Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

‚‚Le­gao sam u po­la de­vet. Spa­vao sam do 3 sa­ta uju­tro. Pro­bu­dio sam se i opet, kao i pret­hod­ne no­ći, čuo sam otva­ra­nje vra­ta i ko­ra­ke. Pret­hod­nih no­ći ni­je­sam gle­dao kroz svo­ja vra­ta, sad sam po­gle­dao i vi­dio kroz otvor ja­ku svje­tlost i čuo šu­ška­nje u ka­bi­ne­tu. To je So­nja An­dre­jev­na ne­što pre­li­sta­va­la, vje­ro­vat­no, ne­što či­ta­la. Pret­hod­nog da­na me je mo­li­la i zah­ti­je­va­la da ne za­tva­ram vra­ta od mo­je so­be. Obo­je nje­nih vra­ta bi­lo je otvo­re­no, ta­ko da je mo­gla da ču­je i naj­ma­nje mo­je kre­ta­nje. I da­nju i no­ću ona je kon­tro­li­sa­la mo­je kre­ta­nje i sva­ku mo­ju ri­ječ mo­ra­la je ču­ti. Opet ko­ra­ci, opet opre­zno otva­ra­nje vra­ta i ona pro­la­zi. Ne znam zbog če­ga, ali to je u me­ni iza­zva­lo ne­za­dr­ži­vu od­vrat­nost, a i zbu­nje­nost. Ho­ću da za­spim, ali ne mo­gu, pre­vr­tao sam se i okre­tao oko po­la sa­ta, za­tim upa­lio svi­je­ću i sjeo. Ona ula­zi, pi­ta me za zdra­vlje i iz­la­zi. Od­vrat­nost ra­ste.
Ne mo­gu da spa­vam i od­jed­nom do­no­sim ko­nač­nu od­lu­ku da odem od ku­će. Pi­šem joj pi­smo i po­či­njem sa pri­pre­ma­ma za put... U šest sa­ti sve je sprem­no za put. Kre­nu­li smo. Bo­jim se da će So­nja ču­ti i kre­nu­ti za na­ma u po­tje­ru. Sad je osam sa­ti i mi smo u Op­ti­ni (Za­pis iz „taj­nog” dnev­ni­ka od 28. ok­to­bra).
Mi­la mo­ja Sa­ša,
Do­bro smo pro­šli u pu­tu. Još kad bi i kod vas bi­lo sve do­bro, bio bih sre­ćan. Sad je po­la osam. Ov­dje će­mo pre­no­ći­ti i sju­tra ide­mo u Ša­mar­di­no, ako bu­de­mo ži­vi. Tru­dim se da se ne ner­vi­ram, a mo­ram pri­zna­ti da osje­ćam onaj isti ne­mir, ko­ji sam uvi­jek imao, oče­ku­jem pro­ble­me i ne­pri­jat­no­sti, ali ne osje­ćam vi­še onaj stid, onu zbu­nje­nost i upla­še­nost, ko­ju sam uvi­jek osje­ćao dok sam bio kod ku­će. Do­bro smo je­li u to­ku pu­to­va­nja, sad će­mo da pi­je­mo čaj i da spa­va­mo, ako bu­de mo­gu­će da za­spim. Ni­je­sam se mno­go umo­rio, čak mno­go ma­nje, ne­go uobi­ča­je­no. Sad ti ne­ću ni­šta pred­la­ga­ti, dok ne do­bi­jem od­go­vor od te­be.
Pi­sma ša­lji u Ša­mar­di­no, ta­ko­đe i te­le­gra­me, sa­mo ako je ne­što hit­no. Re­ci Ba­ti da mi pi­še i re­ci mu da sam na­br­zi­nu pro­či­tao na­gla­še­na mje­sta u nje­go­vom član­ku, jer sam žu­rio i re­ci mu da mi ga po­ša­lje, ho­ću po­no­vo da ga pro­či­tam. Za­hva­lan sam Var­ji, kao i uvi­jek, za nje­nu lju­bav pre­ma te­bi i re­ci joj da je mo­lim i na­dam se da će te i da­lje pa­zi­ti i ka­na­li­sa­ti tvo­ju ener­gič­nu mla­dost.
Dra­ga mo­ja, iz­vi­ni, znam da je ovo krat­ko, ali bar ne­ma gru­bih ri­je­či. Po­ša­lji mi ili do­ne­si pu­nje­nje za pe­ro i knji­gu ko­ju sam po­čeo da či­tam – dru­gi tom Do­sto­jev­skog.
Pi­sma ko­ja stig­nu pro­či­taj, a ta ko­ja su hit­na, pre­pa­kuj i po­ša­lji u Ša­mar­di­no.
Re­ci Vla­di­mi­ru Gri­gor­je­vi­ču da mi je ovo dra­go što sam ura­dio, ali, ipak, sve­ga se po­ma­lo pla­šim. Mi­slim da mi je pa­met­ni­je da se uz­dr­žim od ova­kvih raz­mi­šlja­nja, dok se opet ne vi­di­mo. On će me, kao i uvi­jek, ra­zu­mje­ti. Opro­sti, mi­la mo­ja, i lju­bim te.
L.T.
28. ok­to­bar
Mi­la mo­ja Sa­ša,
Ser­ge­jen­ko će ti sve is­pri­ča­ti o me­ni. Te­ško mi je. Ne mo­gu da se ne osje­ćam od­go­vor­nim. Mno­go mi je va­žno da se ne ogri­je­šim, zbog to­ga mi je i te­ško. Na­rav­no, gri­je­šio sam i gri­je­ši­ću, ali bih vo­lio da to­ga bu­de što ma­nje.
Mno­go mi je va­žno da znaš da ti že­lim sre­ću, ma­da znam da ti je pao u dio te­žak za­da­tak, a bo­jim se da si pre­vi­še mla­da da pod­ne­seš taj te­ret. Ja ni­je­sam još ni­šta od­lu­čio i ne­ću ni od­lu­či­va­ti. Tru­dim se da ra­dim sa­mo to, što mo­ram da ra­dim i da ne ra­dim ono, ko­je bi mo­gao da ne ra­dim. Iz pi­sma, ko­je sam po­slao Čert­ko­vu, vi­dje­ćeš da se ja ne od­no­sim pre­ma stva­ri­ma ka­ko ih vi­dim, već ka­ko ih osje­ćam.
Od Ta­nje i Ser­jo­že oče­ku­jem da uti­ču na nju. Bit­no je da oni shva­te i da je ubi­je­de da me­ni mno­go sme­ta­ju ta uho­đe­nja, pri­slu­ški­va­nja, stal­ni pri­go­vo­ri, upra­vlja­nje sa mnom ka­ko joj u tre­nut­ku pad­ne na pa­met, stal­no kon­tro­li­sa­nje, ne­pri­rod­na mr­žnja pre­ma naj­pri­sni­jem i me­ni po­treb­nom čo­vje­ku, sa tom otvo­re­nom mr­žnjom pre­ma me­ni i pre­tva­ra­njem da me vo­li.
Ja ta­kav ži­vot ne vo­lim i ne­mo­gu­će je ži­vje­ti kad te ne­ko stal­no gu­ši, sva­ka­ko ne nju, ne­go me­ne i ja že­lim sa­mo jed­no – da se oslo­bo­dim od nje­nog pri­ti­ska, od tih la­ži, pre­tva­ra­nja i zlo­be, či­me je pro­že­to ci­je­lo nje­no bi­će. Ja­sno mi je da je oni ne mo­gu u to uvje­ri­ti, ali joj mo­gu ob­ja­sni­ti da svi nje­ni po­stup­ci, ne sa­mo da iz­ra­ža­va­ju mr­žnju pre­ma me­ni, ne­go ona po­ka­zu­je ne­skri­ve­nu na­mje­ru da že­li da me ubi­je, u če­mu će i us­pje­ti, jer se na­dam da će ovaj tre­ći sr­ča­ni na­pad, ko­ji mi pri­je­ti, spa­si­ti i me­ne i nju od ovih uža­snih mu­ka i bez­iz­la­zne si­tu­a­ci­je u ko­joj smo ži­vje­li, a ko­joj ja vi­še ne že­lim da se vra­ćam.
Eto, sad vi­diš ko­li­ko sam ja loš čo­vjek. Ne po­ku­ša­vam da sa­kri­jem svo­ja osje­ća­nja od te­be. Ne­ću te još zva­ti da do­đeš, ali oče­kuj, ura­di­ću to br­zo, ako bu­de mo­gu­će. Pi­ši ka­ko si sa zdra­vljem. Lju­bim te.
L.T.
(nastaviće se)