U obra­ća­nju MID-u, po do­la­sku u Ati­nu Ga­vri­lo Do­žić je na­veo i ovo: „Za tim kad se uzme u vid da mo­je sve­šte­nič­ko odi­je­lo ko­šta du­plo vi­še i da kao čo­vjek u man­ti­ji mo­ram pri­pa­zi­ti na se­be i u po­gle­du sta­na i u po­gle­du mje­sta za hra­nje­nje, jer ne mo­gu u man­ti­ji da se na­la­zim po ne­pri­lič­nim mje­sti­ma mo­me či­nu – to se već vi­di da se iza­ći na kraj ne mo­že sa ma­lim bla­go­de­ja­njem, tim pri­je što i u Ca­ri­gra­du, gdje je mno­go jef­ti­ni­je ni­je­sam mo­gao iz­la­zi­ti na kraj sa od­re­đe­nim bla­go­de­ja­ni­jem, da mi ni­je bi­lo po­red to­ga i za­ra­de, ko­ju sam kao sve­šte­nik imao za sve­šte­no­dej­stva od tam. Sr­ba. No ov­dje te sam za­ra­de li­šen, jer ne­mam ko­me sve­šte­no­dej­stvo­va­ti. Na­ši ka­lu­đe­ri-pi­tom­ci, ko­ji su bi­li ra­ni­je ov­dje ima­li su po 150 di­na­ra u zla­tu mje­seč­no. I ta­da je išao na­po­le­on 32 drah­me, dok sa­da je spao to­li­ko da mu je kurs stal­no 23 drah­me i ni­kad vi­ši, a ci­je­ne su iste sve­mu. Da­lje oni ni­je­su po­sje­ći­va­li ča­so­ve re­dov­no, te im ni knji­ge ni­je­su bi­le nu­žne u onoj ko­li­či­ni u ko­li­koj ću ja ima­ti po­tre­bu kao re­dov­ni đak”, na­vo­di Do­žić.
Ot­prav­nik po­slo­va u Ati­ni pi­sao je MID-u 19. no­vem­bra 1905. go­di­ne da će je­ro­mo­nah Ga­vri­lo kao sve­šte­no li­ce bi­ti iz­lo­žen ve­ćim iz­da­ci­ma ne­go mir­sko li­ce, jer za odi­je­lo i hra­nu tre­ba vi­še sred­sta­va zbog to­ga što je Ati­na vr­lo skup grad. Ot­prav­nik pred­la­že da se je­ro­mo­na­hu Ga­vri­lu za bla­go­de­ja­nje mje­seč­no od­re­di 140 di­na­ra a za ško­la­ri­nu 150 drah­mi go­di­šnje.
Po­slan­stvo u Ati­ni je pla­ti­lo je­ro­mo­na­hu Ga­vri­lu tak­su za ško­la­ri­nu za pr­vo po­lu­go­đe 85,55 di­na­ra. Po­lo­vi­nom ja­nu­a­ra 1906. go­di­ne Ga­vri­lo Do­žić je mo­lio Po­slan­stvo da mu se is­pla­ti su­ma od 17 di­na­ra u zla­tu ko­je je po­tro­šio na pre­voz knji­ga iz Ca­ri­gra­da do Ati­ne i da mu se to ura­ču­na u put­ni tro­šak. On se istom pri­li­kom ža­li na svo­je lo­še eko­nom­sko sta­nje i ka­že da osku­di­je­va i u hra­ni. U dru­gom pi­smu pod istim da­tu­mom, 13. ja­nu­ar, mo­li da mu se iz­da po­treb­na su­ma za upla­tu tak­se za dru­gi se­me­star, po­što Po­slan­stvo u Ati­ni još ni­je bi­lo do­bi­lo ni­ka­kvo zva­nič­no oba­vje­šte­nje o Do­ži­će­vom iz­dr­ža­va­nju. Po­čet­kom fe­bru­a­ra tre­ba­lo mu je pe­de­set di­na­ra za pot­pis in­dek­sa.
Ga­vri­lo Do­žić se za po­moć obra­tio i mi­tro­po­li­tu Ni­ći­fo­ru ko­ji je po­tom na­re­dio upra­vi ma­na­sti­ra De­ča­na da Do­ži­ću po­ša­lje po­moć od 1.000 gro­ša i pla­tu od dva­de­set fra­na­ka mje­seč­no. Pla­tu od ma­na­sti­ra De­ča­ni pri­mao je re­dov­no pre­ko kon­zu­la­ta Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Pri­šti­ni i Po­slan­stva u Ati­ni. Po­red to­ga do­bi­jao je od MID-a Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je po 120 di­na­ra mje­seč­no to­kom 1906, 1907. i 1908. go­di­ne. Po do­la­sku u Ati­nu mo­rao je da ku­pi kre­vet i po­ste­lji­nu i osta­le naj­nu­žni­je stva­ri za ži­vot, jer se so­ba sa na­mje­šta­jem ni­je mo­gla na­ći ni za pe­de­set drah­mi mje­seč­no, pa je iz­naj­mio ne­na­mje­šte­nu so­bu. Re­dov­no je po­sje­ći­vao ča­so­ve, ali knji­ge ni­je mo­gao da ku­pi jer je sva­ki pro­fe­sor pro­da­vao sa­mo svo­je knji­ge i bi­le su ja­ko sku­pe. Imao je pro­ble­ma sa zdra­vljem, po­što je kli­ma bi­la pro­mjen­lji­va, a on ni­je imao nov­ca za gri­ja­nje. Slu­žbu je oba­vljao u ru­skoj cr­kvi i po­ne­kad je do­bi­jao do­zvo­lu da slu­ži po­red ar­hi­man­dri­ta.
Ga­vri­lo Do­žić je za sin­đe­la pro­iz­ve­den 15. mar­ta 1907. go­di­ne a za­tim i za pro­to­sin­đe­la, a 1908. je od­li­ko­van na­pr­snim kr­stom. Po­čet­kom de­cem­bra 1907. sin­đel Ga­vri­lo je oba­vi­je­stio po­sla­ni­ka u Ati­ni, Bo­ško­vi­ća da je po­lo­žio is­pi­te i pod­nio uvje­re­nje o to­me. Po­la­gao je op­šte is­pi­te na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, pre­ma uvje­re­nju Rek­to­ra­ta Uni­ver­zi­te­ta u Ati­ni od 16/29. no­vem­bra 1907. go­di­ne. Pre­ma po­tvr­di Atin­skog uni­ver­zi­te­ta Do­žić je po­la­gao La­tin­ske kla­si­ke, Je­lin­ske kla­si­ke, Fi­lo­zof­ske gru­pe i Isto­rič­ke gru­pe sa ocje­na­ma do­bar, vr­lo­do­bar iz dva pred­me­ta i od­li­čan iz jed­nog. U istom pi­smu on ka­že da mu sem pr­vog se­me­stra pr­ve go­di­ne ni­je­dan se­me­star vi­še ni­je pla­ćen, a da on ima ve­li­ke iz­dat­ke za stan, hra­nu i knji­ge. On do­da­je da je bio pri­nu­đen da se za­du­ži da bi mo­gao da pod­mi­ri sve tro­ško­ve i mo­li da mu se na­dok­na­de iz­da­ci za se­me­stre i is­pi­te. Po­tom mu je is­pla­će­no 120 di­na­ra. Po­čet­kom apri­la 1908. on po­no­vo tra­ži da mu se odo­bri su­ma od 350 di­na­ra za tro­ško­ve stu­di­ja i pri­la­že uvje­re­nje o re­dov­nim upi­si­ma. Po­sla­nik Bo­ško­vić po­dr­ža­va ovaj Do­ži­ćev za­htjev, ali MID ni­je udo­vo­ljio mol­bi. (...)
To­kom 1908. Ga­vri­lo Do­žić ob­ja­vlju­je u iz­da­nju Mo­na­škog udru­že­nja u Ja­go­di­ni knji­gu pod na­slo­vom „Vi­so­ki De­ča­ni pod tu­đi­nom”. Knji­gu je ob­ja­vio pod pse­u­do­ni­mom G.D. Mo­ra­ča­nin, biv­ši dje­lo­vo­đa upra­ve Vi­so­kih De­ča­na. U po­ru­ci či­ta­o­ci­ma ko­ju je na­pi­sao u ma­na­sti­ru Jo­ša­ni­ca on ka­že da nje­go­ve na­mje­re ni­je­su bi­le ni da se na­uč­no uz­vi­si, ni­ti da se „ma­te­ri­jal­no ko­ri­sti”, već da iz­ne­se „Srp­stvu i nje­go­voj jav­no­sti ža­lo­snu sud­bi­nu na­šeg naj­slav­ni­jeg kla­sič­nog spo­me­ni­ka V. De­čan­ske La­vre, tog po­no­si­tog Srp­skog Je­ru­sa­li­ma u pi­to­moj Me­to­hi­ji, toj div­noj Srp­skoj Pa­le­sti­ni, ko­ji je, evo već pet go­di­na, do­pao u ru­ke tu­đi­na­ca”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO:
MI­LA­DIN
VELj­KO­VIĆ