-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Ka­da, gdje i sa kim su Ru­si pr­vo po­če­li da tr­gu­ju, ni­ko ne mo­že tač­no re­ći. Pri­je sve­ga, na oba­la­ma Cr­nog mo­ra, mno­go pri­je Hri­sto­vog ro­đe­nja, pr­vo su ni­kle fe­ni­čan­ske, a za­tim mi­let­ske, tj. grč­ke ko­lo­ni­je, ko­je su ve­o­ma uspje­šno tr­go­va­le sa okol­nim ple­me­ni­ma. Ko­lo­ni­je su ku­po­va­le: ži­to, ko­žu, vu­nu, lan, dr­vo za grad­nju (hrast, bri­jest, ja­sen), smo­lu, vo­sak, med, a pro­da­va­li su vi­no, ma­sli­no­vo ulje, vu­ne­ne tka­ni­ne, odje­ću, gli­ne­no po­su­đe i raz­ne luk­su­zne i ukra­sne pred­me­te.
Grč­ka ro­ba je da­lje išla pre­ma Bal­ti­ku, pri če­mu su je pre­vo­zi­li, ka­ko sa­mi Gr­ci, ta­ko i Slo­ve­ni, ko­ji su ta­da u IX vi­je­ku ži­vje­li u sli­vo­vi­ma ri­je­ka Dnje­pra, Dnje­stra, Za­pad­ne Dvi­ne, Za­pad­nog Bu­ga i gor­njeg to­ka Oke.
U to vri­je­me su is­toč­ni Slo­ve­ni, uje­di­niv­ši se u kne­že­vi­nu, već pre­sta­vlja­li pri­je­te­ću voj­nu si­lu i sa­mi su po­če­li da dik­ti­ra­ju, sko­ro u sve­mu, uslo­ve tr­go­vi­ne i Vi­zan­ti­ji, i Ha­za­ri­ma, či­ji su po­sje­di bi­li smet­nja za tr­go­vi­nu i pro­laz Ru­sa pre­ma Ka­spij­skom mo­ru. Glav­ni za­štit­nik tr­go­vač­kih i spolj­no­po­li­tič­kih in­te­re­sa drev­ne Ru­si­je u to vri­je­me po­stao je knez Oleg, ko­je­ga je na­rod pro­zvao Mu­drim, t.j. pro­ro­kom i ča­rob­nja­kom. Pod­sje­ća­mo da je on, pred­sta­vlja­ju­ći se da je tr­go­vac, svo­jom mu­dro­šću i lu­kav­stvom za­vla­dao Ki­je­vom.
Pr­vo je Oleg, knez iz ro­da Rju­ri­ka, vla­dao u jed­nom od naj­sta­ri­jih ru­skih gra­do­va – Nov­go­ro­du, a za­tim sku­piv­ši voj­sku od Nor­ma­na i Slo­ve­na kre­nuo na Ki­jev, po­ko­ra­va­ju­ći pred so­bom na pu­tu ra­zna slo­ven­ska ple­me­na. Kad je osvo­io Ki­jev, Oleg je vi­še pu­ta na­pa­dao Ha­za­re i ra­za­rao nji­ho­va na­se­lja, a 907.go­di­ne po­čeo je sa na­pa­dom na Gr­ke.
Voj­ne tru­pe su bi­le sa­sta­vlje­ne od Var­ja­ga, Slo­ve­na, na­sta­nje­nih u sli­vlji­ma ri­je­ka, Ra­di­mi­ča, Po­lja­ka, Dre­vlja­na i dru­gih ple­me­na, ko­ja su ta­da na­se­lja­va­la sta­re ru­ske obla­sti. Po ri­je­či­ma lje­to­pi­sca, Oleg je imao 2000 bro­do­va, a na sva­kom bro­du po 40 rat­ni­ka. U ovom slu­ča­ju, na­rav­no, ni­je oba­ve­zno vje­ro­va­ti u ap­so­lut­nu tač­nost lje­to­pi­sca o bro­ju rat­ni­ka, ali čak i sa od­re­đe­nim is­prav­ka­ma mo­že se za­klju­či­ti da je knez uspio da u to vri­je­me sa­ku­pi do­sta ve­li­ku voj­sku.
U to­ku pri­bli­ža­va­nja Ru­sa Kon­stan­ti­no­po­lju (u Ru­si­ji su ga ta­da obič­no zva­li Ca­ri­grad), Gr­ci su se za­klju­ča­li u grad, a ulaz u lu­ku pre­gra­di­li. On­da je knez na­re­dio svo­ji­ma da iza­đu na oba­lu i da na oči ne­pri­ja­te­lja uni­šta­va­ju sve u oko­li­ni. Oleg je stvar­no bio iz­u­ze­tan psi­ho­log. Lje­to­pi­sci pi­šu o za­di­vlju­ju­ćoj voj­noj ope­ra­ci­ji u to vri­je­me. Knez je na­re­dio da svo­je je­dre­nja­ke po­sta­ve na toč­ko­ve i uz po­moć je­da­ra kre­nu pre­ma gra­du. Mo­že se sa­mo pret­po­sta­vi­ti ka­kav je uti­sak osta­vio na bra­ni­o­ce ta­kav „psi­hič­ki na­pad”.
Sa­vre­me­ni­ci se ri­jet­ko kad za­mi­sle nad tim, zbog če­ga su se vo­di­li ti pra­sta­ri ra­to­vi. Od­go­vor je bio kao jed­no­sta­van, to je bi­lo ra­di pli­je­na, ze­mlje i sla­ve. Sve je to tač­no. ali ne sa­svim. Čak i u tim sta­rim vre­me­ni­ma, po­li­tič­ki i tr­go­vač­ki spo­ra­zu­mi ni­je­su ima­li ma­nju vri­jed­nost. Na­ši pre­ci su bi­li mno­go pa­met­ni­ji, ne­go što mo­že­mo po­ne­kad i za­mi­sli­ti. Mu­dri i lu­ka­vi knez Oleg je na­tje­rao Vi­zan­tij­ce, ne sa­mo da pla­ća­ju ve­li­ki da­nak, već da pot­pi­šu i spo­ra­zum, ko­ji do­zvo­lja­va Ru­si­ma da tr­gu­ju bez ca­ri­na u Vi­zan­ti­ji.
U lje­to­pi­su je de­talj­no opi­san tok pre­go­vo­ra. Za­htje­vi Ru­sa u po­čet­ku su bi­li sle­de­ći: svi ko­ji do­đu iz Ru­si­je u Ca­ri­grad, osim što su bi­li oslo­bo­đe­ni ca­ri­ne, mo­gli su ta­mo da bes­plat­no uzmu ži­ve­žne na­mir­ni­ce na ra­čun do mje­sac da­na, da se ku­pa­ju u par­nim ku­pa­ti­li­ma i u po­vrat­ku da na­ba­ve kod grč­kog ca­ra si­dra,užad, je­dra i to­me slič­no.
Vi­zan­tij­ski im­pe­ra­tor je pri­hva­tio sve te uslo­ve, ali uz do­pu­nu da se te pri­vi­le­gi­je mo­gu od­no­si­ti sa­mo na tr­gov­ce, ali ne i na sve Ru­se. Osim to­ga, Ru­si su mo­ra­li obe­ća­ti da ne­će pljač­ka­ti okol­na se­la, da do­la­ze u od­re­đe­ni dio gra­da, ka­ko bi im­pe­ra­tor mo­gao da po­ša­lje či­nov­ni­ke da po­pi­šu ime­na no­vo­do­šlih tr­go­va­ca. Ru­si su mo­ra­li da ula­ze u grad sa­mo kroz jed­nu ka­pi­ju bez oruž­ja i uz prat­nju car­skih slu­ga i da gru­pe ne bu­du ve­će od 50 lju­di u tom mo­men­tu.
Ole­gu su bi­li ra­zu­mlji­vi ca­re­vi stra­ho­vi i za­to je bez dvo­u­mlje­nja pri­hva­tio nje­go­ve uslo­ve. Spo­ra­zum su, po obi­ča­ji­ma tog vre­me­na, po­tvr­đi­va­li za­kle­tva­ma. Vi­zan­tij­ci su se za­kli­nja­li u svoj krst, a Oleg se za­kli­njao u svo­je naj­vi­še bo­žan­stvo – u Pe­ru­na. Po­bi­je­đe­ni su mo­ra­li da sa­ši­ju svi­le­na i plat­ne­na je­dra za sve Ole­go­ve bro­do­ve i da do­zvo­le Ru­si­ma da pri­ku­ju svo­je šti­to­ve sa gr­bom na ka­pi­ja­ma Ca­ri­gra­da u znak pri­zna­nja po­bje­de.
Oleg se vra­tio u Ki­jev sa ve­li­kim pli­je­nom. Tu je bi­lo zla­to, sku­po­cje­ne tka­ni­ne, eg­zo­tič­no vo­će i po­vr­će za Ru­se, vi­no i raz­ne luk­su­zne stva­ri. A naj­va­žni­je od sve­ga, do­nio je po­vo­ljan Spo­ra­zum. Tr­go­vač­ki spo­ra­zum od 907.go­di­ne de­fi­ni­sao je sa­mo prin­ci­pi­jel­ne oba­ve­ze i za­to se ja­vi­la po­tre­ba za do­pu­nom spo­ra­zu­ma. Već 911. go­di­ne Oleg je otvo­rio Po­slan­stvo u Kon­stan­ti­no­po­lju, ko­je će mak­si­mal­no pre­ci­zi­ra­ti de­ta­lje spo­ra­zu­ma, jer Ru­si ni­je­su že­lje­li su­vi­šne ne­spo­ra­zu­me i ne­sla­ga­nja. Na­pro­tiv, do­bro­su­sjed­ski od­no­si sa Vi­zan­ti­jom su otva­ra­li Ru­si­ma ve­li­ke mo­guć­no­sti.
Taj no­vi spo­ra­zum, za­ni­mljiv do­ku­ment sta­rog me­đu­na­rod­nog pra­va, pred­vi­đao je u po­je­di­no­sti­ma sle­de­će: To­kom ras­pra­ve na su­du za uči­nje­ni zlo­čin ni­je se mo­glo osla­nja­ti na ne­pro­vje­re­ne pri­če, već is­klju­či­vo su ko­ri­šće­ni tač­ni do­ka­zi. Ako se ne­ko od uče­sni­ka ras­pra­ve ni­je sla­gao sa svje­do­če­njem dru­gog svje­do­ka, on je ta­da mo­rao da se za­ku­ne po obi­ča­ji­ma svo­je vje­re da ti svje­do­ci ne go­vo­re isti­nu. Ako bi se utvr­di­lo da je ne­ki od svje­do­ka la­gao, on bi bio po­gu­bljen. Ta­kva pra­vi­la su mno­go olak­ša­va­la rje­ša­va­nje spor­nih pi­ta­nja, a za­to je bi­lo pre­vi­še opa­sno pra­vi­ti splet­ke i la­ga­ti. (Na­sta­vi­će se)