PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Pro­fe­sor, isto­ri­čar i pu­bli­ci­sta mr Sa­lih Se­li­mo­vić iz Sje­ni­ce, do­sad je ob­ja­vio de­set knji­ga i pre­ko 80 na­uč­nih ra­do­va u struč­nim ča­so­pi­si­ma i zbor­ni­ci­ma, a če­sto se ogla­ša­va i u štam­pi. Glav­na oblast nje­go­vog bo­ga­tog na­uč­nog ra­da, još od za­vr­še­ta­ka stu­di­ja je is­tra­ži­va­nje isla­mi­za­ci­je ju­žno­slo­ven­skih pro­sto­ra, s fo­ku­som na de­mo­graf­ske i mi­gra­ci­o­ne pro­ce­se u Ra­škoj obla­sti. Na naj­bo­lji na­čin to je po­tvr­dio i svo­jom dvo­tom­nom knji­gom „Pri­lo­zi pro­šlo­sti Sta­re Ra­ške”, či­ji se pr­vi tom po­ja­vio 2013, a dru­gi 2014. go­di­ne u iz­da­nju „Gra­fi­ča­ra” iz Uži­ca, a ko­ju je struč­na jav­nost na­zva­la „isto­ri­o­graf­skim dra­gu­ljom”. Iz te knji­ge, s nje­go­vim odo­bre­njem, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, uz ne­znat­no skra­će­nje, pre­ni­je­će­mo po­gla­vlje u ko­me se go­vo­ri o hri­šćan­skoj tra­di­ci­ji mu­sli­ma­na Sta­re Ra­ške.
Se­li­mo­vić je ro­đen 1944. go­di­ne u Te­šnju, u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju, dok je stu­di­je isto­ri­je i ge­o­gra­fi­je za­vr­šio u Sa­ra­je­vu. Pre­da­vao je isto­ri­ju, bio di­rek­tor ško­le i se­kre­tar SIZ-a za osnov­no obra­zo­va­nje op­šti­ne Sje­ni­ca. Za svoj na­uč­ni rad do­bio je 2013. go­di­ne Vu­ko­vu, a iste go­di­ne i Ko­či­će­vu na­gra­du. Do­pi­sni je član Raz­voj­ne aka­de­mi­je Sr­bi­je.
Pri­je­polj­ski kraj, za­pra­vo sta­ra Srp­ska žu­pa Cr­na Sti­na ili ka­sni­je na­hi­ja Mi­le­še­vo, sre­di­šnji je dio Po­li­mlja ko­je je bi­lo kič­ma em­bri­o­na sred­njo­vje­kov­ne srp­ske dr­ža­ve Ra­ške. Kti­tor­ska i gra­di­telj­ska ak­tiv­nost srp­ske vla­dar­ske di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća je u ovom di­je­lu Sta­re Ra­ške bi­la ve­o­ma ve­li­ka. Na ovom re­la­tiv­no ma­lom pro­sto­ru iz­gra­đe­no je niz ma­na­sti­ra i cr­ka­va. Od ma­na­sti­ra po­me­nu­će­mo Ba­nju, Mi­li, Za­stup, Žit­ni, Pu­sti­nju, Iva­nje, Se­lja­ne, Da­vi­do­vi­cu, Ku­ma­ni­cu, Mi­le­še­vu, a od cr­ka­va naj­po­zna­ti­ja je bi­la cr­kva sv. apo­sto­la Pe­tra i Pa­vla u Bi­je­lom Po­lju. Me­đu ovim mo­nu­men­tal­nim hri­šćan­skim sa­kral­nim objek­ti­ma naj­vi­še je bi­lo onih ko­je su po­di­za­li Ne­ma­nji­ći.
Me­đu­tim, od svih ovih hra­mo­va u Po­li­mlju i ci­je­loj Sta­roj Ra­škoj naj­zna­čaj­ni­ji i u na­ro­du naj­u­gled­ni­ji bio je ma­na­stir Mi­le­še­va. Ma­na­stir je gra­đen 1218. i 1219. go­di­ne. Osno­vao ga je kralj Vla­di­slav, sin kra­lja Ste­fa­na Pr­vo­vjen­ča­nog i unuk ve­li­kog žu­pa­na Ste­fa­na Ne­ma­nje. U nje­mu je i sa­hra­njen kralj Vla­di­slav kao i Vla­di­slav (u mo­na­štvu Da­vid), sin ve­li­kog žu­pa­na Vu­ka­na i ne­što ka­sni­je Sa­va Ne­ma­njić, ute­me­lji­telj auto­ke­fal­ne Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ra­škoj, od­no­sno Sr­bi­ji. Grob­na mje­sta ta­ko tri zna­čaj­ne lič­no­sti u dr­ža­vi i u na­ro­du, a po­seb­no Sa­ve Ne­ma­nji­ća, po­di­gla su ugled Mi­le­še­ve čak i iz­nad Ži­če. Sa­mo je Stu­de­ni­ca bi­la is­pred. I kru­ni­sa­nje ba­na Tvrt­ka za kra­lja Bo­sne i Sr­bi­je je bio do­kaz nje­nog ugle­da i kod vla­ste­le, a ne sa­mo kod obič­nog na­ro­da. Sje­di­šte Da­bar­ske epi­sko­pi­je se pre­no­si u Mi­le­še­vu i po­sta­je Mi­tro­po­li­ja bo­san­ska. Za vri­je­me San­da­lja Hra­ni­ća i Ste­fa­na Vuk­či­ća Ko­sa­če po­sta­je sje­di­šte Her­ce­go­vač­ke mi­tro­po­li­je. Kult sv.Sa­ve je bio to­li­ko ve­li­ki u na­ro­du da je i sam ma­na­stir na­zi­van Sa­vi­nim ili ma­na­stir sv. Sa­ve. Mi­le­še­va je bi­la ču­var mo­šti­ju sv. Sa­ve i ra­sad­nik nje­go­vog kul­ta. Po­ste­pe­no ta po­pu­lar­nost Sve­tog Sa­ve pre­ra­sla je u iz­van­re­dan op­šte­na­rod­ni kult ko­ji je pre­šao u le­gen­du ko­ja se ši­ri­la u sve srp­ske et­nič­ke ze­mlje. Stefan Vuk­čić Ko­sa­ča je sa mno­go raz­lo­ga uzeo ti­tu­lu „her­ceg od sv. Sa­ve”, jer je Sa­va Ne­ma­njić, po­to­nji sv. Sa­va, bio i te ka­ko po­zna­ta i ci­je­nje­na lič­no­sti i na Is­to­ku i na Za­pa­du. Čak su ne­ki vla­da­ri mu­sli­man­skih ze­ma­lja da­ri­va­li sku­po­cje­ne pred­me­te Sa­vi Ne­ma­nji­ću pri­li­kom nji­ho­vih su­sre­ta. Ta­ko je, pri­mje­ra ra­di na­vo­di­mo, sa­ra­cen­ski sul­tan u Da­ma­sku po­klo­nio Sa­vi iko­nu Maj­ke Bo­ži­je Tro­je­ru­či­ce ko­ju je on osta­vio ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru. Egi­pat­ski sul­tan je Sa­vi da­ro­vao ne­što što do ta­da na Bal­ka­nu ni­je bi­lo po­zna­to. To su bi­li bal­za­mo­vo ulje, da­tu­le (hur­me), še­ćer od tr­ske, ne­ke in­dij­ske lje­ko­vi­te tra­ve i ra­zni sku­po­cje­ni mi­ri­si. Sve to go­vo­ri o nje­go­voj ve­li­či­ni i po­što­va­nju ko­je je uži­vao i kod mu­sli­man­skih vjer­ni­ka i nji­ho­vih vla­da­ra. Sa­va je bio du­bo­ko raz­o­ča­ran di­vljač­kim, raz­boj­nič­kim i bez­bo­žnič­kim po­na­ša­njem pa­pi­nih ka­to­lič­kih kr­sta­ša u Ca­ri­gra­du i u dru­gim osvo­je­nim dje­lo­vi­ma pr­ve hri­šćan­ske dr­ža­ve Vi­zan­ti­je. Ta­ko se ni­je­su po­na­ša­li ni mu­sli­man­ski Sa­ra­ce­ni ni Ara­blja­ni. To će kod nje­ga osta­vi­ti ve­o­ma lo­šu sli­ku o La­ti­ni­ma ko­ja će mu bi­ti pred oči­ma za ci­je­lo vri­je­me svog plo­do­no­snog, ali i re­la­tiv­no krat­kog ži­vo­ta.
Tur­ci Osman­li­je su u jed­nom po­ho­du na Bo­snu 1459. go­di­ne opljač­ka­li i spa­li­li Mi­le­še­vu. Po­sli­je po­ra­za her­ce­ga od sv. Sa­ve Ste­fa­na Vuk­či­ća na Bre­zni­ci 1463. go­di­ne to je bio kraj her­ce­go­ve vla­sti u ovom di­je­lu Bo­sne i Po­li­mlja, ali je te­ri­to­ri­ji ostao na­ziv Her­ce­go­vi­na, her­ce­go­va ze­mlja. Vje­ro­vat­no zbog ve­li­kog ugle­da Tur­ci ni­je­su di­ra­li u ma­na­stir­ske po­sje­de, jer u tur­skom po­pi­su na­hi­je Mi­le­še­vo, san­dža­ka Her­ce­go­vi­na, 1477. go­di­ne po­pi­sa­na je zna­čaj­na imo­vi­na ma­na­sti­ra.
(NA­STA­VI­ĆE SE)