-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Prof. dr Ra­doš Lju­šić, re­dov­ni pro­fe­sor Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, na ko­me je i uprav­nik Ka­te­dre za srp­sku isto­ri­ju u no­vom vi­je­ku, spa­da u red naj­ve­ćih ime­na srp­ske i ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je. Nje­go­va bi­bli­o­gra­fi­ja bro­ji pre­ko 500 bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca i vi­še od 30 po­seb­nih iz­da­nja. U mno­štvu nje­go­vih pre­po­zna­tlji­vih knji­ga, za­pa­že­no mje­sto ima i knji­ga „Vožd Ka­ra­đor­đe”, za či­ji je pr­vi tom 1993. go­di­ne do­bio Na­gra­du za na­u­ku Vu­ko­ve za­du­žbi­ne. Osim ove, do­bit­nik je i Ok­to­bar­ske na­gra­de gra­da Be­o­gra­da za Knji­gu o na­čer­ta­ni­ju. Do­bio je i Zlat­ni be­o­čug Kul­tur­no-pro­svjet­ne za­jed­ni­ce Be­o­gra­da, a no­si­lac je i Or­de­na Sve­tog Sa­ve Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Bio je di­rek­tor be­o­grad­skog Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva i di­rek­tor Slu­žbe­nog gla­sni­ka u Be­o­gra­du.
Prof. dr Ra­doš Lju­šić ro­đen je 22. no­vem­bra 1949. u Is­to­ku (Me­to­hi­ja), gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju. Stu­di­je isto­ri­je za­vr­šio je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Ma­gi­stri­rao je 1978, a dok­to­ri­rao 1984. go­di­ne. Od 1996. re­dov­ni je pro­fe­sor be­o­grad­skog Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta.
Spo­me­nu­ta Lju­ši­će­va knji­ga „Vožd Ka­ra­đor­đe – bi­o­gra­fi­ja” svo­jom sve­o­bu­hvat­no­šću, is­crp­no­šću i do­ku­men­to­va­no­šću, jed­na­ko i da­nas, kao i kad se po­ja­vi­la, iza­zi­va pa­žnju naj­ši­reg kru­ga či­ta­la­ca. On u ovoj mo­nu­men­tal­noj knji­zi, iz­me­đu osta­log, go­vo­ri i o onom di­je­lu Ka­ra­đor­đe­vog ži­vo­ta ko­ji je ma­nje po­znat jav­no­sti, kao, na pri­mjer, vo­ždo­vom ži­vo­tu pri­je ne­go što je po­veo Pr­vi srp­ski usta­nak i sta­vio se na nje­go­vo če­lo. Za­to će­mo, uz sa­gla­snost pro­fe­so­ra Lju­ši­ća i odo­bre­nje nje­nog iz­da­va­ča, Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva iz Be­o­gra­da, u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, iz ove nje­go­ve knji­ge pre­ni­je­ti seg­ment ko­ji opi­su­je to raz­do­blje Ka­ra­đor­đe­vog ži­vot­nog pu­ta, i ta­da neo­dvo­ji­vog od nje­go­vog ot­po­ra tu­đi­nu.
– Ni da­nas ne ras­po­la­že­mo si­gur­nim po­da­ci­ma o vre­me­nu ka­da je ro­đen Đor­đe Pe­tro­vić, iako se o ovom pro­ble­mu ras­pra­vlja­lo vi­še pu­ta.
U jed­noj od po­zna­ti­jih se­o­ba srp­skog na­ro­da, pod pred­vod­ni­štvom pa­tri­jar­ha Ar­se­ni­ja IV Jo­va­no­vi­ća Ša­ka­ben­te, do­se­li­li su se Ka­ra­đor­đe­vi pre­ci, naj­ve­ro­vat­ni­je, iz her­ce­go­vač­ko-cr­no­gor­skih br­da u Šu­ma­di­ju. Ova se­o­ba, kao što je i do­tad bi­va­lo, usli­je­di­la je kao po­sle­di­ca austrij­sko-tur­skog ra­ta 1737–1739, u ko­jem su uče­stvo­va­li Sr­bi. Pred na­le­tom Tu­ra­ka skla­njao se i Ka­ra­đor­đev dje­da Jo­van, sa broj­nom po­ro­di­com. On se, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, za­dr­žao na pod­ruč­ju Sr­bi­je ko­ju je, iz­me­đu pret­hod­nog i ovog ra­ta, dr­ža­la Austri­ja, odvo­jiv­ši se ta­ko od ma­ti­ce iz­bje­gli­ca ko­ja se upu­ti­la pre­ko Sa­ve i Du­na­va. Ako se mo­že vje­ro­va­ti ovoj pri­či o pre­se­lje­nju Ka­ra­đor­đe­vih pre­da­ka u vri­je­me po­me­nu­te se­o­be, on­da je ona oba­vlje­na s iz­vje­snim za­ka­šnje­njem, pro­u­zro­ko­va­nim od­re­đe­nim te­ško­ća­ma, ko­je su im one­mo­gu­ći­le da se na vri­je­me pre­ba­ce na sje­ver, pre­ko ri­je­ke, pri­je ne­go što je tu do­spje­la tur­ska voj­ska. Ob­ja­sni­ti nji­ho­vo do­se­lja­va­nje u Šu­ma­di­ju po­sli­je ove se­o­be, kad se ni dr­žav­na te­ri­to­ri­ja ni go­spo­dar ni­je­su mi­je­nja­li, ne bi bi­lo uvjer­lji­vo.
Pre­ma usta­lje­nom pra­vi­lu ser­ha­ta, ra­ja je naj­bo­lje ži­vje­la u po­gra­nič­nim po­ja­si­ma. Zna se da je dio po­bu­nje­ni­ka i uče­sni­ka Dru­ge ve­li­ke se­o­be ostao na pod­ruč­ju Be­o­grad­skog pa­ša­lu­ka, tek po­vra­će­nog od Tu­ra­ka. Bi­lo je to po­zna­to i Jo­va­nu Ra­ji­ću, ko­ji je za­pi­sao: „Ot na­ro­da že ne ve­smi mno­gii na si­ju stra­nu pre­i­ti ho­te­li, no il v Bel­gra­de, ili po okrest­nih pre­de­leh osta­no­vi­li­sja”.
Kao i sve pret­hod­ne se­o­be, i ovu je pra­ti­la ne­iz­bje­žna ku­ga, ko­ja je kod une­zvi­je­re­nog na­ro­da po­ja­ča­va­la već uro­đe­ni strah od pro­kle­tih Agar­ja­na. Nju je uve­ća­la Bož­ja srdž­ba, jer se kra­jem te go­di­ne, kao i na­red­ne, osje­ti­lo „tre­se­nie ze­mlji”: „Tog­da bis me­ždu na­ro­dom ve­li­ka skorb, i tu­ga, i plač ne­u­te­šna, i mno­gi do­mo­vi opu­stje­še od ku­ge”. Mo­žda bi se i u ovim po­ja­va­ma mo­gao na­ći uzrok se­o­bi Ka­ra­đor­đe­vih pre­da­ka.
Ka­ra­đor­đev dje­da Jo­van do­se­lio se u Šu­ma­di­ju sa si­no­vi­ma Pe­trom i Mir­kom i na­sta­nio u Vi­šev­cu (Sme­de­rev­ska Ja­se­ni­ca). Pe­tar se ože­nio Ma­ri­com, ćer­kom Pe­tra Živ­ko­vi­ća iz Ma­slo­še­va. Usled si­ro­ma­štva, po­ro­di­ca je ži­vje­la lo­še. Pe­tar je za­ra­đi­vao ba­ve­ći se oko pče­la u tur­skim ko­van­lu­ci­ma, dok je Ma­ri­ca bri­nu­la o ku­ći i ra­di­la te­ške po­slo­ve. Pri­mo­ra­na da oba­vlja ze­mljo­djel­ske i dru­ge rad­nje s ko­nji­ma, ona se to­li­ko iz­vje­šti­la u ja­ha­nju da su je pro­zva­li Ma­ri­ca ka­ta­na (ko­nja­nik).
Svi iz­vo­ri se sla­žu da je Ka­ra­đor­đe ro­đen u Vi­šev­cu. Vu­ki­će­vić je utvr­dio da je to bi­lo na Sv. Ge­or­gi­ja (Đur­đic) 3/14. no­vem­bra.
La­zar Ar­se­ni­je­vić Ba­ta­la­ka, ko­ji se svoj­ski sta­rao da sa­ku­pi što vi­še či­nje­ni­ca o Ka­ra­đor­đu, ni­je za­bi­lje­žio go­di­nu nje­go­va ro­đe­nja. U bi­o­gra­fi­ji vo­ždo­voj on je iz­nio da je kra­jem 1814. mo­gao da ima še­zde­set pet go­di­na. Ta­ko, da­kle, sa­zna­je­mo da je Ka­ra­đor­đe ro­đen kra­jem 1749. što bi bi­la naj­ra­ni­ja go­di­na nje­go­vog do­la­ska na svi­jet.
(NA­STA­VI­ĆE SE)