Ro­sić je pri­mio i du­žnost sve­šte­ni­ka pri srp­skom po­slan­stvu, ko­je ni­je ima­lo svoj hram već je ko­ri­sti­lo ru­ski hram Sv. Ni­ko­la­ja, u ko­me je bi­la i ru­ska bol­ni­ca. U zva­nič­nim pri­li­ka­ma slu­ži­li su se i cr­kvom ru­skog po­slan­stva u kvar­tu Pe­ri, kao i grč­kom cr­kvom Sv. Ni­ko­laj u Ga­la­ti. Srp­sku ko­lo­ni­ju u Ca­ri­gra­du či­ni­li su Sr­bi iz Sr­bi­je, Austro­u­gar­ske, Grč­ke i Tur­ske. Sva če­tvo­ri­ca srp­skih bla­go­de­ja­na­ca ko­ji su se u to vri­je­me na­la­zi­li u Ca­ri­gra­du, Ga­vri­lo Do­žić, Var­na­va Ro­sić, mo­nah Se­va­sti­jan i Ne­delj­ko Pi­per­ko­vić, pla­ni­ra­ni su za naj­vi­še cr­kve­ne či­no­ve u bu­duć­no­sti. Tre­ba­lo je da u Ca­ri­gra­du upo­zna­ju na­čin cr­kve­nog ži­vo­ta Pa­tri­jar­ši­je, ad­mi­ni­stra­tiv­ni apa­rat, od­no­se i na­čin dje­lo­va­nja Pa­tri­jar­ši­je pre­ma slo­ven­skim cr­kva­ma, po­li­tič­ke od­no­se pre­ma Por­ti itd.
Je­ro­mo­nah Ga­vri­lo je 20. ju­la 1905. go­di­ne oba­vi­je­stio Po­slan­stvo Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Ca­ri­gra­du da je, po na­re­đe­nju Sv. si­no­da, rek­tor Hal­kij­ske bo­go­slo­vi­je i mi­tro­po­lit sta­vro­polj­ski po­vu­kao svo­ju ostav­ku i ostao i da­lje upra­vi­telj ško­le, či­me je još vi­še ote­ža­no pri­ma­nje srp­skih đa­ka na Hal­ku. Do­žić pred­vi­đa da ne­će ima­ti uspje­ha pri upi­su i mo­li da mu se iz­dej­stvu­je na­sta­vak ško­lo­va­nja u Ati­ni. On je po­tom, av­gu­sta 1905, tra­žio od Po­slan­stva u Ca­ri­gra­du da se od Jo­a­ni­ki­ja Gu­gu­še­vi­ća odu­zmu sve­šte­nič­ke ode­žde, krst i je­van­đe­lje ko­je je ovaj sa­mo­vla­sno od­nio iz Ca­ri­gra­da u So­lun, da ne bi on i dru­gi ko­ji oba­vlja­ju sve­šte­nič­ke oba­ve­ze u Ca­ri­gra­du mo­ra­li od „tu­đih cr­ka­va tra­ži­ti po­trep­šti­ne”.
Ga­vri­lo Do­žić oba­vje­šta­va 17. sep­tem­bra 1905. go­di­ne po­sla­ni­ka Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Ca­ri­gra­du Đor­đa Si­mi­ća da je za po­sled­njih go­di­nu da­na ulo­žio ve­li­ki trud da se spre­mi iz grč­kog je­zi­ka ka­ko bi stu­pio na Hal­ku, ali da u to­me ni­je uspio ne svo­jom gre­škom. On mo­li po­sla­ni­ka da iz­dej­stvu­je nje­go­vo da­lje ško­lo­va­nje u Ati­ni. Si­mić se po­vo­dom to­ga obra­ća 19. sep­tem­bra 1905. Mi­ni­star­stvu ino­stra­nih dje­la Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je i ka­že da je kra­jem apri­la 1904. go­di­ne, po pred­lo­gu po­koj­nog mi­tro­po­li­ta Se­va­sti­ja­na, uči­nio pred­log ta­da­šnjem mi­ni­stru spolj­nih po­slo­va da se za pi­tom­ce u Bo­go­slo­vi­ji na Hal­ki pri­me je­ro­mo­nah Ga­vri­lo Do­žić i je­ro­đa­kon Vla­di­slav Jef­tić. Ovaj pred­log je usvo­jen i Do­žić je ostao u Ca­ri­gra­du da na­u­či grč­ki je­zik ka­ko bi mo­gao po­lo­ži­ti pri­jem­ni is­pit na Bo­go­slo­vi­ji. Jef­tić se po­ka­zao ne­po­dob­nim i vra­tio se u Sr­bi­ju. Na nje­go­vo mje­sto pri­mljen je Vla­di­mir Jer­gić, biv­ši đak Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je, ali je i on mo­rao da na­pu­sti Ca­ri­grad zbog bo­le­sti. Do­žić je po­čet­kom sep­tem­bra 1905. po­la­gao is­pit iz grč­kog je­zi­ka pred ko­mi­si­jom na Hal­ki, ali mu je rek­tor Bo­go­slo­vi­je, ko­ji je vr­lo rđa­vo ras­po­lo­žen pre­ma Sr­bi­ma i ko­ji svim mo­gu­ćim sred­stvi­ma spre­ča­va ili ote­ža­va nji­ho­vo stu­pa­nje u bo­go­slo­vi­ju, po­sta­vljao ta­ko te­ška pi­ta­nja iz grč­ke gra­ma­ti­ke i sin­tak­se da je on od­bi­jen od pri­je­ma i upu­ćen da i da­lje uči grč­ki. Ni­je mu ni­šta po­mo­glo ni na­sto­ja­nje po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du da bu­de pri­mljen kao van­red­ni slu­ša­lac. Pa­tri­jarh i Sv. si­nod su bi­li volj­ni da ga pri­me, ali se to­me opi­rao rek­tor. Po­sto­ja­la je mo­guć­nost da Ga­vri­lo osta­ne još go­di­nu da­na u Ca­ri­gra­du i da uči je­zik, ali ni­je bi­lo si­gur­no ni da će ga ta­da pri­mi­ti. Do­žić je zbog to­ga pod­nio mol­bu po­sla­ni­ku da na­sta­vi obra­zo­va­nje na Atin­skom uni­ver­zi­te­tu. On se oba­ve­zi­vao da će za če­ti­ri go­di­ne svr­ši­ti te­o­lo­ške stu­di­je i da će se po­tom sta­vi­ti na ras­po­la­ga­nje MID-u „za ma ka­kvu upo­tre­bu u jed­noj od na­ših epar­hi­ja u Tur­skoj” ili u ma­na­sti­ru Hi­lan­da­ru.
Po­što Do­žić ni­je mo­gao da bu­de pri­mljen na Atin­ski uni­ver­zi­tet kao re­dov­ni uče­nik sa di­plo­mom Pri­zren­ske bo­go­slo­vi­je, je­di­na mo­guć­nost je bi­la da se upi­še kao re­dov­ni uče­nik ako pod­ne­se upi­sni­cu i ot­pu­sni­cu kao re­dov­ni stu­dent Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du. Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la je pre­ko Mi­ni­star­stva pro­svje­te i cr­kve­nih po­slo­va sre­di­lo da Ga­vri­lo Do­žić do­bi­je ove do­ku­men­te.
Po­sla­nik Si­mić je po­no­vo 5. ok­to­bra 1905. tra­žio od MID-a rje­še­nje po pi­ta­nju Do­ži­ća i ko­nač­no MID od­go­va­ra 25. ok­to­bra da se iz Be­o­gra­da ša­lju do­ku­men­ta da se Do­žić upu­ti u Ati­nu. Za Ga­vri­la Do­ži­ća je ok­to­bra 1905. in­ter­ve­ni­sao i mi­tro­po­lit sko­pljan­ski Vi­ken­ti­je. Do­žić je po­tom pot­pi­sao da je pri­mio upi­sni­cu i is­pi­sni­cu, đač­ki list sa Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du i pre­vod bo­go­slov­ske di­plo­me. U Ati­nu je ot­pu­to­vao 12. no­vem­bra 1905. i sti­gao tri da­na ka­sni­je. Bla­go­de­ja­ni­je je do­bio do kra­ja te go­di­ne, ali ne i put­ne tro­ško­ve. U Ati­nu je sti­gao go­to­vo bez pa­ra, pa mu je po do­la­sku iz­da­to 81,5 di­na­ra, ko­li­ki je bio ra­čun o put­nom tro­šku, a 21. de­cem­bra mu je tre­ba­lo iz­da­ti i 150 drah­mi za upis.
Po do­la­sku u Ati­nu, Ga­vri­lo Do­žić tra­ži od MID-a da mu se od­re­di bla­go­de­ja­ni­je i da se pri tom uva­že ne­ke okol­no­sti. On na­vo­di da mu po­red tak­se za ško­la­ri­nu tre­ba i oko sto drah­mi za knji­ge go­di­šnje.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN
VELj­KO­VIĆ