-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Za se­dam­na­est go­di­na bo­rav­ka i ra­da u Dan­skoj, uspio sam da na­pra­vim do­bar bi­znis, da se do­bro uklo­pim i stek­nem po­vje­re­nje lju­di sa ko­ji­ma sam ra­dio, da do­bi­jem i jav­na pri­zna­nja i na­gra­de za po­sao ko­ji sam oba­vljao. A ra­dio sam u fa­bri­ci „Grund­fos”, naj­ve­ćoj in­du­strij­skoj fir­mi u Dan­skoj i naj­ve­ćem svjet­skom pro­iz­vo­đa­ču pum­pi – ima pre­ko 50 fa­bri­ka ši­rom svi­je­ta.
Još dok sam bio u Dan­skoj, ja sam ov­dje u Sa­ra­je­vu, u „Fa­mo­su”, ku­pio je­dan po­gon, za­po­slio de­se­tak rad­ni­ka i or­ga­ni­zo­vao pro­iz­vod­nju dih­tun­ga za pum­pe od gu­me i klin­ge­ri­ta... Ta­ko sam pri­pre­mao te­ren da se i ja pri­je šest-se­dam go­di­na de­fi­ni­tiv­no vra­tim. Kad se to de­si­lo, pro­iz­vod­ni pro­gram sam pro­ši­rio i na pro­iz­vod­nju ne­kih fi­nih, di­zaj­ni­ra­nih stva­ri i pred­me­ta od dr­ve­ta, ra­znih čan­ko­va, ukra­snih či­ni­ja, po­slu­žav­ni­ka i slič­no. Ti­me sam is­pu­nio ne­ku svo­ju dav­na­šnju že­lju, na­sta­vio po­ro­dič­nu tra­di­ci­ju. I moj otac i moj djed su se ba­vi­li dr­ve­tom pa se, eto, to pre­ni­je­lo i na me­ne.
Bo­ra­ve­ći u Dan­skoj na­u­čio sam da ži­vim u jed­noj od naj­u­re­đe­ni­jih dr­ža­va na svi­je­tu. Kad sam se vra­tio ov­dje do­če­ka­lo me ovo bez­na­đe i ha­os u ko­jem još ne mo­gu, evo već sed­ma go­di­na, da se sna­đem, da ra­zu­mi­jem za­što je sve ovo ova­ko.
Go­re u Dan­skoj sam na­u­čio šta va­lja, a za ovih šest-se­dam go­di­na ov­dje do­bro sam uvi­dio šta ne va­lja. Ja­sno sam ra­za­brao go­le­me, ne­po­mir­lji­ve raz­li­ke i u onom po­slov­nom smi­slu, ali i u ži­vo­tu uop­šte – u smi­slu na­ših stra­šnih op­te­re­će­nja pro­šlo­šću, mi­re­nje sa ži­vo­tom u et­no-na­ci­o­nal­nim jar­mo­vi­ma. Ovo je pri­mjer ka­ko ti no­si­o­ci et­no-na­ci­o­na­li­te­ta mo­gu do­bro da funk­ci­o­ni­šu kad se do­go­vo­re i or­ga­ni­zu­ju – ka­ko do­bro mo­gu pljač­ka­ti na­rod, stra­še­ći ga pri­ča­ma o vjer­skim raz­li­ka­ma i opa­sno­sti­ma od dru­go­vje­ra­ca, ši­re­ći mr­žnju na vjer­skoj osno­vi.
Za­to sam ne­dav­no, pod­stak­nut i od stra­ne mo­jih pri­ja­te­lja, in­te­lek­tu­a­la­ca i isto­mi­šlje­ni­ka, onih ko­ji me do­bro po­zna­ju, ko­ji do­bro zna­ju moj ži­vot, mo­ja shva­ta­nja i na­zo­re, a po­seb­no po­sli­je jed­nog do­ku­men­tar­nog fil­ma o me­ni i tom do­ga­đa­ju u se­lu Buč­je, ko­ji je te­le­vi­zi­ja sni­mi­la i emi­to­va­la, pri­hva­tio ide­ju da kre­nem i poč­nem or­ga­ni­zo­va­ti je­dan po­kret. Da poč­nem oku­plja­ti isto­mi­šlje­ni­ke ko­ji ne­će gle­da­ti šta je ko­me na gla­vi već šta mu je u gla­vi, ko­ji lju­de ne­će mje­ri­ti pe­đu no pa­me­ću, ni­ti ih ci­je­ni­ti po to­me ka­ko se i da li se mo­le Bo­gu.
Ho­će­mo, da­kle, da u cen­tar do­ve­de­mo čo­vje­ka, ono­ga ko­ji tvr­do vje­ru­je da ne­ma lo­ših na­ro­da već sa­mo po­je­di­na­ca u tim na­ro­di­ma. Ho­će­mo da pre­sta­ne­mo da jed­ni dru­gi­ma pre­bro­ja­va­mo krv­na zrn­ca, da bar­ja­či­mo na­ci­o­nal­nim za­sta­va­ma, ko­pa­mo ro­vo­ve i di­že­mo plo­to­ve, ru­ši­mo mo­sto­ve i sve ono što je lju­de od­vaj­ka­da spa­ja­lo i mi­ri­lo...
Po­kre­tu smo da­li ime „Most 21”. Iako je tek u po­vo­ju, iako je tek re­gi­stro­van, kon­cept je sle­de­ći: bi­će to ne­što kao dvi­je bri­ga­de, da se iz­ra­zim mo­jim voj­nič­kim rječ­ni­kom. Jed­na u Re­pu­bli­ci Srp­skoj – tra­žim i na­ći ću jed­nog pra­vog Sr­bi­na da je vo­di – a dru­ga u Fe­de­ra­ci­ji, ko­ju ću vo­di­ti ja. Nas dvo­ji­ca će­mo bi­ti kao dva ku­ma, kao dva bra­ta. Ne­će­mo, na­rav­no, di­ra­ti sa­da­šnji ustroj u dr­ža­vi, jer je to ne­mo­gu­će di­ra­ti, već će­mo ići na to da pr­vo po­vra­ti­mo me­đu­sob­no po­vje­re­nje i kad po­vra­ti­mo po­vje­re­nje me­đu lju­di­ma i na­ro­di­ma, on­da gra­di­mo sve osta­lo. To će, da­kle, bi­ti te­melj i po­la­zi­šte. Ne mo­gu se na si­lu mi­je­nja­ti za­ko­ni, ni­šta se si­lom ne mo­že po­sti­ći, ako ne­ma po­vje­re­nja i slo­ge.
Sju­tra: DOM ZA­KR­VLjE­NIH STA­RA­CA


Film

– Ni­je me­ni bio po­tre­ban ni­ka­kav pu­bli­ci­tet ni­ti sam ja iko­ga tra­žio da „u ka­me­ru” is­pri­čam svo­ju rat­nu pri­ču – ka­že Amir Re­ko.
– Na­đo­še me dru­gi. Du­da i Fa­ruk So­ko­lo­vić bi­li u Go­ra­ždu i ta­mo ču­li tu pri­ču. Na­šli me od­mah u Sa­ra­je­vu i ne­ka­ko na br­zu ru­ku oni su to sve orga­ni­zo­va­li i sni­mi­li. Mo­glo je to sva­ka­ko i bo­lje, ali lju­di, svi ko­ji su vi­dje­li taj do­ku­men­ta­rac – na­slo­vi­li su ga „Ma­ke­do­nac” po to­me što sam bio na voj­noj slu­žbi u Ma­ke­do­ni­ji i oda­tle do­šao u Go­ra­žde – bi­li su odu­še­vlje­ni. Film je, po­red osta­lih, vi­dio i Ade­mir Ke­no­vić, ko­ji se isto ta­ko odu­še­vio ma­te­ri­ja­lom i mi­sli da bi on na tu te­mu mo­gao na­pra­vi­ti svjet­ski po­zna­ti film...