PI­ŠE: Pro­to­je­rej-sta­vro­for dr Ve­li­bor Džo­mić


Ne­mam pro­blem sa kri­ti­kom ni ka­da je sa­op­šta­vam, a ni ka­da mi je ne­ko upu­ću­je. Ali, ni­sam se na­dao da će Si­mo­no­vić oti­ći do­tle da me u dru­goj de­ce­ni­ji 21. vi­je­ka ne sa­mo upo­re­di sa Ge­bel­som i nje­go­vom na­ci­fa­ši­stič­kom pro­pa­gan­dom, ne­go i da me uz­dig­ne iz­nad nje­ga i to sa­mo zbog jed­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je. Znao sam i znam, da ne bu­dem la­žno skro­man, da mo­ja jav­no iz­go­vo­re­na ili na­pi­sa­na ri­ječ ima od­re­đe­nu te­ži­nu i da se, što je i pri­rod­no zbog mo­je slu­žbe, na­la­zi pod po­seb­nom pa­žnjom jav­no­sti, ali i kri­ti­ča­ra – do­bro­na­mjer­nih i ne­do­bro­na­mjer­nih. Ali, za­i­sta, ni­sam oče­ki­vao da će jed­na ili dvi­je re­če­ni­ce ko­je sam iz­go­vo­rio u emi­si­ji „Go­li ži­vot” na TV He­pi kod Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća, u fe­bru­a­ru 2014. go­di­ne, iza­zva­ti ova­kvu jed­no­stra­nu, ide­o­lo­ški ostra­šće­nu fru­stra­ci­ju kod Bu­da Si­mo­no­vi­ća u vi­du felj­to­na u de­vet na­sta­va­ka, i to po­sli­je dvi­je i po go­di­ne!!! Pa još i da će Si­mo­no­vić tu svo­ju fru­stra­ci­ju, po opro­ba­nom re­cep­tu ko­ji vi­še ni­gdje ne mo­že da pro­đe, a ko­ji mu kon­ve­ni­ra, uve­za­ti, kao u ona vre­me­na, sa „ne­za­do­volj­stvom bo­ra­ca zla­tar­skog kra­ja”. Ka­ko li bi mi tek pre­su­di­li da je ono vri­je­me ka­da su ski­da­li gla­ve ši­rom ove na­še okr­va­vlje­ne ze­mlje?
Su­de­ći po Si­mo­no­vi­će­vom felj­to­nu, la­ko bi se iz­vu­kao po­gre­šan za­klju­čak da sam se i te ka­ko, a na­da­sve „pri­pre­ma­ju­ći pod­le iz­mi­šljo­ti­ne”, u te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji ba­vio sve­šte­nič­kom kćer­kom, ko­mu­ni­stom i par­ti­zan­kom Lju­bi­com Pu­rić. Isti­na je dru­ga­či­ja. U fe­bru­a­ru 2014. go­di­ne sam bio gost u ve­o­ma gle­da­noj te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji „Go­li ži­vot”, či­ji je ured­nik gla­so­vi­ti Mi­lo­mir Ma­rić. Te­ma emi­si­je je bi­la ve­za­na za po­je­di­nač­ne i ma­sov­ne zlo­či­ne ko­mu­ni­sta nad pra­vo­slav­nim Sr­bi­ma, a po­seb­no nad sve­šten­stvom i mo­na­štvom Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Dru­gom svjet­skom ra­tu i po­sli­je nje­go­vog za­vr­šet­ka. Na­rav­no, zlo­či­ni ko­mu­ni­sta su de­ce­ni­ja­ma bi­li te­ma o ko­joj se jav­no ni­je ni smje­lo ni mo­glo go­vo­ri­ti. U emi­si­ji sam na­vo­dio ne­ke pri­mje­re tih zlo­či­na i kao je­dan od pri­mje­ra sam po­me­nuo Pu­rić­ku iz No­ve Va­ro­ši. Kao što se vi­di, Lju­bi­ca Pu­rić i nje­na ulo­ga pri­li­kom ubi­stva nje­nog bra­ta uop­šte ni­je bi­la cen­tral­na te­ma emi­si­je, ne­go sa­mo je­dan od vi­še na­ve­de­nih pri­mje­ra zlo­či­na ko­mu­ni­sta. Na­rav­no, mo­gao sam da na­ve­dem i na sto­ti­ne dru­gih pri­mje­ra ko­ji su mi po­zna­ti. Ni­je­dan od tih zlo­či­na ni­sam iz­mi­slio ne­go sam pu­ne dvi­je de­ce­ni­je is­tra­ži­vao sve što je ob­ja­vlje­no ne da bih, ka­ko po­gre­šno, pse­u­do-vi­dov­njač­ki tu­ma­či Si­mo­no­vić mo­je na­mje­re, sa­ta­ni­zo­vao ko­mu­ni­ste ne­go da bih, pri­je sve­ga, pri­ku­pio ime­na žr­ta­va u tom na­šem stra­šnom i vi­še ne­go kr­va­vom bra­to­u­bi­la­štvu. Žr­tve ni­su iz­mi­šlje­ne, a za me­ne je, za raz­li­ku od Si­mo­no­vi­ća, ma­nje bit­no da li je ne­ko ubi­jen li­je­vom ili de­snom ru­kom, ov­dje ili on­dje, u onom ili ne­kom dru­gom da­nu, mje­se­cu i go­di­ni.
Znam da jav­no iz­go­vo­re­na ri­ječ oba­ve­zu­je ono­ga ko­ji je iz­go­va­ra. Ali, znam i da te­le­vi­zij­ska emi­si­ja ni­je na­uč­ni re­fe­rat. I znam, što je va­žni­je, da sve­šte­nik Ve­li­bor Džo­mić, ka­ko pod­me­će Si­mo­no­vić, ni­je iz­mi­slio da su ko­mu­ni­sti u no­vem­bru 1941. go­di­ne ubi­li pet ne­du­žnih lju­di, a me­đu nji­ma i Va­si­li­ja Pu­ri­ća, si­na sve­šte­ni­ka Ili­je Pu­ri­ća iz No­ve Va­ro­ši i ro­đe­nog bra­ta Lju­bi­ce Pu­rić, par­ti­zan­ke i po­sli­je­rat­ne kom­par­tij­ske funk­ci­o­ner­ke.
Bu­da Si­mo­no­vi­ća po­zna­jem dva­de­se­tak go­di­na. Znam za nje­go­va ko­mu­ni­stič­ka opre­dje­lje­nja, ali sam oče­ki­vao, upra­vo zbog to­ga što se po­zna­je­mo i što smo, ko­li­ko me pam­će­nje slu­ži, to­kom pret­hod­nih go­di­na ima­li ko­rekt­nu lič­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju, da će u felj­to­nu bi­ti ele­men­tar­no ko­rek­tan, bez ob­zi­ra na to što ima­mo raz­li­či­te sta­vo­ve o pi­ta­nji­ma iz isto­rij­ske pro­šlo­sti na­šeg na­ro­da. Na­ža­lost, ne sa­mo da ni­je bio ele­men­tar­no ko­rek­tan ne­go je i iz­mi­šljao do­ga­đa­je i raz­go­vo­re.
Jad­no je ka­da ne­ko na na­čin ka­ko to ne­u­spje­šno po­ku­ša­va da či­ni Si­mo­no­vić da­nas jav­no bra­ni ono što je pro­pa­lo i u Mo­skvi, a ka­mo­li ov­dje kod nas. Još je go­re ka­da ospo­ra­va sve osta­le iz­vo­re osim ko­mu­ni­stič­kih na isti na­čin kao što je to ne­dav­no či­nio u po­le­mi­ci sa Dra­ga­nom Ra­de­vi­ćem ka­da je na do­ku­men­te i do­ka­ze do ko­jih je do­šao Ra­de­vić pre­ko ne­kih svo­jih ve­za i na­či­na od­go­va­rao na isti na­čin – nu­de­ći sa­mo lič­nu pri­ču sa Tem­pom. Si­mo­no­vić se pra­vi ne­vješt iako do­bro zna da je da­nas lak­še do­ći do va­ti­kan­skih ar­hi­va ne­go do ar­hi­ve Ozne i Ud­be iz ono­ga vak­ta i ze­ma­na.
Ni­je ta­čan Si­mo­no­vi­ćev na­vod da je „već pri­li­kom pr­vog su­sre­ta sa sve­šte­ni­kom Džo­mi­ćem tra­žio da mu ka­že ko je bi­la i ka­ko se zo­ve ta „Pu­rić­ka” i gdje se tač­no i kad de­sio taj ne­ču­ve­ni zlo­čin ka­ko bih ras­pleo tu za­go­net­ku. Ni­je mi ta­da ka­zao ni­šta vi­še od ono­ga što je sa­op­štio u emi­si­ji, ali je po­no­vio da je to si­gur­no i tač­no i da on za to ima do­ka­ze – da će sve ob­ja­vi­ti u če­tvr­tom to­mu svo­je isto­ri­je o zlo­či­ni­ma ko­mu­ni­sta nad sve­šte­ni­ci­ma Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve”.
(Na­sta­vi­će se)