-Piše: dr Vukić Ilinčić

Me­đu­na­rod­no pri­zna­nje 1878. go­di­ne i pe­ri­od mi­ra omo­gu­ći­li su Cr­noj Go­ri na­pre­dak u dru­štve­no-eko­nom­skom ži­vo­tu, što će re­zul­ti­ra­ti sve sna­žni­jim su­prot­sta­vlja­njem auto­krat­skoj vla­da­vi­ni knja­za Ni­ko­le i oda­nom mu gla­var­skom slo­ju.
Re­zul­tat po­zi­tiv­nih de­mo­krat­skih pro­ce­sa je pr­vi cr­no­gor­ski ustav 1905. go­di­ne. Cr­no­gor­ski su­ve­ren ni­je pri­hva­tio ustav sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no, ka­ko je is­ti­ca­no iz do­bre vo­lje – de­ma­go­škim ma­ni­rom ima­nent­nim ne­de­mo­krat­skim si­ste­mi­ma vla­sti, već se ra­di o jed­nom iz­nu­đe­nom po­stup­ku ko­ji ni­je pro­iz­vod lič­nih htje­nja i do­bre vo­lje, već re­zul­tat isto­rij­skih okol­no­sti. Ustav će po­slu­ži­ti kao osnov za do­grad­nju prav­nog si­ste­ma, a ti­me i za dru­štve­ni, eko­nom­ski, po­li­tič­ki i kul­tur­ni raz­vi­tak na osno­va­ma dru­ga­či­jim ne­go do ta­da.
Bez ob­zi­ra na manj­ka­vo­sti i kon­zer­va­tiv­nost Usta­va, nje­go­vo usva­ja­nje je ve­li­ki do­ga­đaj i pre­kret­ni­ca u isto­ri­ji Cr­ne Go­re, iako ona ni­je po­sta­la u pra­vom smi­slu ri­je­či par­la­men­tar­na i gra­đan­ska dr­ža­va. Ma­da je u ze­mlji osta­lo do­sta sta­rog, Usta­vom su uda­re­ni te­me­lji mo­der­noj, evrop­skoj, gra­đan­skoj dr­ža­vi, omo­gu­će­na po­li­ti­za­ci­ja ši­ro­kih na­rod­nih slo­je­va, otvo­re­ne ustav­ne, par­la­men­tar­ne i po­li­tič­ke raz­li­ke i nad­me­ta­nja.
Jo­van Đo­no­vić, ta­da­šnji po­zna­ti cr­no­gor­ski opo­zi­ci­o­nar, ka­že da je Ustav, iako kon­zer­va­ti­van, do­brom pri­mje­nom mo­gao bi­ti bo­lji – „ali to se ni­je htje­lo ili ni­je umje­lo”, da je po Usta­vu pred­stav­ni­ci­ma na­ro­da i na­ro­du bi­lo do­pu­šte­no ono što je iz­ri­či­to na­bro­ja­no, a sve dru­go za­bra­nje­no jer se knjaz Ni­ko­la te­ško mo­gao oslo­bo­di­ti sta­rih na­vi­ka, te je su­kob sta­rih i mla­dih ge­ne­ra­ci­ja bio ne­iz­bje­žan.
Ustav su kri­ti­ko­va­li i cr­no­gor­ski stu­den­ti u Be­o­gra­du. Sum­nja­li su u knja­že­ve do­bre na­mje­re, pa su u let­ku pod na­zi­vom „Ri­ječ cr­no­gor­ske uni­ver­zi­tet­ske omla­di­ne” iz­ni­je­li svoj stav i knja­zu Ni­ko­li sta­vi­li do zna­nja da je Ustav re­zul­tat okol­no­sti, te da „da­ri­va­nje slo­bo­de ni­je baš od slo­bod­ne i do­bre vo­lje...”
Dru­ga stu­dent­ska pro­kla­ma­ci­ja, iz apri­la 1906. go­di­ne, ogor­či­la je knja­za i ta­da­šnju vla­du. Pot­pi­sni­ke su pre­da­li su­du, ko­ji će im su­di­ti u ok­to­bru iste go­di­ne. Stu­den­ti se na su­du ni­je­su bra­ni­li, već na­pa­da­li re­žim, što im je do­ni­je­lo ve­li­ke sim­pa­ti­je. Po­seb­no je bio za­pa­žen Mar­ko Da­ko­vić. Sud je op­tu­že­ne oslo­bo­dio, s obra­zlo­že­njem da pro­kla­ma­ci­ja ni­je bi­la uvre­da i kle­ve­ta knja­za i da se zbog kri­ti­ke ne mo­že ka­žnja­va­ti, što je pro­pra­će­no op­štim odo­bra­va­njem jav­no­sti, ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma i ova­ci­ja­ma gra­đa­na Ce­ti­nja.
Su­đe­nje u Ce­ti­nju iza­zva­lo je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje.„Na­rod­na mi­sao” – pr­vi opo­zi­ci­o­ni list u Cr­noj Go­ri ko­ji je krat­ko vri­je­me iz­la­zio u Nik­ši­ću, pi­še o su­đe­nju stu­den­ti­ma, za ko­je ka­že da ni­ka­da ni­je­su ni mi­sli­li da vri­je­đa­ju knja­za, već da je u pi­ta­nju „osje­ćaj lju­ba­vi pre­ma svo­joj ze­mlji”, u že­lji da ona ne za­o­sta­je za osta­lim kul­tur­nim ze­mlja­ma. „Vas­pi­ta­va­ju­ći se u Sr­bi­ji ze­mlji slo­bod­noj, na­ša je omla­di­na vi­dje­la ka­ko se oštro kri­ti­ku­je sva­ka po­gre­ška i sva­ki ne­do­sta­tak u dr­žav­noj upra­vi”.
Iz­bo­ri za Za­ko­no­dav­nu skup­šti­nu, odr­ža­ni u sep­tem­bru 1906. go­di­ne, bi­li su po­če­tak po­li­tič­ke bor­be ko­ju su pra­ti­la dje­la „neo­d­mje­re­ne že­sti­ne, te­ro­ra, zlo­u­po­tre­be vla­sti, za­vje­ra, po­li­tič­kih i sud­skih pro­ce­sa” što je tra­ja­lo mal­te­ne sve dok je Cr­ne Go­ra po­sto­ja­la kao ne­za­vi­sna dr­ža­va, od­no­sno do 1916. go­di­ne.
U Na­rod­noj skup­šti­ni br­zo se na uda­ru na­šla i pr­va ustav­na vla­da (Mi­ni­star­ski sa­vjet, ka­ko je bio zva­ni­čan na­ziv – prim. V.I.) La­za­ra Mi­ju­ško­vi­ća, ko­ja je, ne če­ka­ju­ći da joj se iz­gla­sa ne­po­vje­re­nje, pod­ni­je­la ostav­ku u no­vem­bru 1906. go­di­ne. Man­dat za sa­stav no­ve vla­de knjaz Ni­ko­la je po­vje­rio čo­vje­ku ko­je­ga će po­dr­ža­ti ve­ći­na po­sla­ni­ka, su­di­ji Ve­li­kog su­da i na­rod­nom po­sla­ni­ku Mar­ku Ra­du­lo­vi­ću, ka­sni­jem čla­nu Na­rod­ne stran­ke.
Ve­ći­nu u Skup­šti­ni ima­li su knja­že­vi opo­nen­ti gru­pi­sa­ni u tzv. Na­rod­nom klu­bu – pre­te­či Na­rod­ne stran­ke ko­ja je for­mi­ra­na u fe­bru­a­ru 1907. go­di­ne, a stra­nač­ki pro­gram joj je štam­pan u Du­brov­ni­ku.
Rad Skup­šti­ne pre­ki­nuo je sam knjaz Ni­ko­la iza­zvav­ši kri­zu vla­de ko­ja je pod­ni­je­la ostav­ku ja­nu­a­ra 1907. go­di­ne, a man­dat za sa­stav no­ve bi­će po­vje­ren An­dri­ji Ra­do­vi­ću, ko­jeg je knjaz Ni­ko­la, za raz­li­ku od pret­hod­ni­ka Ra­du­lo­vi­ća, sma­trao svo­jim čo­vje­kom, oda­nim i po­slu­šnim. Ra­do­vić je ta­ko­đe po­ku­šao da uvje­ri knja­za ka­ko ve­ći­na u Skup­šti­ni ni­je ne­pri­ja­telj nje­mu i di­na­sti­ji Pe­tro­vić, da u nje­nom ra­du ne­ma ni­šta su­prot­no ide­ja­ma knja­že­vim i nje­go­vih pre­da­ka. Ipak, ni­je ga raz­u­vje­rio jer se cr­no­gor­ski su­ve­ren isu­vi­še pri­bo­ja­vao slo­bod­ne ri­je­či i ustav­nih slo­bo­da ko­je je sam odo­brio. Ka­ko bi se us­po­sta­vi­la pro­tiv­te­ža u Skup­šti­ni, skup­štin­ska ma­nji­na od kon­zer­va­tiv­nih po­sla­ni­ka or­ga­ni­zu­je svoj klub, na­zvan Pra­vom na­rod­nom stran­kom – pra­va­ši, na če­lu sa La­za­rem Mi­ju­ško­vi­ćem. Da bi na­pra­vio ba­lans, knjaz je pred­lo­žio dvi­je­ma stru­ja­ma u skup­šti­ni ko­a­li­ci­o­nu vla­du, što ve­ći­na (klu­ba­ši) ni­je pri­hva­ti­la, a vla­da An­dri­je Ra­do­vi­ća je pod­ni­je­la ostav­ku.(Na­sta­vi­će se)