Kad sam upi­sao voj­nu aka­de­mi­ju i spre­mao se da kre­nem u Be­o­grad, ov­dje u Fo­či sam upo­znao jed­nu cu­ru – otva­ra sr­ce Amir Re­ko – zva­la se Azra, ro­dom od Ćo­si­be­go­vi­ća iz Čaj­ni­ča. Bi­la je to mo­ja pr­va i ve­li­ka lju­bav, ka­kvu čo­vjek valj­da sa­mo jed­nom u ži­vo­tu do­ži­vi.
Oti­šao sam u Be­o­grad, sva­ko­dnev­no sam joj pi­sao, pi­sa­la i ona me­ni.Ta­ko jed­no po­la go­di­ne. On­da ja do­đem u Fo­ču kad sam do­bio ne­ki do­pust, a Azre tu vi­še ne­ma – sti­ca­jem ne­ka­kvih, sa­da vi­še ne­va­žnih okol­no­sti, ona se uda­la i oti­šla u Sa­ra­je­vo. Bio je to za me­ne pra­vi šok i sve to sam ve­o­ma te­ško pre­ži­vlja­vao i ni­kad je ni­je­sam pre­bo­lio ni za­bo­ra­vio. I ka­sni­je kad sam sreo mo­ju su­pru­gu, Fo­čan­ku Nu­ru, i kad sam se ože­nio i dje­cu do­bio, Azra mi je bi­la u mi­sli­ma i do­volj­no je bi­lo da ne­ko sa­mo spo­me­ne to ime, pa da me­ni si­jev­ne u gru­di­ma kao da me nož ubo­de i da se sve vra­ti i iz te­me­lja me po­tre­se.
Ta­ko sve do 2008. go­di­ne. Do­šao ja iz Dan­ske i u Sa­ra­je­vu svra­tim kod jed­nog mog pri­ja­te­lja. Tu bi­la nje­go­va maj­ka i još jed­na sta­ra že­na. Kad smo po­sli­je iza­šli u ka­fa­nu, taj pri­ja­telj me pi­ta:
– Znaš li, Ami­re, ko je ona sta­ra že­na što je bi­la u sta­nu sa mo­jom maj­kom?
– Ne­mam poj­ma.
– E, to ti je maj­ka tvo­je biv­še cu­re.
– Ko­je, bre, mo­je biv­še cu­re?
– Azre, iz Čaj­ni­ča!
Me­ne kao da je grom uda­rio, sa­mo što se ni­je­sam sru­šio sa sto­li­ce – ka­ko pje­sma ve­li: pr­va lju­bav za­bo­ra­va ne­ma...
On mi tu on­da is­pri­čao da je Azra u Sa­ra­je­vu, da joj je muž po­gi­nuo 1993. go­di­ne, da ima kćer­ku i si­na i da je sve vri­je­me ra­ta sa nji­ma iz­dr­ža­la u Sa­ra­je­vu...
Ho­ću ja da vi­dim Azru!
Vi­djeh ja Azru po­sli­je 25 go­di­na, vra­tih se u Dan­sku, raz­ve­doh se, osta­vih že­nu i dvi­je sta­sa­le kćer­ke i ože­nih se sa Azrom!
Mo­ja sta­ri­ja kćer­ka Amra je ta­mo u Dan­skoj za­vr­ši­la me­di­ci­nu i već ra­di u Ko­pen­ha­ge­nu kao lje­kar spe­ci­ja­li­sta, a nje­nim sto­pa­ma ide i mla­đa Ali­sa, ko­ja se i ro­di­la u Dan­skoj. Ni­je­smo, na­ža­lost, sa­da u do­brim od­no­si­ma, jer su mo­je kćer­ke lju­te na me­ne. Mo­ja pr­va su­pru­ga sve to ni­je mo­gla da shva­ti, pa me ka­zni­la ta­ko što je okre­nu­la mo­ju dje­cu pro­tiv me­ne. Sve su to bol­ni lo­mo­vi, ali, šta ću, tr­pim i na­dam se da će mo­je kćer­ke jed­nom ipak sve to shva­ti­ti i ra­zu­mje­ti, da će i one osje­ti­ti i uvi­dje­ti šta je pr­va lju­bav, i opro­sti­ti mi...
Ne znam je­sam li po­gri­je­šio, ne znam ka­ko će ko to tu­ma­či­ti, ali ja ni­je­sam mo­gao da bu­dem li­ce­mjer, da la­žem i se­be i dru­ge – po­slu­šao sam sr­ce i po­stu­pio ta­ko ka­ko sam po­stu­pio. Mo­že me ko zbog to­ga i osu­đi­va­ti, ali ja se ne ka­jem i uvje­ren sam da će me mno­gi, oni ko­ji zna­ju šta je lju­bav, ra­zu­mje­ti i shva­ti­ti.
A mo­joj Azri sam obe­ćao da ću je do kra­ja ži­vo­ta mu­či­ti i ka­žnja­va­ti, ta­ko što ću joj sve uga­đa­ti, do­tle da će se ona stal­no ka­ja­ti za­što se od­mah ni­je uda­la za me­ne. Za sa­da uspi­je­vam da is­pu­nim to obe­ća­nje...
Sju­tra: DO­STA JE BI­LO
MR­ŽNjE I DI­O­BA

Za jed­ne he­roj, za dru­ge iz­daj­nik
Znam da i da­nas u Bo­sni ima mno­go onih ko­ji sma­tra­ju da sam ja ta­da bio ku­ka­vi­ca i da je moj po­stu­pak u se­lu Buč­ju bio iz­da­ja, ali me to ne bri­ne jer to su oni ko­ji ne zna­ju ili ne­će da zna­ju, ko­ji ni­kad u pra­vom smi­slu ni­je­su ni osje­ti­li i shva­ti­li šta je rat. Me­ne hra­bre i još vi­še utvr­đu­ju u uvje­re­nju da sam po­stu­pio is­prav­no, kao čo­vjek, ogrom­na ve­ći­na onih ko­ji su kao i ja rat do­ži­vje­li kao naj­ve­će zlo ko­je čo­vje­ka u ži­vo­tu mo­že sna­ći, da ne po­sto­ji ni­šta či­me se mo­že prav­da­ti jed­na kap pro­li­ve­ne ne­vi­ne kr­vi.

Pi­še: Bu­do
Si­mo­no­vić