Rast­ko na­sta­vlja da pi­še dru­gi dio ro­ma­na „Dan še­sti” („Osam ne­dje­lja”). U Va­šing­to­nu ni­je ta­ko sre­ćan ni odu­še­vljen kao u Či­ka­gu, ma­da uži­va na­klo­nost po­sla­ni­ka Fo­ti­ća. Pi­še du­ga pi­sma Du­di Ti­mo­ti­je­vi­ću, Vla­di­sla­vu Rib­ni­ka­ru, a na­ro­či­to De­din­cu. No­vu 1937. go­di­nu če­sti­ta pri­ja­te­lji­ma, se­stra­ma, Ivan­ki De­re­ko... Vi­ken­de pro­vo­di van Va­šin­to­na – pu­tu­je u Nju­jork, Atlan­tik Si­ti, Bal­ti­mor. U je­sen 1937. go­di­ne tra­ži od­su­stvo, pla­će­no, ‘’iz­van za­kon­skog od­mo­ra’’. Pu­tu­je po ze­mlja­ma Sred­nje Ame­ri­ke – od­la­zi u Mek­si­ko, na Ku­bu. Po po­vrat­ku, pre­pun je uti­sa­ka o no­vim lju­di­ma i kra­je­vi­ma, o In­di­jan­ci­ma i nji­ho­voj kul­tu­ri, o kul­tu­ri sta­rih na­ro­da Mek­si­ka, na­ro­či­to. Mi­ni­star­stvo ga uoči no­ve 1938. go­di­ne ša­lje u Nju­jork, da za­mje­nju­je ge­ne­ral­nog kon­zu­la Kra­ljev­skog ge­ne­ral­nog kon­zu­la­ta.
Ot­pu­to­vao je u Nju­jork sa ra­do­šću – vo­lio je taj grad i lju­de u nje­mu. Nje­žan brat, Rast­ko u da­lji­ni če­sto mi­sli na se­stre, pi­še im sa pu­to­va­nja, iz­le­ta, vi­ken­da. Se­stra Lju­bi­ca, ko­ja i sa­ma sli­ka, ša­lje mu po­red pi­sa­ma i svo­je cr­te­že. Opet u lje­to 1938. pu­tu­je u Či­ka­go, da za­stu­pa ge­ne­ral­nog kon­zu­la za vri­je­me nje­go­vog od­mo­ra. Po po­vrat­ku u Va­šing­ton sa­zna­će za vi­jest da je 30. ju­na u Za­gre­bu umro pje­snik i di­plo­ma­ta, nje­gov dra­gi pri­ja­telj Mi­lan Ra­kić.
Dru­gi svjet­ski rat je po­čeo. U Evro­pi je za­vla­dao ve­li­ki strah od fa­ši­zma, od Nje­mač­ke, Ita­li­je – Hi­tle­ra i Mu­so­li­ni­ja. A do Rast­ka je u Ame­ri­ku do­pi­rao sa­mo eho tih zbi­va­nja. Ja­vi se ta­ko iz­ne­na­da i po­ne­ki sta­ri pri­ja­telj, kao što je ko­le­ga iz Ri­ma Pa­vle Be­ljan­ski, stra­sni za­lju­blje­nik u umjet­nost i ko­lek­ci­o­nar. Iz nje­mu bli­ske da­lji­ne, iz Be­o­gra­da, sti­žu gla­so­vi o nje­go­vom pre­mje­šta­ju, o že­lji ne­kih lju­di da do­đu u Ame­ri­ku, na nje­go­vo mje­sto. A on ne že­li da se vra­ti, po­go­to­vu što su pri­li­ke u Evro­pi kon­fu­zne, a u Ame­ri­ci vla­da ka­kvo-ta­kvo spo­koj­stvo. In­te­re­su­ju ga sa­mo tri stva­ri u ži­vo­tu: lju­bav, pi­sa­nje, slo­bo­da.
Utu­kla ga je vi­jest ko­ja je sti­gla iz Evro­pe – Be­o­grad je 6. apri­la 1941. go­di­ne bom­bar­do­van. Ka­sni­je će sa­zna­ti: jed­na bom­ba je pa­la i na ku­ću Pe­tro­vi­ća, na Pa­li­lu­li, u Ra­tar­skoj uli­ci, i iz­go­re­la je bi­bli­o­te­ka, za­tim dio nje­go­vih ru­ko­pi­sa, ostav­šti­na nje­go­vog oca Mi­te, dio Na­de­ždi­nih sli­ka, za­tim ra­do­vi Gro­ha­ra, Ja­ko­pi­ča, skulp­tu­re Si­me­o­na Rok­san­di­ća i To­me Rok­san­dić, Me­štro­vi­ća, iko­ne iz 12. i 15. vi­je­ka... Na­sto­ji da bri­ge otje­ra ra­dom – ro­man „Sed­mi dan” pre­vo­di na en­gle­ski je­zik s na­mje­rom da ga po­nu­di ne­kom ame­rič­kom iz­da­va­ču.
Dru­gi svjet­ski rat se za­vr­šio. U Sje­di­nje­ne Ame­rič­ke Dr­ža­ve, u Va­šing­ton, sti­gao je am­ba­sa­dor no­ve, Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je: Sta­no­je Si­mić, ugled­ni pred­rat­ni di­plo­ma­ta, kra­ljev po­sla­nik u Mo­skvi. Rast­ko ga je po­zna­vao. Sre­li su se, sad već biv­ši se­kre­tar kra­ljev­skog po­slan­stva i no­vi am­ba­sa­dor. Na­rav­no, raz­go­va­ra­li su o pri­li­ka­ma u ze­mlji, o za­jed­nič­kim po­zna­ni­ci­ma. Rast­ko že­li da se vra­ti, ali ga je strah – šta ga u nje­go­voj ze­mlji če­ka. O to­me, o svim tim stra­ho­vi­ma i tra­u­ma­ma, on op­šir­no pi­še svo­me ne­ka­da­šnjem pri­ja­te­lju Mar­ku Ri­sti­ću, ko­ga je no­vi re­žim pri­hva­tio kao iskre­no oda­nog po­sle­ni­ka.
Mi­lan (Mi­ma) De­di­nac i Du­da Ti­mo­ti­je­vić su mu se ja­vi­li, Vla­da Rib­ni­kar i Mar­ko Ri­stić – ni­ka­da. Mar­ko mu ni­je pru­žio ru­ku. Nji­ho­ve sud­bi­ne su se, ka­ko je to Ri­stić na­pi­sao – ko­nač­no raz­i­šle. Ri­stić je ot­pu­to­vao u Pa­riz, gdje će go­di­na­ma bi­ti am­ba­sa­dor, prav­da­ju­ći se da ‘’su­za ne zna za po­li­ti­ku’’. Rast­ko je ta­ko na­sta­vio ži­vot emi­gran­ta. Po­tu­cao se od li­je­vih do de­snih, od ne­mi­la do ne­dra­ga, ži­vje­ći uglav­nom od po­mo­ći pri­ja­te­lja. Kao pri­ja­tan sa­go­vor­nik, po­zi­van je ra­do u ku­će pri­ja­te­lja, ta­ko da je kod njih ru­ča­vao i ve­če­ra­vao. Imao je če­tr­de­set se­dam go­di­na, a pri­je ope­ra­ci­je od her­ni­je, 23. no­vem­bra 1945. go­di­ne, pi­še te­sta­ment. Po­ku­ša­va da ži­vi od pi­sa­nja, od li­te­ra­tu­re – ali mu ne po­la­zi za ru­kom. Uspi­je­va da ob­ja­vi po ko­ji tekst u knji­žev­nim re­vi­ja­ma, ali i to te­ško. Za­bri­nja­va ga sla­blje­nje vi­da. Sve se vi­še za­ma­ra, te­ško či­ta. Ope­ri­san je 1. ma­ja 1948. go­di­ne, od ka­ta­rak­te.
I on­da, sa­svim iz­ne­na­da, pa­ri­ski „Mond” ob­ja­vlju­je vi­jest: „Iz Va­šing­to­na ja­vlja­ju o smr­ti ju­go­slo­ven­skog pje­sni­ka i ro­man­si­je­ra Rast­ka Pe­tro­vi­ća. Pri­mljen u Fran­cu­sku po­sli­je po­vla­če­nja iz Al­ba­ni­je, kroz ko­ju je pro­šao sam – ta­da je imao pet­na­est go­di­na – on je stu­di­rao u Pa­ri­zu, gdje je sklo­pio pri­ja­telj­stva s naj­vi­đe­ni­jim pred­stav­ni­ci­ma na­še mla­de li­te­rar­ne ško­le. Za­tim je ušao u di­plo­mat­sku slu­žbu svo­je ze­mlje na­sta­vlja­ju­ći da pi­še i da pu­tu­je. Ka­da je 1945. od­lu­čio da pre­ki­ne sa sva­kom po­li­tič­kom ak­tiv­no­šću, na­la­zio se na po­lo­ža­ju sa­vjet­ni­ka ju­go­slo­ven­ske am­ba­sa­de u Va­šing­to­nu. Nje­go­va smrt u 51. go­di­ni, du­bo­ko će se osje­ti­ti u svi­je­tu knji­žev­no­sti”.
U nje­go­voj ze­mlji ni­je ob­ja­vlje­na ni­ka­kva vi­jest. Je­di­no su se­stre or­ga­ni­zo­va­le opi­je­lo u cr­kvi.
(NA­STA­VI­ĆE SE)