-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj

Pri­ča o sta­rom Bar­ba Žva­nu i nje­go­vim vo­lo­vi­ma na pu­tu od ma­log istar­skog se­la do par­ti­za­na u Gor­skom Ko­ta­ru osta­la je sva u do­me­nu aneg­do­te o te­škom ži­vo­tu, ku­ka­vič­lu­ku ne­pri­ja­te­lja, hra­bro­sti na­ših bo­ra­ca i to­me slič­no. Jed­no­stav­no, Afri­ćev film­ski reč­nik je ostao uzak, još si­ro­ma­šni­ji ne­go u „Sla­vi­ci” i sve­den na sve­ga ne­ko­li­ko kon­ven­ci­o­nal­nih fra­za. Još te­ži po­raz do­ži­vio je u fil­mu „Ho­ja Le­ro”, pa su ga spon­ta­no od­ba­ci­li i pu­bli­ka i kri­ti­ka. Osje­tiv­ši da je te­ško vr­ši­ti uop­šta­va­nja na ži­vim Iju­di­ma, ovog pu­ta oti­šao je bio u da­le­ku pro­šlost, u vri­je­me le­gen­di. Vje­ro­vao je da će tu bi­ti sa­svim slo­bo­dan u svo­jim na­mje­ra­ma, pa je od­no­se u ple­men­skoj za­jed­ni­ci pred­sta­vio pre­ma vla­sti­tim že­lja­ma. Ni­je u pi­ta­nju pa­ro­di­ja već vr­lo am­bi­ci­o­zan spek­takl pre­pun na­iv­nih iz­mi­šljo­ti­na bez du­ha i ma­šte. Si­tu­a­ci­ja je iz­ob­li­če­na, mno­ge po­je­di­no­sti hi­pe­r­tro­fi­ra­ne i ni­je bi­lo na­či­na da se sav taj ma­te­ri­jal pre­o­bra­zi u umjet­nič­ku for­mu. I tu se Afrić de­fi­ni­tiv­no ra­zi­la­zi sa fil­mom. Sto­ga je on re­di­telj sa­mo jed­nog fil­ma i to onog pr­vog u oslo­bo­đe­noj ze­mlji, uz sa­zna­nje da je bio po­klo­nik jed­ne ori­jen­ta­ci­je pu­ne za­no­sa ali i ne­mo­ći da sve svo­je že­lje pre­o­bra­zi u ži­ve umjet­nič­ke for­me. „Sla­vi­ca” ga je nad­ži­vje­la.
Da­nas se na nje­ne ma­ne ne gle­da ona­ko stro­go kao što se gle­da­lo u tre­nut­ku po­ja­ve i ka­da po­sto­ji dis­tan­ca pre­ma onim po­ja­va­ma ko­je su op­te­re­ći­va­le i dru­ga film­ska dje­la iz te pi­o­nir­ske se­ri­je. Ona iz­no­va oži­vlja­va svo­jom unu­tra­šnjom i skri­ve­nom to­pli­nom i na­iv­nom ne­po­sred­no­šću ko­ja iz­bi­ja iz po­je­di­nih ka­dro­va, pa film ži­vi sa svim svo­jim vr­li­na­ma i ma­na­ma. Sa­ma te­ma „Sla­vi­ce” ona­ko ka­ko je za­mi­šlje­na u sce­na­ri­ju i ka­ko je re­žij­ski spro­ve­de­na pred­sta­vlja isti­ni­ti isje­čak iz na­še oslo­bo­di­lač­ke epo­pe­je. Do­ga­đa­ji su auten­tič­ni, lič­no­sti re­al­ne, psi­ho­lo­ški mo­ti­vi oprav­da­ni, vje­ro­do­stoj­nost pot­pu­na. No, ci­je­lo to gra­di­vo, ta­ko ubje­dlji­vo sa­mo po se­bi – što je do­kaz pri­sne sa­ži­vlje­no­sti re­a­li­za­to­ra sa te­ma­ma fil­ma – ne­do­volj­no je umjetnčki dra­ma­ti­zo­va­no. Sa­ma fa­bu­la fil­ma, pri­je sve­ga, to­li­ko je upro­šće­na, to­li­ko si­ro­ma­šna u obr­ti­ma, oskud­na u uspo­ni­ma, jed­no­li­nij­ska, da ne da­je do­volj­no mo­guć­no­sti do­bro za­mi­šlje­nim i po­sta­vlje­nim lič­no­sti­ma da u pu­noj mje­ri is­ka­žu svo­ju mo­ral­nu sna­gu i Ijud­sku ve­li­či­nu: nji­ho­vi me­đu­sob­ni od­no­si, li­še­ni sna­žni­jeg Ijud­skog dra­ma­ti­zma, to­li­ko su upro­šće­ni i ne­raz­vi­je­ni da ni­jed­nog tre­nut­ka ne iza­zi­va­ju ži­vlji in­te­res, ka­ko će se da­lje raz­vi­ja­ti, is­pre­ple­ta­ti, kom­pli­ko­va­ti, raz­ri­je­ši­ti; nji­ho­va ri­ječ, ri­ječ su­va i op­šta, oslo­bo­đe­na lič­nog pe­ča­ta i in­di­vi­du­al­ne bo­je (uza­lud Sti­pe mu­ca!) to­li­ko je na­met­nu­ta i ap­strakt­na, da su je glum­ci vr­lo ma­lo mo­gli is­ko­ri­sti­ti kao sred­stvo za svo­je in­di­vi­du­al­no obi­lje­ža­va­nje, kao je­dan od iz­ra­za svo­je oso­be­no­sti. Sto­ga ne­ma po­tre­be da ga sma­tra­mo sa­mo pro­duk­tom od­re­đe­ne sre­di­ne i vre­me­na, da ga svr­sta­va­mo u isto­ri­o­graf­ske či­nje­ni­ce i so­ci­o­lo­ške po­ja­ve, jer sa­dr­ži ka­dro­ve ko­ji se bra­ne od za­bo­ra­va svo­jim sop­stve­nim ži­vo­tom i smi­slom. Od­nos pre­ma „Sla­vi­ci” u znat­noj mje­ri za­vi­si upra­vo od na­či­na na ko­ji po­sma­tra­mo te pr­ve po­rat­ne go­di­ne i splet svih onih dru­štve­nih okol­no­sti ko­je su uslo­vlja­va­le i sa­mo film­sko stva­ra­la­štvo.
Film je po­sti­gao od­li­čan pri­jam kod pu­bli­ke, upr­kos broj­nim teh­nič­kim ne­do­sta­ci­ma i na­iv­no­sti film­ske na­ra­ci­je. Sla­vi­cu je gle­da­lo oko dva mi­li­o­na lju­di u ta­da­šnjoj DF Ju­go­sla­vi­ji.
(Kraj)