-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Na kra­ju knji­ge „Vi­so­ki De­ča­ni pod tu­đi­nom”, Ga­vri­lo Do­žić pi­še: „Mi uči­ni­smo na­šu srp­sku du­žnost. Po­di­go­smo naš sla­bač­ki glas, ape­lu­ju­ći na ro­do­lju­blje pred­stav­ni­ka Srp­skog na­ro­da i nje­go­ve Cr­kve, da se za­u­zmu, da se i ovi zli­kov­ci i ka­ti­li srp­ski pro­tje­ra­ju sa­da, ka­da se u ci­je­loj Tur­skoj Im­pe­ri­ji svi zli­kov­ci go­ne i ka­žnja­va­ju za nji­ho­va zlo­čin­stva. Či­sti­te, Go­spo­do srp­ska, gu­bu iz srp­ske to­ri­ne!” Iste go­di­ne ob­ja­vio je u „Vje­sni­ku Srp­ske cr­kve” tekst pod na­slo­vom „Sa­va Hi­lan­da­rac-pri­log za no­vi­ju isto­ri­ju srp­ske car­ske la­vre Hi­lan­da­ra” (...)
To­kom po­sled­nje go­di­ne bo­rav­ka u Ati­ni, Ga­vri­lo Do­žić je u „Gla­sni­ku Pra­vo­slav­ne cr­kve” u Be­o­gra­du ob­ja­vio dva tek­sta o ta­da ak­tu­el­nom spo­ru oko je­ru­sa­lim­skog pi­ta­nja u Ca­ri­grad­skoj pa­tri­jar­ši­ji. Oba tek­sta pot­pi­sao je kao Đo­ša Me­de­ni­ca. U pr­vom pod na­slo­vom „Sa­vre­me­na cr­kve­na pi­ta­nja – na Is­to­ku” on pi­še: „Pi­ta­nje o auto­ke­fal­no­sti po­je­di­nih obla­sti Is­toč­ne cr­kve, i ako je ka­no­ni­ma i cr­kve­nim od­red­ba­ma tač­no re­gu­li­sa­no, da­va­lo je če­sto po­vo­da ra­znim su­ko­bi­ma i ras­pra­va­ma, ka­ko ra­ni­je, ta­ko i u da­na­šnje vri­je­me te je če­sto do­la­zi­lo i do pre­ki­da ka­non­skog je­din­stva, ras­ko­la, pa čak i do ana­te­ma. U da­na­šnje vri­je­me na­ša Pra­vo­slav­na cr­kva ne sa­mo da ni­je či­sta od tih ne­vo­lja, već u svo­me kri­lu ima či­tav splet ta­kvih tr­za­vi­ca. U su­zbi­ja­nju te­žnja ca­ri­grad­skog Fa­na­ra, pre­la­zi se k dru­goj opa­snoj sta­zi i pri­bli­ža­va­ju se istom ra­su­lu, ko­je vla­da da­nas i u pro­te­stant­skoj cr­kvi. Raz­li­ka je sa­mo u to­me, što je ona­mo po­sto­je­ća ras­ku­pu­sa­nost pro­iz­vod vi­še dog­ma­tič­kih ra­zno­gla­si­ca, dok kod nas je uzrok ci­je­pa­nju na­ci­o­nal­ni fa­na­ti­zam i po­li­tič­ka tje­sno­gru­dost”. Do­žić da­lje kri­ti­ku­je po­na­ša­nje Fa­na­ra i ka­že: „Pre­ma osta­lim ne­grč­kim pra­vo­slav­nim ne­za­vi­snim cr­kva­ma i na­ro­di­ma, Fa­nar je igrao ulo­gu vi­še zle ne­go do­bre ma­će­he i svo­jim pri­vi­le­gi­ja­ma gle­dao da ih u cr­kve­nom po­gle­du po­ko­ri pod svo­ju is­klju­či­vu i ap­so­lut­nu vlast. Ka­ko je on to iz­vo­dio i u dje­lo pro­vo­dio za pri­mjer slu­ži uki­nu­će na­še Peć­ke pa­tri­jar­ši­je, ko­ja je bi­la i mo­ral­no moć­ni­ja i po obi­mu ve­ća od ma ko­je ne­za­vi­sne cr­kve, iz­u­zev Ca­ri­grad­ske, u kru­gu Tur­ske im­pe­ri­je”.
U dru­gom tek­stu on po­no­vo kri­ti­ku­je Ca­ri­grad­sku pa­tri­jar­ši­ju i ka­že: „Ali sva­ko­ja­ko Gr­ci sva­ko­dnev­no uvi­đa­ju, da u slo­bo­di nji­ho­va za­blu­da o na­ci­o­nal­nom pr­ven­stvu u pra­vo­slav­noj cr­kvi ni­je ni­šta dru­go, već jed­na ap­surd­na za­blu­da, ko­ju su oni mo­gli ostva­ri­va­ti sa­mo u vri­je­me ap­so­lu­ti­zma po­mo­ću tur­ske ti­ra­ni­je, bla­go­da­re­ći svo­joj grč­koj pa­ko­sti i lu­kav­stvu, sa ko­ji­ma su do­zlo­gr­di­li svi­ma, a oso­bi­to na­ma u po­gle­du cr­kve­no-re­li­gi­o­znog ži­vo­ta”.
Dok­to­ri­rao je na Te­o­lo­škom fa­kul­te­tu u Ati­ni no­vem­bra 1909. sa te­mom „Hri­šćan­stvo u Sr­bi­ji 18. vi­je­ka” i bio pro­kla­mo­van sve­ča­no za dok­to­ra te­o­lo­ških na­u­ka 13. no­vem­bra 1909. go­di­ne u sa­li Atin­skog uni­ver­zi­te­ta. O to­me je pi­sao atin­ski list „Pa­ne­li­ni­on Kra­tos”. Di­plo­mu Do­ži­će­vu pot­pi­sa­li su rek­tor Ni­ko­la H. Apo­sto­li­dis, de­kan A. Di­o­mi­dis Kir­ja­kos, a po­tvr­dio je svo­jim pot­pi­som i mi­ni­star pro­svje­te Kra­lje­vi­ne Grč­ke.
Po­sla­nik Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u Ati­ni Bo­ško­vić pi­še 21. no­vem­bra 1909. mi­ni­stru ino­stra­nih dje­la dr Mi­lo­va­nu Đ. Mi­lo­va­no­vi­ću da je sin­đel Ga­vri­lo Do­žić, pi­to­mac MID-a, po­lo­žio sa vr­lo do­brim uspje­hom dok­tor­ske is­pi­te. Bo­ško­vić pro­sle­đu­je Do­ži­će­vu mol­bu u ko­joj on tra­ži da bu­de ras­po­re­đen u slu­žbu shod­no svo­joj spre­mi, ali da se za­sad ne ša­lje u Hi­lan­dar jer se pla­ši osve­te ru­skih ka­lu­đe­ra zbog nje­go­vog pi­sa­nja pro­tiv nji­ho­ve upra­ve u ma­na­sti­ru De­ča­ni. Do­da­je da i sta­nje nje­go­vog zdra­vlja zah­ti­je­va još ne­ko vri­je­me stal­nu lje­kar­sku nje­gu. Bo­ško­vić po­dr­ža­va Do­ži­će­vu mol­bu i hva­li ga, na­po­mi­nju­ći da bi za nje­ga bi­lo do­bro na na­u­či tur­ski je­zik i da ostva­ri bli­ža po­znan­stva i ve­ze sa pa­tri­jar­šij­skim kru­go­vi­ma, in­si­nu­i­ra­ju­ći da se Do­žić po­ša­lje u Ca­ri­grad, vje­ro­vat­no pre­ma že­lji sa­mog sin­đe­la Ga­vri­la. Do­žić je ne­za­vi­sno od ovog pi­sma pi­sao dr M. Mi­lo­va­no­vi­ću tra­že­ći da mu se „opre­di­je­li po­lo­žaj”.
Kon­zu­lat Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u So­lu­nu je na upit MID-a od­go­vo­rio 10. de­cem­bra 1909. go­di­ne da je u Hi­lan­da­ru za­i­sta po­tre­ban se­kre­tar, te da bi sin­đe­la Ga­vri­la što pri­je tre­ba­lo po­sta­vi­ti na to mje­sto. Sin­đel Ga­vri­lo je tre­ba­lo da bu­de i na­stav­nik i upra­vi­telj mo­na­ške ško­le sa pla­tom od 1.500 di­na­ra go­di­šnje. Mi­ni­star je do­nio od­lu­ku da se Do­žić po­sta­vi na to mje­sto od 1. de­cem­bra 1909. go­di­ne. Rje­še­njem MID-a od 22. de­cem­bra 1909. go­di­ne br. 6571, sin­đel Ga­vri­lo Do­žić je po­sta­vljen za se­kre­ta­ra Sa­bo­ra ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra.
Ga­vri­lo Do­žić je 7. ja­nu­a­ra 1910. go­di­ne ot­pu­to­vao za So­lun. U to vri­je­me broj Sr­ba is­ku­še­ni­ka u Hi­lan­da­ru se po­ste­pe­no po­ve­ća­vao, dok su is­ku­še­ni­ci iz Bu­gar­ske pre­sta­li da do­la­ze u ma­na­stir, a oni ko­ji su već bi­li u nje­mu po­la­ko su ga na­pu­šta­li.
(NA­STA­VI­ĆE SE)