PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


O sa­dr­ži­ni pr­vog To­do­ro­vi­će­vog pi­sma zna­mo na osno­vu nje­go­vih sje­ća­nja, po­što do­ku­ment ni­je sa­ču­van. Za na­šu te­mu je va­žno da je on sa­vje­to­vao ra­di­ka­li­ma da osta­nu vjer­ni i pri­vr­že­ni do­mu Obre­no­vi­ća i kra­lju Mi­la­nu. Ni­je pro­pu­stio da i ovom pri­li­kom uka­že kra­lju Mi­la­nu na nje­go­ve pro­pu­ste i sla­bo­sti, ka­ko bi nji­ho­vom iz­mje­nom do­pri­nio us­po­sta­vlja­nju bo­ljih od­no­sa iz­me­đu dvi­je za­ra­će­ne stra­ne.
Na­red­no pi­smo To­do­ro­vić je upu­tio kra­lju iz be­o­grad­ske tvr­đa­ve i ono je umno­go­me bi­lo slič­no nje­go­vom pr­vom pi­smu, upu­će­nom iz istog ka­za­ma­ta. Ra­di­kal­na stran­ka po­če­la je da se opo­ra­vlja i on je vi­dio njen spas u iz­mi­re­nju sa vla­da­rem. Ra­di­kal­ni su­žanj je kra­lju pred­la­gao da na­pu­sti put bor­be i da za­poč­ne sa ra­di­ka­li­ma put iz­mi­re­nja i spo­ra­zu­ma. Obre­no­vić ne­ma ni­ka­kvu po­tre­bu da Ra­di­kal­nu stran­ku osva­ja, kad je mo­že mir­nim pu­tem i do­bro­volj­no pri­do­bi­ti.
Bo­ra­ve­ći po­no­vo u be­o­grad­skom za­tvo­ru, To­do­ro­vić je po­naj­vi­še raz­mi­šljao ka­ko da se do­če­pa slo­bo­de. Po­gor­ša­nje zdrav­stve­nog sta­nja či­ni­lo ga je ne­str­plji­vi­jim i ba­ca­lo ga je u ve­ću bri­gu. Kad mu je ehi­no­ko­kus po­stao ne­sno­san, upu­ćen je u dr­žav­nu bol­ni­cu „da u njoj sa­če­ka smrt”. Dva mje­se­ca tra­ja­la je bor­ba sa ras­cvje­ta­lim ehi­no­ko­ku­som, pa je vra­ćen u aps. Bo­le­šti­na je nje­go­vom ne­mi­ru pri­do­da­va­la po­se­ban vid ne­str­plji­vo­sti, a do­ga­đa­ji su ne­u­mit­no upu­ći­va­li dva ak­te­ra jed­ne du­go oče­ki­va­ne ljud­ske dra­me u su­sret. Kad je za­po­čet Srp­sko-bu­gar­ski rat, To­do­ro­vić je na­slu­ći­vao po­raz. Sr­bi­ja ni­je bi­la sprem­na za rat, a po­seb­no ni­je bi­la sprem­na za du­go ra­to­va­nje. To je su­žnji­ma be­o­grad­skim išlo u pri­log.
Go­di­ne 1883. slo­mlje­ni su ra­di­ka­li i Pe­ra To­do­ro­vić u Ti­moč­koj bu­ni, go­di­ne 1885. slo­mljen je kralj Mi­lan u Srp­sko-bu­gar­skom ra­tu. Kralj Mi­lan po­sli­je Sliv­ni­ce ni­je vi­še bio ono što je bio pri­je Sliv­ni­ce. On se ta­da sje­tio To­do­ro­vi­će­vih pi­sa­ma i od­lu­čio je da sa nji­ma us­po­sta­vi pri­sni­ji od­nos. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić je za­pa­zio da je iz­me­đu ta­kvog vla­da­ra, ko­ji je iz­gu­bio po­nos i sa­mo­po­u­zda­nje i ra­di­kal­nog su­žnja, biv­šeg na­rod­nog bor­ca, ko­ji vi­še ni­je vje­ro­vao u na­rod, spo­ra­zum bio lak.
Na Sve­tog Ste­va­na kralj Mi­lan je, na iz­ne­na­đe­nje To­do­ro­vi­ća i nje­go­va tri dru­ga, Ra­še Mi­lo­še­vi­ća, Ko­ste Ta­u­ša­no­vi­ća i Pa­je Mi­haj­lo­vi­ća, do­šao u be­o­grad­sko utvr­đe­nje i sa nji­ma se sa­stao u pa­ši­nom ko­na­ku. Tok raz­go­vo­ra po­znat nam je is­klju­či­vo na osno­vu To­do­ro­vi­će­vih sje­ća­nja i za­bi­lje­ža­ka Ra­še Mi­lo­še­vi­ća, ali su i ona na­sta­la na osno­vu Pe­ri­nih ka­zi­va­nja. Sa­sta­nak je odr­žan u vri­je­me iz­me­đu pri­mir­ja i mi­ra, po­sli­je po­ra­za na Sliv­ni­ci, kad je kra­lju Mi­la­nu bi­la neo­p­hod­na po­dr­ška na­ro­da. On je is­prav­no su­dio da nju mo­že pri­ba­vi­ti sa­mo uz po­moć Ra­di­kal­ne stran­ke. Obre­no­vić je vje­ro­vao da slo­žni Sr­bi mo­gu da na­tje­ra­ju Bu­ga­re da bu­du po­pu­stlji­vi u svo­jim za­htje­vi­ma. To­do­ro­vić je obe­ćao da će obez­bi­je­di­ti sa­rad­nju ra­di­ka­la sa kra­ljem Mi­la­nom.
Za­uz­vrat vla­dar je obe­ćao da će po­mi­lo­va­ti sve za­tvo­re­ne ra­di­ka­le ko­ji su uče­stvo­va­li u Ti­moč­koj bu­ni. To je i uči­nio 1/13. ja­nu­a­ra 1886. go­di­ne.
Tre­ba is­ta­ći da su To­do­ro­vi­će­vi sa­bo­r­ci iz ka­za­ma­ta be­o­grad­skog di­je­li­li nje­go­vo mi­šlje­nje is­ka­za­no u pre­go­vo­ri­ma sa kra­ljem. U jed­nom tre­nut­ku ni­je odo­brio To­do­ro­vi­će­vo obe­ća­nje kra­lju Ko­sta Ta­u­ša­no­vić. Na to se To­do­ro­vić drm­nuo „kao str­šljen” i pre­ba­cio mu za ku­ka­vič­luk is­po­ljen na su­đe­nju u Za­je­ča­ru. I kad mu je To­do­ro­vić po­nu­dio da na­pi­še pi­smo kra­lju da od­u­sta­je od po­mi­lo­va­nja, Ta­u­ša­no­vić ni­je imao hra­bro­sti da se u taj ri­zik upu­sti. Za­tim su slo­žno smi­sli­li iz­ja­vu bla­go­dar­no­sti vla­da­ru ko­ju su ob­ja­vi­li u zva­nič­nim no­vi­na­ma iz­la­skom iz za­tvo­ra. A kad su do­šli da ih pu­ste iz ka­za­ma­ta, mi­lost kra­lje­vu pro­pra­ti­li su ri­je­či­ma: „Sla­va kra­lju!”
„Ako ka­zna tre­ba da po­pra­vi – cilj je po­stig­nut. Ja se od­ri­čem sve­ga, ja pri­sta­jem na sve, ja sam go­tov na sve uslo­ve’”, pi­sao je To­do­ro­vić Sto­ja­nu No­va­ko­vi­ću. U za­tvor 1883. go­di­ne To­do­ro­vić je ušao ka­ko ra­di­kal­ni fa­na­tik, iz za­tvo­ra je iza­šao po­sli­je dvi­je go­di­ne, dva mje­se­ca i šest da­na 1886. kao ra­di­kal­ni kri­ti­čar. Ovu dru­gu tvrd­nju To­do­ro­vi­će­vu, Slo­bo­dan Jo­va­no­vić je iro­nič­no pro­ko­men­ta­ri­sao, da je su­žanj iza­šao iz ap­sa kao čist opor­tu­nist.
Svo­ju tri­de­se­to­go­di­šnju po­li­tič­ku i no­vi­nar­sku ka­ri­je­ru, za vla­da­vi­ne Obre­no­vi­ća, To­do­ro­vić je oka­rak­te­ri­sao kao „bor­bu na ži­vot i smrt”. Ti­me je sam ozna­čio 1873. kao go­di­nu ka­da je za­po­čeo svo­ju po­li­tič­ku ka­ri­je­ru. Njen bi­lans sam je pred­sta­vio ovim ri­je­či­ma: „U toj stra­šnoj bor­bi ja sam 5 go­di­na pro­veo u iz­gnan­stvu; vi­še od 20 pu­ta bio sam za­tva­ran i hap­šen; bio sam osu­đen na 27 go­di­na za­tvo­ra a pro­veo sam u ka­za­ma­ti­ma i hap­sa­na­ma 5 go­di­na, 7 mje­se­ci i 9 da­na; pla­tio sam bli­zu 11 hi­lja­da di­na­ra ra­znih glo­ba i tak­sa; vu­kao sam te­ške oko­ve, od ko­jih mi da­nas zja­pe ra­ne na no­ga­ma, i bio sam osu­đen na smrt, je­dan put jav­no i zna­no, a 4 pu­ta o kon­cu je vi­si­lo da iz­gu­bim glav­u po­taj­no i muč­ki (...)
(NA­STA­VI­ĆE SE)