- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kralj Alek­san­dar je po­gi­nuo u Mar­se­lju, či­nov­ni­ci da­ju no­vu za­kle­tvu no­vom kra­lju. Bi­lo je to 10. ok­to­bra 1934. go­di­ne: „‘Ja, Rast­ko Pe­tro­vić, za­kli­njem se Sve­mo­gu­ćim Bo­gom da ću vla­da­ju­ćem kra­lju Pe­tru II bi­ti vje­ran, i da ću du­žnost svo­ju po za­ko­ni­ma i za­kon­skim na­red­ba­ma tač­no i sa­vje­sno vr­ši­ti. Ta­ko mi Bog po­mo­gao...”
Fler­to­vi, ba­lo­vi, žu­re­vi u ot­me­nom dru­štvu. Nje­gov bli­ski pri­ja­telj De­ro­ko zna za tri dje­voj­ke ko­je su ozbilj­no ušle u Rast­kov ži­vot. Dvi­je, u stva­ri, kao pro­la­zne lju­ba­vi, a jed­na je i u nje­go­vim sti­ho­vi­ma: ona mu je po­mo­gla da pre­ve­de Ba­te­au Ivre, a na fran­cu­ski je pre­ve­la i nje­go­vu knji­gu „Lju­di go­vo­re”; is­pra­vi­la mu je u ru­ko­pi­su č i ć, jer ih je Rast­ko te­ško raz­li­ko­vao. Vo­lio je, u stva­ri, dru­štvo li­je­pih že­na.
U Pa­vi­ljo­nu „Cvi­je­ta Zu­zo­rić”, kra­jem fe­bru­a­ra 1935. go­di­ne, iz­la­že gru­pa umjet­ni­ka „Ze­mlja” iz Za­gre­ba. Rast­ko u „Po­li­ti­ci” (pod ini­ci­ja­li­ma N.J.- ni­je­sam ja) na­gla­ša­va li­kov­ne aspek­te dje­la Kr­ste He­ge­du­ši­ća, La­vo­sla­va Hor­va­ta, Dra­ga Ible­ra, Mla­de­na Ka­u­zla­ri­ća, Ede Ko­va­če­vi­ća i Stje­pa­na Pla­ni­ća, dok je so­ci­jal­ne pro­ble­me ko­je je ova gru­pa po­kre­nu­la za­ne­ma­rio. He­ge­du­šić u svoj dnev­nik, tim po­vo­dom, bi­lje­ži: Taj Rast­ko Pe­tro­vić ni­je kre­ten, to je naj­bo­lja kri­ti­ka ko­ja je iza­šla u Be­o­gra­du za vri­je­me iz­lo­žbe ‘Ze­mlje’... Mi­mi De­din­cu i Ra­di Bu­nu­še­vac za Mla­den­ce (22. mar­ta 1935) po­kla­nja sli­ku svo­je se­stre Na­de­žde („Cr­ve­ni ja­hač”), iz nje­nih pa­ri­skih da­na.
Ni­ka­da ni­je mi­ro­vao. Naj­ve­ći dio 1935. go­di­ne Rast­ko Pe­tro­vić pro­ve­šće u ra­du na pr­voj ver­zi­ji ru­ko­pi­sa ro­ma­na „Osam ne­dje­lja” (ka­sni­je na­zva­nog „Dan še­sti”), ko­ji je za­mi­slio kao gro­mad­no dje­lo – kao što se kom­po­nu­ju fre­ske i mo­nu­men­tal­na plat­na. Ri­ječ je o ro­ma­nu – sje­ća­nju u ko­ji­ma se oslo­ba­đa al­ban­ske mo­re. Ru­ko­pis naj­pri­je da­je pri­ja­te­lji­ma – Mi­mi De­din­cu i Mar­ku Ri­sti­ću – da ga pro­či­ta­ju i da­ju pri­mjed­be.
Sil­no je za­lju­bljen u di­plo­ma­ti­ju. Nu­de mu da ide u po­slan­stvo u Ber­lin, ali on že­li da ide da­lje – u Ame­ri­ku. Nje­gov te­ča, pro­fe­sor gim­na­zi­je Mi­lo­rad Lu­ko­vić, či­ji je đak bi­la kćer­ka Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća, uspio je da mi­ni­star kra­jem sep­tem­bra pot­pi­še ukaz o Rast­ko­vom po­sta­vlje­nju za vi­ce­kon­zu­la u Či­ka­gu. Bio je pre­sre­ćan – to je pri­li­ka za upo­zna­va­nje da­le­kih kra­je­va Sje­ver­ne i Ju­žne Ame­ri­ke. Žur­no od­la­zi do De­din­ca po ru­ko­pis svog ro­ma­na ‘’Osam ne­dje­lja’’, ka­ko bi ga pri­je po­la­ska pre­ko oke­a­na pre­dao iz­da­va­ču Ge­ci Ko­nu. Pred po­la­zak za Beč, a po­tom da­lje pre­ma Pa­ri­zu i Atlan­ti­ku, opra­šta se od pri­ja­te­lja – Ivan­ke i Alek­san­dra De­ro­ka – i osta­vlja im za uspo­me­nu sve­žanj onih muč­nih pi­sa­ma svo­ga bo­le­snog pri­ja­te­lja Sa­ve Šu­ma­no­vi­ća.
Se­stri Zo­ri, još na la­đi, 11. no­vem­bra 1935. go­di­ne, pi­še: „...Sti­žem u Nju­jork, po­sli­je pet da­na vje­tra, ki­še i sun­ca. Vri­je­me je sa­da iz­vr­sno i do­sta pro­vo­dim na kro­vu la­đe. Svi­je­ta ne­ma su­vi­še, je­de se do­bro, spa­va još bo­lje. Ho­ćeš li da po­zdra­viš sve tvo­je i ci­je­lu fa­mi­li­ju...”
Kra­jem no­vem­bra 1935. go­di­ne sti­gao je u Či­ka­go, tu ras­kr­sni­cu Ame­ri­ke, va­roš po­dig­nu­tu na raz­me­đu Ve­li­kih je­ze­ra i sli­va ri­je­ke Mi­si­si­pi. Iz do­mo­vi­ne sti­že vi­jest da Ge­ca Kon ni­je vo­ljan da štam­pa „Dan še­sti”. Usko­ro će mu vra­ti­ti i ru­ko­pis s pred­lo­gom da iz­vr­ši kor­je­ni­te iz­mje­ne, is­prav­ke i iz­o­sta­vlja­nja. Jer, ‘„al­ban­ska tra­ge­di­ja pri­ka­za­na je u od­vi­še mrač­nom, ta­ko re­ći de­fe­ti­stič­kom i za srp­sku voj­sku sko­ro di­fa­mant­nom vi­du”’. Sti­če no­ve pri­ja­te­lje, upo­zna­je oko­li­nu Či­ka­ga i su­sjed­nih gra­do­va Sred­njeg za­pa­da.
Ve­li­ki pu­sto­lov, Rast­ko Pe­tro­vić se u Ame­ri­ci sna­šao – ude­sio je ži­vot ka­ko mu od­go­va­ra, uklo­pio se u sre­di­nu i na­šao no­ve pri­ja­te­lje. Se­stri­či­ni Na­di ja­vlja se u lje­to 1936. go­di­ne već iz Ka­na­de, ka­mo je ot­pu­to­vao u tra­ga­nju za lje­po­tom: „Sa­mo ne­ko­li­ko ri­je­či da vam ka­žem da vas se sje­ćam sa ovog iz­le­ta u Ka­na­du kroz van­red­no li­je­pe šu­me, što osvje­ži po­sli­je vr­lo ve­li­kog gra­da. Po­zdra­vi sve svo­je...” Rješenjem Mi­ni­star­skog sa­vje­ta i mi­ni­stra ino­stra­nih po­slo­va, 6. ju­la 1936. go­di­ne, Rast­ko je iz Ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta u Či­ka­gu upu­ćen na rad u Kra­ljev­sko po­slan­stvo u Va­šing­to­nu, s tim, da za vri­je­me od­sut­no­sti po­sla­ni­ka Kon­stan­ti­na Fo­ti­ća, oba­vlja du­žnost ot­prav­ni­ka po­slo­va.
U av­gu­stu pu­tu­je u Vir­dži­ni­ju. A u sep­tem­bru do­ži­vlja­va sa­o­bra­ćaj­nu ne­sre­ću. Ge­ne­ral­ni kon­zul Ra­do­je Jan­ko­vić oba­vje­šta­va per­so­nal­ni od­sjek Mi­ni­star­stva ino­stra­nih po­slo­va o ovom ude­su: „Go­spo­din ot­prav­nik po­slo­va u Va­šing­to­nu g. Rast­ko Pe­tro­vić imao je pri­je se­dam da­na ak­si­dan sa auto­mo­bi­lom. On je u Va­šing­to­nu tje­rao svoj auto­mo­bil, ali ga je uda­rio je­dan te­ret­ni auto i raz­bio mu ma­ši­nu. Tom pri­li­kom gosp. Pe­tro­vić je bio te­že po­vri­je­đen po gla­vi i no­zi; slo­mio je prst na ru­ci i do­bio ja­ku kon­tu­zi­ju gru­di (od vo­la­na). In­te­re­sant­no je, da ovaj slu­čaj g. Rast­ko Pe­tro­vić ni­je ni­ko­me sa­op­štio; ni­je le­gao u po­ste­lju (...), da oni u Be­o­gra­du ne bi re­kli: ‘Eto osta­vi­smo mu ku­ću da je ču­va, pa eto ka­ko je ču­va; pra­vi ak­si­da­ne”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)