PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


U dru­goj po­lo­vi­ni 16. vi­je­ka pri­ho­di ma­na­sti­ra Mi­le­še­ve iz­no­si­li su 100.000 aspri (ak­či), što zna­či da je imao naj­ve­ći po­sjed ko­ji se na­zi­vao has. To­li­ke po­sje­de su mo­gli da ima­ju sa­mo naj­ve­ći tur­ski do­sto­jan­stve­ni­ci (ve­zi­ri, pa­še, be­gler-be­go­vi, san­džak-be­go­vi, glav­ni ule­ma i vi­so­ki dr­žav­ni či­nov­ni­ci).
Po­sli­je ob­no­ve Peć­ke pa­tri­jar­ši­je 1557. go­di­ne, kao sje­di­šte her­ce­go­vač­kih mi­tro­po­li­ta Mi­le­še­va po­sta­je naj­bo­ga­ti­ji srp­ski ma­na­stir, kao što je već is­tak­nu­to. To sva­ka­ko ni­je bi­lo slu­čaj­no. Iz ove vla­dar­ske la­vre je bio ča­tac Ba­ji­ca So­ko­lo­vić, ko­ji će dan­kom u kr­vi bi­ti od­ve­den u Ca­ri­grad (Istam­bul). U Ca­ri­gra­du će bi­ti isla­mi­zi­ran i bi­će uve­den u onaj dio adža­mi ogla­na ko­ji do­stig­nu i naj­vi­še po­lo­ža­je u tur­skoj dr­žav­noj hi­je­rar­hi­ji. Meh­med-pa­ša će već 1549. go­di­ne po­sta­ti be­gler-beg Ru­me­li­je, a us­pe­će se i do po­lo­ža­ja ve­li­kog ve­zi­ra Osman­ske im­pe­ri­je, ta­da­šnje naj­ve­će svjet­ske ve­le­si­le, ko­jom će ne­pri­ko­sno­ve­no vla­da­ti 14 go­di­na. On ni­je mo­gao za­bo­ra­vi­ti svoj za­vi­čaj, po­ri­je­klo i ma­na­stir u ko­jem je učio. I mno­gi dru­gi mu­sli­ma­ni ovog pod­ruč­ja su po­ma­ga­li i šti­ti­li ma­na­stir Mi­le­še­vu kao ne­što svo­je bez ob­zi­ra na pro­mje­nu vje­re. Ni­ka­kva stro­ga vjer­sko-kon­fe­si­o­nal­na di­fe­ren­ci­ja­ci­ja u 16. vi­je­ku sko­ro i da ni­je po­sto­ja­la. Ni­je bi­lo vjer­ske is­klju­či­vo­sti ko­ja bi do­vo­di­la do te­ških su­ko­ba i ne­spo­ra­zu­ma. Do­du­še, ma­sov­ne isla­mi­za­ci­je u to vri­je­me ni­je ni bi­lo, če­mu su si­gur­no do­pri­no­si­li broj­ni ma­na­sti­ri, a po­seb­no Mi­le­še­va. Islam su u to vri­je­me pri­hva­ta­li naj­vi­še po­je­din­ci iz pre­o­sta­le srp­ske vla­ste­le, za­tim tr­gov­ci i još uvi­jek ri­jet­ko sto­ča­ri i još rje­đe ra­ta­ri. Islam ni­je pri­hva­tan za­to što je bio bo­lja i kod bo­ga pri­bra­ni­ja vje­ra, već su od­re­đe­ne dru­štve­no-isto­rij­ske okol­no­sti i sva­ko­dnev­ni ži­vot stva­ra­li uslo­ve za kon­ver­zi­ju po­je­di­nih hri­šća­na. Vla­ste­la, ko­ja je ta­da spa­da­la u tur­ske spa­hi­je-ti­mar­ni­ke, po­ma­ga­la je ma­na­stir, ali su to či­ni­li i mno­gi oni ko­ji su pre­šli na islam, a sa­da su bi­li pa­še, be­go­vi, age ili obič­ne spa­hi­je i bo­ga­ti gra­đa­ni.
Bez ob­zi­ra na to što su ta­da­šnji do­ma­ći mu­sli­ma­ni pro­mi­je­ni­li vje­ru, uka­zi­va­li su i da­lje ve­li­ko po­što­va­nje kul­tu Sv. Sa­ve, pr­vom sve­cu Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, mo­žda je bo­lje re­ći na­rod­nom sve­cu. Oni su i da­lje go­vo­ri­li istim je­zi­kom, pi­sa­li ći­ri­li­com i zna­li i po­što­va­li svo­je po­ri­je­klo i nje­go­va­li svo­je ge­ne­a­lo­ške ve­ze. I pra­vo­slav­ni i mu­sli­ma­ni su i da­lje po­mi­nja­li tra­di­ci­je na­ših sred­njo­vje­kov­nih dr­ža­va Ra­ške i Bo­sne i sa po­no­som se sje­ća­li di­na­sti­ja Ne­ma­nji­ća i Ko­tro­ma­ni­ća. Po­seb­no je to bi­lo otvo­re­no i ma­sov­no is­ka­zi­va­no po­vo­dom ra­znih cr­kve­nih i pra­vo­slav­nih pra­zni­ka. Po­sje­ći­va­li su mu­sli­ma­ni ma­na­stir, pa­li­li svi­je­će i za mr­tve i za ži­ve. Kla­nja­li se mo­šti­ma Sv. Sa­ve i tra­ži­li li­je­ka i du­šev­ni mir. Ni­je­su to či­ni­li sa­mo lo­kal­ni mu­sli­ma­ni, već je do­la­zi­lo mu­sli­ma­na iz mno­go da­ljih kra­je­va ko­ji su, ta­ko­đe vje­ro­va­li u is­cje­li­telj­ske i ču­do­tvor­ne mo­ći mo­šti­ju Sv. Sa­ve. Do­la­zi­li su i ka­to­li­ci i Je­vre­ji, od­no­sno ino­vjer­ni, ka­ko je za­bi­lje­že­no u ne­kim iz­vo­ri­ma. Po­seb­no su bi­le ma­sov­ne po­sje­te Mi­le­še­vi o Ivan­da­nu i Ma­loj go­spo­ji­ni. Ta­da su odr­ža­va­ni ve­li­ki op­šte­na­rod­ni sa­bo­ri na ko­ji­ma je bi­lo ka­ko hri­šća­na pra­vo­sla­va­ca ta­ko i mu­sli­ma­na iz ci­je­le Ra­ške, Her­ce­go­vi­ne i Bo­sne. U tim pri­li­ka­ma su svi oni do­no­si­li ma­na­sti­ru ve­li­ke da­ro­ve u ra­znim pred­me­ti­ma i nov­cu u če­mu su se po­seb­no is­ti­ca­li do­ma­ći mu­sli­ma­ni. Kra­jem 16. vi­je­ka ma­na­stir Mi­le­še­va je bio i naj­bo­ga­ti­ji i naj­u­gled­ni­ji ma­na­stir u Srp­skoj pra­vo­slav­noj cr­kvi. O to­me ima do­sta za­bi­lje­ški u pu­to­pi­si­ma i iz­vje­šta­ji­ma za­pad­no­e­vrop­skih di­plo­ma­ta, hro­ni­ča­ra i put­ni­ka ko­ji su pu­to­va­li du­bro­vač­kim dru­mom za Ca­ri­grad ili se iz nje­ga vra­ća­li po­sli­je oba­vlje­nih di­plo­mat­skih mi­si­ja na tur­skom dvo­ru i tr­go­vač­kih po­slo­va. Mno­gi od njih su i bo­ra­va­li u ma­na­sti­ru.
Be­ne­dik­to Ram­ber­ti je po­sje­tio ma­na­stir Mi­le­še­vu 1533. go­di­ne. U knji­zi ko­ja je ob­ja­vlje­na 1589. go­di­ne u Ve­ne­ci­ji pi­še da je ma­na­stir „ve­lik i so­li­dan” i da su mo­šti Sv. Sa­ve „ci­je­le i li­je­pe”. On je ta­ko­đe za­pi­sao da su ve­li­ke pri­lo­ge ma­na­sti­ru da­va­li i Tur­ci i Je­vre­ji.
Žak Še­no je 1547. go­di­ne, iz­me­đu osta­log, za­pi­sao: „Tur­ci (na­ši mu­sli­ma­ni) po­štu­ju mi­le­šev­ske ka­lu­đe­re i da­ju im mi­lo­sti­nju”. Ser Ka­ta­rin Ze­no 1550. go­di­ne je za­pi­sao: „ovi ka­lu­đe­ri (ka­lu­đe­ri u Mi­le­še­vi) ži­ve od mi­lo­sti­nje ko­ju im po­naj­vi­še da­ju Tur­ci (u stva­ri na­ši mu­sli­ma­ni), ko­ji sve­ca (mi­sli na Sv. Sa­vu) oso­bi­to po­štu­ju i ja­ko ga se bo­je”. Ta­ko­đe je za­pi­sao i ovo: „U ma­na­sti­ru je bi­lo oko 50 ka­lu­đe­ra na če­lu sa igu­ma­nom Da­ni­lom... Pod igu­ma­no­vom vla­šću na­la­zi­lo se i 20 dru­gih ma­na­sti­ra raz­mje­šte­nih u oko­li­ni. Ka­lu­đe­ri su go­di­šnje pla­ća­li da­nak Tur­skoj u iz­no­su od 1.000 du­ka­ta”.
(Na­sta­vi­će se)