PI­ŠE: Pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić


Či­ta­ju­ći felj­ton pen­zi­o­ni­sa­nog no­vi­na­ra Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ču­do se ipak ni­je de­si­lo: ni­je se­stra ubi­la bra­ta” u de­vet na­sta­va­ka u dnev­nom li­stu „Dan” (od 8. do 16. de­cem­bra 2016. go­di­ne) nijesam mo­gao ču­du da se na­ču­dim što Si­mo­no­vić na po­čet­ku 21. vi­je­ka po­ku­ša­va da nas uvje­ri da je nor­mal­no, mo­ral­no i čo­vječ­no žr­tvo­va­ti bra­ta u ime ze­malj­ske ide­o­lo­gi­je! A i da je još nor­mal­ni­je, mo­ral­ni­je i čo­vječ­ni­je ka­da se­stra u ime Ti­ta i par­ti­je, Le­nji­na i svjet­skog ko­mu­ni­zma „he­roj­ski” pri­no­si na žr­tvu ro­đe­nog bra­ta!
Ta­kav pri­stup je da­nas pri­mje­tan sa­mo kod bo­ra­ca, sled­be­ni­ka i za­go­vor­ni­ka Islam­ske dr­ža­ve i, ka­ko vi­di­mo, u Cr­noj Go­ri u felj­to­nu Bu­da Si­mo­no­vi­ća. Isti­na i da ne bu­de za­bu­ne, Bu­do Si­mo­no­vić se pro­mo­ci­jom bli­žnje­žr­tvo­va­nja ba­vi na no­vi­nar­ski, a bor­ci ISIL-a na prak­ti­čan na­čin. Ne znam ka­ko bi se Bu­do Si­mo­no­vić po­na­šao u ono vri­je­me da ga je, ne daj Bo­že, ne­ka ži­vot­na ne­pri­li­ka do­ve­la u si­tu­a­ci­ju da pri­ne­se na žr­tvu ro­đe­nog bra­ta u ime ide­o­lo­gi­je. Sum­njam da se iko nor­ma­lan mo­že slo­ži­ti sa onim što je pred či­ta­o­ce „Da­na” u de­vet na­sta­va­ka po­da­stro Bu­do Si­mo­no­vić. U že­lji da do­ka­že (kon­sul­tu­ju­ći sa­mo svo­je ide­o­lo­ške isto­mi­šlje­ni­ke) da se „ču­do ipak ni­je de­si­lo i da se­stra ni­je ubi­la bra­ta”, Bu­do Si­mo­no­vić je po­ku­šao da nas uvje­ri da ni­je nor­mal­no da se­stra ubi­je bra­ta, ali da je nor­mal­no da se se­stra, po nje­go­vim „iz­vo­ri­ma”, slo­ži sa ne­či­jom od­lu­kom da joj ubi­je bra­ta sa­mo zbog to­ga što dru­ga­či­je mi­sli, ži­vi i osje­ća!!! Kao da to ni­je sa­u­če­sni­štvo u zlo­či­nu. I tu, na ža­lost, ni­je kraj ne­go da se ta­kav zlo­čin i sa­u­če­stvo­va­nje u nje­mu, isto­vre­me­no, me­đu ubi­ca­ma sma­tra kao vr­hun­ski do­met mo­ra­la i če­sti­to­sti ili, da ci­ti­ram Si­mo­no­vi­će­vog ide­o­lo­škog sa­go­vor­ni­ka Bo­ška Bo­la Tri­fu­no­vi­ća, „vr­hun­ska ide­ja i lje­po­ta” ili „vr­hun­ska i uto­pij­ska lje­po­ta i stre­mlje­nje ka bo­ljem, sreć­ni­jem i ljep­šem ži­vo­tu i dru­štvu”!!! I, još da­lje, da se, po­et­ski re­če­no, kr­va­vo bra­to­u­bi­lač­ko ko­lo ili, ogo­lje­no ka­za­no, kr­va­vi bra­to­u­bi­lač­ki rat ko­ji je vo­đen u to­ku i po­sli­je za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta u ime po­bje­de „svjet­skog ko­mu­ni­zma” upo­re­di, što nam je ci­ti­ra­ju­ći Tri­fu­no­vi­ća po­nu­dio Si­mo­no­vić, sa „po­što­va­njem svih Bož­jih za­po­vi­je­sti” pri če­mu su iz njih, ka­ko se vi­di iz Si­mo­no­vi­će­vog felj­to­na, a ka­ko se još bo­lje zna iz ži­vo­ta i do­stup­nih iz­vo­ra, iz­ba­ci­li onu pr­vu i naj­va­žni­ju: ne ubij! Ka­kav ide­al ko­ji nam pre­ko Pu­rić­ki­nih sa­bo­ra­ca ve­li­ča Bu­do Si­mo­no­vić: ubi­ja­ti bli­žnje ili se sa­gla­ša­va­ti sa ubi­ja­njem bli­žnjih u ime lje­po­te ko­ja će po­sli­je to­ga do­ći!
Od­mah mo­ram da ka­žem da sam jav­no vi­še pu­ta re­kao, a ne­dav­no u Ko­la­ši­nu i po­no­vio, da se kla­njam sva­koj ne­vi­noj žr­tvi i sva­koj ka­pi ne­vi­ne kr­vi ko­ju su pr­o­li­li čet­ni­ci, ali i da se kla­njam sva­koj ne­vi­noj žr­tvi i sva­koj ka­pi ne­vi­ne kr­vi ko­ju su pr­o­li­li par­ti­za­ni! Za me­ne su sve to žr­tve mog na­ro­da. Da li su i za Bu­da Si­mo­no­vi­ća ne­ka pro­su­de či­ta­o­ci!
Či­ta­ju­ći Si­mo­no­vi­će­ve re­do­ve u felj­to­nu o ne­sreć­ni­ci Lju­bi­ci Pu­rić vi­dio sam da on na sva­ki na­čin že­li da jed­nu kr­va­vu, pr­o­pa­lu ko­mu­ni­stič­ku ide­o­lo­gi­ju na na­šim pro­sto­ri­ma odvo­ji od Le­nji­no­vih po­u­ka i uče­nja da, pa­ra­fra­zi­ram, ko­mu­ni­sta, ako tre­ba, u ime in­te­re­sa svjet­skog pro­le­te­ri­ja­ta i re­vo­lu­ci­je mo­ra da ubi­je i svo­ga naj­bli­že­ga – oca, maj­ku, bra­ta, se­stru. Sti­čem uti­sak da Si­mo­no­vić ima na­mje­ru da ne­ko­mu­ni­sti­ma ili, ako mu je mi­li­je, an­ti­ko­mu­ni­sti­ma sta­vi u usta ri­je­či La­va Troc­kog da je „ne­mi­lo­srd­nost naj­u­zvi­še­ni­ji re­vo­lu­ci­o­nar­ni hu­ma­ni­zam!”
Mo­ram da pri­znam da me je je­zik, ton i stil Si­mo­no­vi­će­vog felj­to­na iz­ne­na­dio. Is­po­vi­je­dam, bez ob­zi­ra što ne pri­pa­dam ko­mu­ni­stič­koj ide­o­lo­gi­ji ko­joj de­ce­ni­ja­ma pri­pa­da Si­mo­no­vić, da imam od­re­đe­no ljud­sko i spi­sa­telj­sko po­što­va­nje pre­ma nje­mu i onom di­je­lu nje­go­vog spi­sa­telj­skog opu­sa ko­ji se ne do­ti­če te­ma iz Dru­gog svjet­skog ra­ta. Imam i lič­ni raz­log za uva­ža­va­nje pre­ma Si­mo­no­vi­ću. Na­i­me, Si­mo­no­vić je u vri­je­me mog pro­go­na iz Cr­ne Go­re u frak­furt­skim „Vi­je­sti­ma” ob­ja­vlji­vao ve­o­ma ko­rekt­ne i isti­ni­te tek­sto­ve, pa je i na taj na­čin do­pri­nio is­pra­vlja­nju ne­prav­de ko­ja mi je od stra­ne Mi­ni­star­stva unu­tra­šnjih po­slo­va i ta­da­šnjeg mi­ni­stra-iz­vanj­ca Ra­ška Ko­nje­vi­ća uči­nje­na.
Ra­zu­mi­je se, po­seb­no bih ci­je­nio da se Bu­do Si­mo­no­vić, pod­stak­nut sa dvi­je-tri re­če­ni­ce ko­je sam iz­go­vo­rio u jed­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji, la­tio pe­ra i po­tru­dio da na ozbi­ljan, pro­fe­si­o­na­lan i objek­ti­van na­čin pro­u­či sve iz­vo­re i ra­svi­je­tli je­dan de­talj iz na­še bra­to­u­bi­lač­ke pro­šlo­sti. To bi bio i nje­gov do­pri­nos isti­ni i po­mi­re­nju. To bi i za nje­ga bi­lo do­bro, jer je de­ce­ni­ja­ma jav­no dje­lo­vao kao ti­to­i­sta, ti­to­i­stič­ki no­vi­nar i ostra­šće­ni par­tij­ski pro­pa­gan­di­sta.
Me­đu­tim, Si­mo­no­vić je ura­dio su­prot­no te se svo­jim felj­to­nom za­i­sta po­ka­zao kao kraj­nje ne­do­bro­na­mje­ran – i pre­ma me­ni, i pre­ma se­bi, a naj­vi­še pre­ma žr­tvi – od ko­mu­ni­sta ubi­je­nom sve­šte­nič­kom si­nu Va­si­li­ju Pu­ri­ću (po ne­ki­ma pred­rat­nom stu­den­tu Prav­nog fa­kul­te­ta, a po ne­ki­ma svr­še­nom prav­ni­ku) - o ko­me je pi­sao kao da se na­la­zi­mo u 1946, a ne u 2016. go­di­ni.(Na­sta­vi­će se)