PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Iz istih raz­lo­ga zbog ko­jih je dr Vo­ji­slav Ba­kić od­lu­čio da na­pu­sti Hr­vat­sku, po­mi­šljao je da to uči­ni i dr Da­ni­lo Me­da­ko­vić, po­zna­ti isto­ri­čar i no­vi­nar. U pi­smu jed­nom pri­ja­te­lju, na­pi­sa­nom 28. fe­bru­a­ra 1878, Me­da­ko­vić je za­bi­lje­žio: „Lu­dost, ko­ja je ta­ko stra­šno pro­tiv Sr­ba ov­dje (tj. u Hr­vat­skoj – V.K.) mah ote­la, do­sa­di­la mi se ta­ko, da već i sam pre­mi­šljam odav­dje uklo­ni­ti se”.
Dok su po­je­din­ci po­mi­šlja­li da na­pu­ste Hr­vat­sku, Sla­vo­ni­ju i Dal­ma­ci­ju, a ne­ki ih i na­pu­šta­li, ve­ći­na na­ci­o­nal­no svje­snih Sr­ba od­lu­či­la je da se su­prot­sta­vi ve­li­ko­hr­vat­skim na­sr­ta­ji­ma, da pru­ži ot­por bru­tal­nom po­hr­va­ći­va­nju i usta­ne u od­bra­nu srp­skog ime­na i srp­ske na­ci­o­nal­ne po­seb­no­sti. O toj i ta­kvoj od­lu­ci uvjer­lji­ve do­ka­ze na­la­zi­mo u pi­smu gru­pe Sr­ba iz Kni­na, upu­će­nom 2. av­gu­sta 1879. go­di­ne dr Lo­vru Mon­ti­ju, iskre­nom bor­cu za slo­gu i je­din­stvo Sr­ba i Hr­va­ta, u či­je ča­sne na­mje­re uop­šte ni­je­su sum­nja­li. Gru­pa Kni­nja­na je na­pi­sa­la: „Od­mah pri po­čet­ku na­rod­ne bor­be Sr­bi dal­ma­tin­ski, a me­đu nji­ma i mi, stu­pi­smo pod on­da tek raz­vi­je­nu na­rod­nu za­sta­vu u pot­pu­noj na­di da će­mo pod njom iz­vo­je­va­ti ono što nam je tu­đin si­lom oteo, ne pra­ve­ći raz­li­ke iz­me­đu srp­stva i hr­vat­stva; ono što je sva­kom na­ro­du naj­dra­že i što mu pri­pa­da po pra­vu bož­jem i ljud­skom tj. pri­zna­va­nje je­zi­ka, na­rod­no­sti i ime­na srp­skog uz je­zik, na­rod­nost i ime hr­vat­sko, a za po­bje­du ove ide­je ni mi, ni uop­će dal­ma­tin­ski Sr­bi ne ža­li­smo pri­ni­je­ti sve mo­gu­će žr­tve s pra­vom na­da­ju­ći se da će­mo od njih i plo­do­ve uži­va­ti; ali na ža­lost re­ći mo­ra­mo, u na­di se na­šoj pre­va­ri­smo, jer ona ista bra­ća, me­đu ko­ju Vi ne spa­da­te, sa ko­ji­ma za­jed­no ne­pri­ja­te­lje, iako sa­svim ne­po­bi­je­di­smo, oslo­bo­di­smo, lu­do valj­da mi­sle­ći da od nas vi­še po­tre­be ne ima­du, po­če­še i u Dal­ma­ci­ji i ona­mo pre­ko Ve­le­bi­ta u užem i ši­rem smi­slu srb­sku na­rod­nost, srp­sko ime, srp­ski je­zik za­ni­je­ka­ti, i nas svu­da pa i u ta­ko­zva­nim na­rod­nim gla­si­li­ma, mje­sto srp­skom bra­ćom, pra­vo­slav­nom bra­ćom na­zi­va­ti, i ti­jem na­šu srp­sku na­rod­nost, je­zik i ime vri­je­đa­ti, ta­ko da mi sa­mi se­bi mo­ra­mo re­ći, kad je sad ova­ko, ka­ko bi bi­lo sju­tra, kad bi se u dje­lo pri­ve­lo sje­di­nje­nje Dal­ma­ci­je s Hr­vat­skom.
Ova­ko po­stu­plje­nje bra­će na­še pre­ma nas sta­vlja nas u nu­žni po­lo­žaj da ozbilj­no mo­ra­mo po­če­ti mi­sli­ti šta ra­di­mo i gle­da­ti šta se oko­lo nas ra­di, te sta­ti na bra­nik na­ši­jeh sve­ti­jeh pra­va sa svi­ma sred­stvi­ma, ko­je nam do­pu­šta­ju gra­ni­ce po­sto­je­ćih dr­žav­nih za­ko­na, i na­sto­ja­ti da se opa­snost ot­klo­ni, ili da joj ba­rem mi sa­mi sa­u­če­sni­ci ne bu­de­mo.
Va­ma, u ko­me ima­de­mo pot­pu­no po­vje­re­nje kao što će­mo da­na­šnjim gla­so­va­njem po­tvr­di­ti, pre­po­ru­ču­je­mo da sav Vaš upliv ulo­ži­te da se stran­ka na­rod­na pre­či­sti i iz nje ot­klo­ni ono što brat­sku slo­gu iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta spri­je­ča­va, te da opet do­đe onaj te­melj, na ko­me se je po­če­lo di­za­ti u po­čet­ku nje­zi­no­me, da je Sr­bi­nu slo­bod­no bi­ti Sr­bi­nom, kao i Hr­va­tu Hr­va­tom, da u jav­nim spi­si­ma, a oso­bi­to u jav­nim gla­si­li­ma, uz ime i je­zik hr­vat­ski spo­mi­nje se i ime i je­zik srp­ski, da ta­kvim po­stu­pa­njem u bu­duć­no­sti jed­ni od dru­gih ne ima­du uzro­ka za­zi­ra­ti, ne­go da je­dan dru­go­ga pot­po­ma­že i pru­ži ru­ku brat­ske slo­ge, bez ko­je ne­će bi­ti sre­će u bu­duć­no­sti ni jed­nim ni dru­gi­ma”.
Pri­nu­đe­ni da se bra­ne od hr­vat­skih asi­mi­la­ci­o­nih na­sr­ta­ja, Sr­bi iz Dal­ma­ci­je od­lu­či­li su da po­kre­nu po­se­ban list (Srp­ski glas), da se odvo­je od ta­mo­šnje Na­rod­ne stran­ke i da osnu­ju svo­ju po­seb­nu par­ti­ju. (...) Svi po­li­tič­ki pro­gra­mi Sr­ba u Hr­vat­skoj, Sla­vo­ni­ji i Dal­ma­ci­ji, ko­ji su na­sta­li po­sli­je 1880. go­di­ne, ima­li su u svo­jim od­red­ba­ma za­da­tak da šti­te srp­sko ime, srp­sku na­ci­o­nal­nu i po­li­tič­ku in­di­vi­du­al­nost. U pro­gra­mu Srp­ske sa­mo­stal­ne stran­ke iz 1882. na­gla­še­no je da će za­stup­ni­ci te stran­ke ra­di­ti „pri­je sve­ga na to­me: da se za­ko­no­dav­nim pu­tem pri­zna ime srp­sko kao rav­no­prav­no sa hr­vat­skim”. U pro­gra­mu Srp­skog sa­mo­stal­nog klu­ba iz 1883. is­tak­nu­to je da će Sr­bi ra­di­ti na to­me „da se na­ro­du na­šem za­ko­nom pri­zna ime srp­sko, da mu se ne­tak­nu­tom oču­va na­rod­no-cr­kve­na auto­no­mi­ja” i da se pri­zna „rav­npo­rav­nost ći­ri­li­ce s la­ti­ni­com”. Ju­na 1887. bi­ra­či Srp­ske sa­mo­stal­ne stran­ke od­lu­či­li su da tra­že, „pre­ma na­če­lu rav­no­prav­no­sti pri­zna­nje srp­ske na­rod­no­sti u tro­jed­noj kra­lje­vi­ni, da se sva­kom unu­tra­šnjem za­ko­nu ili dru­gom va­žnom slu­žbe­nom či­nu, gdje je ri­ječ o na­ro­du tro­jed­ne kra­lje­vi­ne ili o nje­go­vom je­zi­ku na­zi­va taj na­rod hr­vat­skim i srp­skim, a je­zik nje­gov hr­vat­skim ili srp­skim”. Po­li­tič­ki pro­gram Srp­ske ra­di­kal­ne stran­ke, do­ni­jet u Oku­ča­ni­ma sep­tem­bra 1903, za­la­gao se za pot­pu­nu rav­no­prav­nost i jed­na­kost srp­skog na­ro­da sa na­ro­dom hr­vat­skim. Ta stran­ka od­lu­či­la je da se bo­ri „da se za­ko­ni­tim pu­tem ot­klo­ne sve pre­pre­ke, ko­je po­ti­ru rav­no­prav­nost, i da se pri­zna pra­vo srp­skog na­ro­da kao na­ro­da na av­to­no­mi­ju nje­go­ve srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ško­le i fon­do­va”. Uz to, ra­di­ka­li su tra­ži­li „da se u sva­kom ze­malj­skom za­ko­nu i sva­kom dru­gom slu­žbe­nom ak­tu upo­tri­je­bi na­ziv: `hrvat­ski i srp­ski narod`, `hrvat­ski i srp­ski jezik`”. Isto ta­ko zah­ti­je­va­li su „da se uza­ko­ni pot­pu­na rav­no­prav­nost ći­ri­li­ce sa la­ti­ni­com”.
(KRAJ)