi­ju. Re­kli su da ne­će. Od­ni­je­li su me u mo­ju ku­ću, gdje je bio je­dan nje­mač­ki ofi­cir. Tu sam i pre­no­ći­la. Le­ža­la sam is­cr­plje­na i iz­be­zu­mlje­na u uglu so­be, uli­je­plje­na kr­vlju. U me­ne su gle­da­li kao u ne­ko ču­do­vi­šte.
Sju­tra­dan su me za­mo­ta­li u će­be, uba­ci­li u voj­ni ka­mi­on i kre­nu­li ce­stom pre­ma Ko­ra­ju. Već 7 da­na ni­šta ni­je­sam je­la. Tra­ži­la sam u Če­li­ću ma­lo vo­de, ali mi ni­je­su da­li. Tu­mač mi re­če: Uko­li­ko se na­pi­ješ vo­de, umri­je­ćeš.
U Če­li­ću je do me­ne, na mo­ju ne­sre­ću, do­šao je­dan usta­ša ko­ji je iz­va­dio pi­štolj i po­veo me iz ku­će da me ubi­je. Na mo­ju sre­ću, na­i­šao je nje­mač­ki ofi­cir ko­ji me je do­pra­tio, uzeo me za ru­ku, po­veo i spa­sio me – sje­ća­la se Va­sko­vić­ka.
Pri­pad­ni­ci Han­džar di­vi­zi­je po­seb­no su se is­ta­kli po bez­du­šno­sti i be­sti­jal­no­sti u ma­sa­kri­ra­nju ra­nje­nih par­ti­za­na, ko­je su, za­hva­lju­ju­ći do­ja­va­ma ze­le­no­ka­dro­va­ca, usta­ša i čet­ni­ka, pro­na­la­zi­li i za­ro­blja­va­li u im­pro­vi­zo­va­nim sklo­ni­šti­ma i bol­ni­ca­ma ši­rom sje­ve­ro­i­stoč­ne Bo­sne , Sre­ma i Po­sa­vi­ne.
Na­kon jed­ne ta­kve ak­ci­je i ubi­stva gru­pe par­ti­za­na iz ba­ze, po­hap­si­li su 218 se­lja­na Ja­bla­ni­ce, Mač­ko­va­ca, To­bu­ta,  Vu­ko­sa­va­ca i Lo­pa­ra. Do­ve­li su ih u Lo­pa­re, gde je, kad je pa­la noć, „na tre­ći dan pra­vo­slav­nog  Vas­kr­sa 1944. go­di­ne“, za­po­čeo gro­zo­mor­ni pir, pre­bi­ja­nja me­tal­nim šip­ka­ma, vje­ša­nja o gra­ne sta­re li­pe, a po­tom – ka­ko je ka­sni­je svje­do­čio je­dan od uhva­će­nih kr­vo­pi­ja – ako bi ko i pre­ži­vo sve to, ra­dio je nož...
Sju­tra: OCA MI OBJE­SI­LI,
MAJ­KU ZA­KLA­LI


Sud­bi­na Sim­ke Ta­na­sko­vić

Me­đu de­se­tak sta­nov­ni­ka Bu­kvi­ka ko­je su han­dža­rov­ci i čet­ni­ci – ka­ko pi­še Ra­di­vo­je Ko­va­če­vić – u mar­tu 1944. go­di­ne stri­je­lja­li u jed­nom šu­mar­ku, po­red osta­lih su bi­li i Sim­ka Ta­na­sko­vić i Ili­ja, Ra­do i Ma­ra Vu­ko­vić iz Du­bra­va. Sim­ka je me­đu pr­vi­ma pa­la lak­še ra­nje­na. Ka­sno no­ću, ka­da se osvi­je­sti­la i is­ko­be­lja­la is­pod mr­tvih, na­šla je još u ži­vo­tu te­ško ra­nje­nog Ili­ju Vu­ko­vi­ća. No­si­la ga je na le­đi­ma oko ki­lo­me­tar da bi ga spa­si­la. On je, me­đu­tim, ko­ji dan ka­sni­je pod­le­gao ra­na­ma, a Sim­ku, za­jed­no sa Ra­doj­kom Đu­rić, uhva­ti­li su čet­ni­ci i po­sli­je mu­če­nja i mal­tre­ti­ra­nja, ubi­li u Sr­ni­ca­ma.