Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ni­kad ne­ću za­bo­ra­vi­ti taj stra­šni dan u Buč­ju 1992. go­di­ne – tvr­di Amir Re­ko, čo­vjek zbog ko­jeg je taj dan krup­nim slo­vi­ma upi­san u isto­ri­ji stra­da­nja srp­skog na­ro­da u do­li­ni Dri­ne to­kom rat­nih su­ko­ba de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka.
– Dok sam go­vo­rim, oko­lo je sta­ja­la voj­ska sa upe­re­nim i za­pe­tim pu­ška­ma i imao sam uti­sak da bi za tren po­bi­li sve te ne­sreć­ne, upla­še­ne i bes­po­moć­ne lju­de sa­mo da se po­mje­rim ili dam bi­lo ka­kav znak u tom smi­slu. Do­dat­nu ne­vo­lju, ulje na va­tru je pred­sta­vlja­lo to što je upra­vo u tre­nu­ci­ma dok sam ja po­ku­ša­vao da spa­sim Sr­be na Buč­ju, te­kao fron­tal­ni na­pad Sr­ba i srp­ske ar­ti­lje­ri­je na Go­ra­žde. Ja go­vo­rim o mi­ru i pra­šta­nju, ho­ću da spa­sim te une­sre­će­ne lju­de, osta­vlje­ne i pre­pu­šte­ne sud­bi­ni, a do­lje u Go­ra­ždu, u tim tre­nu­ci­ma op­šta lud­ni­ca, gru­va­ju gra­na­te srp­ske voj­ske i gi­nu ni kri­vi ni du­žni.
Va­lja­lo je u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji ne­ka­ko ura­zu­mi­ti te ko­ji su bi­li sprem­ni da po­bi­ju te bes­po­moć­ne lju­de i utu­vi­ti im u gla­vu da ovi Sr­bi ov­dje ni­je­su ni na ko­ji na­čin kri­vi za stra­da­nja nji­ho­vih, za stra­da­nje mo­je po­ro­di­ce, pa ni za sve to što se de­ša­va do­lje u Go­pra­ždu.
U tim od­sud­nim mo­men­ti­ma opet sam čuo glas mo­je maj­ke ko­ja mi je uvi­jek ot­kad pam­tim pa do na­šeg po­sled­njeg vi­đe­nja upor­no po­na­vlja­la i uči­la me da čo­vjek u sva­koj pri­li­ci mo­ra osta­ti čo­vjek. Te nje­ne ri­je­či i po­u­ke su nad­ja­ča­le i mo­ju tu­gu za njom, bol zbog nje­ne gro­zo­mor­ne sud­bi­ne – to me, ko­nač­no, na­ve­lo i da kre­nem na Buč­je i ri­je­šim da po sva­ku ci­je­nu spa­sim te ne­du­žne lju­de.
Ka­zao sam ko sam, šta sam i oda­kle sam a on­da is­pri­čao da sam pri­je tri da­na sa­znao za tra­ge­di­ju mo­je po­ro­di­ce, šta su mi Sr­bi ura­di­li, ali da ja ne­ću i ne že­lim da se sve­tim nad ne­du­žnim lju­di­ma, oni­ma ko­ji ni­je­su kri­vi za taj zlo­čin, da ću im ja, upr­kos sve­mu po­mo­ći ko­li­ko naj­vi­še mo­gu i da ne­ću do­zvo­li­ti da oni ne­za­slu­že­no is­pa­šta­ju i tr­pe jer to ni­je ni po ljud­skoj ni po bož­joj prav­di...
Na­stao je muk, le­de­ni ta­jac i bi­lo je ja­sno da su te mo­je ri­je­či osta­vi­le ve­o­ma sna­žan uti­sak i na Sr­be, ali i na osta­le, mo­je voj­ni­ke, ko­ji su oko­lo dr­ža­li oruž­je na go­tovs, sprem­ni da ih po­ko­se, da uva ži­va od njih ne osta­ne.
Ni­je­sam kre­nuo s nji­ma ka­ko sam u po­čet­ku obe­ćao jer sam mo­rao hit­no da se vra­tim u Go­ra­žde, po­zva­li me u ko­man­du, a mno­go ka­sni­je sam sa­znao da sa Sr­bi­ma ni­je po­stu­plje­no ka­ko sam ja na­re­dio već su ne­ki dru­gi, mi­mo me­ne i mo­ga zna­nja, pre­kr­ši­li na­re­đe­nje i po­ga­zi­li mo­ju ri­ječ, na­pra­vi­li glu­po­sti i zlo­dje­la sa ko­ji­ma ni­je­sam imao ni­ka­kve ve­ze.
Osje­ćao sam ja, da­kle, od po­čet­ka da se mno­gi­ma, ne sa­mo u Go­ra­ždu, ne­go i u sa­mom dr­žav­nom vr­hu u Sa­ra­je­vu, ne do­pa­da mo­je po­stu­pa­nje i ko­man­do­va­nje, to što ko­li­ko god mo­gu i gdje god se pi­tam bra­nim i ne dam da se či­ne zlo­či­ni nad ne­du­žni­ma, a sve je po­seb­no bi­lo iz­ra­že­no na­kon te ak­ci­je na Buč­ju.
Amir Re­ko je iz­dr­žao još oko dva mje­se­ca u Go­ra­ždu, a on­da je, pod iz­go­vo­rom da ho­ću da po­sje­tim po­ro­di­cu u Bi­to­lju, oti­šao, pre­ba­cio se u Ma­ke­do­ni­ju, uzeo že­nu i kćer­ki­cu i oda­tle avi­o­nom pra­vo u Dan­sku, gdje je ostao da ži­vi i ra­di i oda­kle se u Bo­snu ni­je vra­ćao pu­nih se­dam­na­est go­di­na.
Sju­tra: PR­VA LjU­BAV
ZA­BO­RA­VA NE­MA

Pri­pre­ma­li mu li­kvi­da­ci­ju
Amir Re­ko će tek ne­dav­no i zva­nič­no sa­zna­ti, do­bi­ti po­tvr­du da mu je te 1992. go­di­ne u Go­ra­ždu po­sli­je spa­sa­va­nja Sr­ba iz Buč­ja i dru­gih slič­nih ak­ci­ja pri­pre­ma­na li­kvi­da­ci­ja.
– Kad su me sko­ro po­zva­li u tu­ži­la­štvo za rat­ne zlo­či­ne da svje­do­čim pro­tiv jed­nog od tih bo­šnjač­kih ko­man­da­na­ta zbog zlo­sta­vlja­nja za­ro­blje­ni­ka, pi­ta­li su me da li sam znao da su mi u Go­ra­ždu ra­di­li o gla­vi. Re­kao sam da sam znao, da sam osje­ćao da me ne­ki ne vo­le i ne gle­da­ju baš do­bro­na­mjer­no, a on­da su mi oni da­li je­dan pa­pir, slu­žbe­nu po­tvr­du – iz­ja­vu jed­nog, da ta­ko ka­žem, upu­će­nog i oba­vi­je­šte­nog svje­do­ka iz Go­ra­žda, ko­ji je is­pri­čao da je da­na tog i tog pri­pre­ma­na li­kvi­da­ci­ja ka­pe­ta­na Ami­ra Re­ka za­to što je za­šti­to i spa­sio Sr­be iz se­la Buč­ja...

Pi­še: Bu­do
Si­mo­no­vić